Vest da je preminuo Robert Redford u 89. godini života danas je odjeknula u svim svetskim medijima. Legendarni holivudski glumac umro je u snu, a članovi najuže porodice još uvek nisu otkrili tačan uzrok smrti. Sa odlaskom ovog čuvenog džentlmena ugasila i poseban period zlatnog Holivuda, kada su glumci živeli za uloge i filmsko platno.
Bol koja nije prošla 64 godine
Sa svojom prvom suprugom Lolom van Vagenen imao je četvoro dece – Skota, Šonu, Džejmsa i Ejmi. Nažalost, dva sina su mu preminula, a njegova deca i unuci nastavili su da slede njegove umetničke i aktivističke korake
Prošlo je mnogo vremena pre nego što je Robert javno progovorio o Skotovoj smrti, ali posle 52 godine je otvoreno progovorio o tragičnom događaju u intervjuu za "Denver post".
"Bilo je zaista teško. Bili smo veoma mladi. Dobio sam prvi posao u pozorištu, koji nije bio dobro plaćen. Nismo znali ništa o tom sindromu, pa smo zato stalno mislili da smo nešto pogrešili. Kao roditelj uvek kriviš sebe. To je napravilo ožiljak, koji verovatno nikada neće zaceliti", rekao je Robert Redford.
Glumac je posle toga dobio još troje dece sa Lolom, a razveli su se posle 27 godina braka.
Nakon razvoda, bio je u vezi sa glumicom Sonjom Bragom, a od 2009. godine bio je u braku sa nemačkom slikarkom Sibil Zargas.
Njegov život daleko od kamera bio je tih, bez tipičnih holivudskih skandala.
Sindrom iznenadne smrti odojčadi (SIMD) postao je imenovani entitet 1969. godine, a danas je vodeći uzrok smrti kod beba od jednog meseca do godinu dana. Sin je sahranjen u blizini kuće Roberta i Lole u Provostu, u Juti.
Šona Džin Redford (63) završila je umetnost na Univerzitetu Kolorado. Udata je za pisca Erika Šlosera, autora bestselera Fast Food Nation, sa kojim ima dvoje dece – Micu i Konora. Redford je više puta isticao da upravo Šona, Ejmi i pokojni Džejms nasleđuju i razvijaju njegov rad kroz Institut „Sandens".
Dama posle čije smrti ništa za glumca nije bilo isto u životu
Svoju karijeru je započeo zahvaljujući tragično nastradaloj gumici, Natali Vud, Da li su bili u romantičnoj vezi ili prijatelji do danas nije poznato, ali u jednom dokumentarnom filmu sam Robert Redford je ispričao da mu je dan kada je ona poginula bio jedan od najtežih u životu.
Bili su dve od najvećih zvezda u istoriji Holivuda. Ali Robert Redford i Natali Vud imali su zanimljivu istoriju i van velikog platna. Njih dvoje su se prvi put sreli kao tinejdžeri, u srednjoj školi Van Najs u Kaliforniji — i njihov prvi susret nije bio prijateljski.
Redford, vrhunski sportista, maturant i, da, zlatni dečak iz maturskog razreda, bio je na dužnosti kao školski stražar, stojeći na straži na jednom od ulaza u auditorijum, kada je Vud, zakasnivši na registraciju, dotrčala do njega, moleći da je puste unutra. Redford je ćutao.
Kako je ispričao Suzan Finstad koja je radila biografiju Natali Vud: „Bilo je oko četiri ili pet vrata koja su išla celom dužinom ovalnog auditorijuma, a svaka vrata su imala abecedni redosled iznad njih - od A do F, od G do L... Svi smo bili spremni da zatvorimo vrata, a ta mala devojčica je dotrčala dole - sićušno stvorenje - i htela je da uđe na vrata“, objašnjavao je Retford:
"A ja sam se ponašao kao potpuni kreten. Rekao sam: „Čekaj. Kako se zoveš?“ Nisam imao pojma ko je ona... Rekao sam: „Čekaj, gde ideš?“ — zadirkivao sam je.“
Redford nije hteo da odustane, poslao je na drugu stranu auditorijuma. U međuvremenu, drugi student, koji je stajao sa Redfordom, prepoznao je filmsku zvezdu i tiho se iznervirao. Vudi, pomalo ljuta, nazvao je Redfordom pogrdnim imenom i otišla.
Njih dvoje se se sreli tek nakon 10 godina, kada su Vud i njen kolega (i tadašnji dečko) iz serije „ Sjaj u travi “ Voren Biti svratili iza scene da se upoznaju sa Redfordom, nakon što su gledali njegov nastup u brodvejskoj predstavi u nedelju u Njujorku. (I ne, Vud je tvrdila da se ne seća odbijanja u srednjoj školi.)
Redford, koji je sticao ime kao mladi glumac u usponu, već neko vreme je bio na radaru Vudove, i ona je ubedila šefove studija da ga angažuju za ulogu koja je pokrenula njegovu filmsku karijeru, igrajući filmsku zvezdu u filmu „ Inside Daisy Clover iz 1964. godine.
Njih dvoje su se složili tokom snimanja i postali su veoma dobri prijatelji.
„Mislim da je Natali, ispod svega, bila veoma slatka, istinski prizemna osoba koju je pomalo obojio iskrivljeni život zvezde u tako ranom dobu“, rekao je Redford godinama kasnije. „Ali ona sama, kao ljudsko biće, sijala je kroz to. Bila je prava osoba. I ja sam na to reagovao“, priznaoje svojevremeno Robert Redford.
Njih dvoje su se ponovo udružili u filmu „This Property Is Condemned“ iz 1966. godine .
Robert Redford je bio kum na venčanju Nataše Vud i Ričarda Gregsona 30. maja 1969. godine. Ovo kumstvo nije bilo samo formalno – ono je odražavalo duboko prijateljstvo koje je izraslo između njih dvoje tokom zajedničkog rada na filmu Inside Daisy Clover 1965. godine. Njihovo prijateljstvo bilo je vrlo blisko i uzajamno poštovano.
Venčanje je održano u Los Anđelesu, u crkvi posvećenoj Presvetoj Bogorodici, u rusko-pravoslavnoj tradiciji, s obzirom na rusko poreklo Nataše Vud. Pored Redforda, među zvanicama su bili i njena sestra Lana Vud, kao i Ričard Gregson, britanski producent i agent. Ovo je bilo drugo venčanje za oboje; Nataša je prethodno bila u braku s glumcem Robertom Vagnerom.
Vud se takođe pojavila u političkoj drami „ The Candidate“ iz 1972. godine , kada ju je njen stari prijatelj zamolio da se pojavi u kameo ulozi. Vud i Redford su ubrzo nakon toga izgubili kontakt. Njihov poslednji susret bio je 1980. godine kada je Redford pokušavao da dobije glumačku postavu za svoj rediteljski debi, potresnu dramu „Ordinary People“ , o porodici koju je rastrgla smrt mladog sina.
Natali, čija se karijera do tada ohladila, žudela je za ulogom hladne, distancirane majke (koja će na kraju pripasti Meri Tajler Mur), ali Redford nije mislio da je ona prava za tu ulogu.
Samo godinu dana kasnije, 29. novembra 1981. godine, Vud se udavio kod obale Kataline. Redford je bio slomljenog srca. Ne samo da je izuzetno voleo Vuda - bio je zahvalan glumici što mu je pružila veliku šansu i pokrenula karijeru koja traje do danas.
Splet ne tako lepih životnih okolnosti doveo ga je do glume
Robert Redford rođen je 18. avgusta 1936. godine u sunčanoj Santa Moniki. Odrastao je bezbrižno i pomalo razmaženo, uživajući u detinjstvu. U srednjoj školi blistao je na bejzbol terenu i zahvaljujući tome dobio stipendiju za Univerzitet u Koloradu.
Ali život mu je rano pokazao koliko može biti surov – posle smrti bake i perioda buntovnog ponašanja izgubio je stipendiju. Tada se okrenuo umetnosti i upisao studije slikarstva u Bruklinu, a zatim otputovao u Evropu kako bi se posvetio slikarstvu i potrazi za sobom.
Po povratku iz Evrope, Redford se nastanio u Njujorku i upisao Američku akademiju dramskih umetnosti. Najpre je učio pozorišni dizajn, ali ga je scena brzo privukla – počeo je da dobija male uloge u televizijskim serijama, a već 1962. bio je nominovan za nagradu Emi za najbolju sporednu ulogu.
Njegov dečački izgled i plave oči učinili su ga medijskom senzacijom, nazivajući ga „plavookim lepotanom“ i „muškom starletom“. To ga je iritiralo, jer je želeo da bude shvaćen kao ozbiljan glumac.
Uspon ka glumačkom vrhu
Krajem šezdesetih odbio je ulogu u filmu „Ko se boji Virdžinije Vulf“, ali je prihvatio da igra uz Pola Njumena u filmu „Buč Kasidi i Sandens Kid“. Film je postao klasik i Redfordu otvorio vrata Holivuda.
Sedamdesetih godina nizali su se filmovi koji su ga učvrstili kao jednog od najvažnijih glumaca generacije – „Džeremaja Džonson“, „Žaoka“, romansa „Takvi kakvi smo“ uz Barbaru Strejsend, zatim „Svi predsednikovi ljudi“, „Tri Kondorova dana“, „Veliki Getsbi“. Svaki od njih dodavao je sloj njegovoj glumačkoj legendi.
Zarađen novac ulagao u umetnost
Redford nije samo zarađivao – ulagao je. Posle zarade od filma „Buč Kasidi i Sandens Kid“ otvorio je ski-centar „Timphejven“ u Provu, koji je kasnije postao „Odmaralište Sandens“. Tu je stvorio Sandens institut, festival, katalog i televizijski kanal – ceo univerzum posvećen nezavisnim autorima i mladim rediteljima.
Sandens festival postao je najvažniji američki festival nezavisnog filma i lansirao karijere Kventina Tarantina, Pola Tomasa Andersona i Darena Aronofskog.
Dobio je najveća priznanja za svoj rad
Krajem sedamdesetih Redford se okrenuo režiji i produkciji. Njegov rediteljski prvenac „Obični ljudi“ doneo mu je Oskara i potvrdio njegovu umetničku širinu. Gluma je tada nakratko bila u drugom planu, ali se vratio briljantnom ulogom u filmu „Moja Afrika“.
Tokom života dobio je počasnu doktorsku titulu Bard koledža (1995) i nagradu Kenedi centra (2005) za doprinos američkoj kulturi. Bio je posvećen borbi za ljudska prava, očuvanje prirode i prava domorodaca, ostavljajući trag i van sveta filma.
