Vest o smrti Josipa Pejakovića, poznatog bosanskohercegovačkog glumca, objavio je njegov sin Dejan. Pejaković je preminuo u 78. godini života. Na društvenim mrežama od njega se opraštaju brojni umetnici, kulturni radnici i poštovaoci njegovog rada, među kojima su i Nihad Kreševljaković, Lana Zablocki i mnogi drugi.
U poslednjih desetak godina svog života vodio je tešku i upornu borbu sa brojnim zdravstvenim problemima. Prošao je kroz čak 17 operacija, uključujući i višesatne, komplikovane hirurške zahvate. Još 2019. godine izjavio je kako su ga tada lekari praktično otpisali, ali je uspeo da se oporavi i vrati životu.
Josip Pejaković rođen je 1948. godine u Travniku, gde je završio osnovno i srednje obrazovanje. U Sarajevu je diplomirao glumu, nakon što je završio Dramski studio u klasi Kaće Dorić i Josipa Lešića. Diplomirao je ulogama Tuzenbaha u predstavi Tri sestre Antona Pavloviča Čehova i Filtosa u Koncertu u jajetu Fernanda Arabala, pod režijom Kaće Dorić.
Tokom karijere ostvario je više od 50 premijernih uloga u Narodnom pozorištu Sarajevo, a igrao je i u poznatim filmovima kao što su Ljudski faktor, Kuća pored puta, kao i u nizu monodrama koje su obeležile njegov umetnički opus.
U jednom od svojih retkih javnih nastupa nakon teških operacija, Pejaković je emotivno govorio o svom putu kroz bolest i borbu za život. Ispričao je kako je preživeo 17 operacija, uključujući i četiri pod totalnom anestezijom, koje su trajale i po sedam i po sati. Na momente je, kako sam kaže, bio klinički mrtav.
„Bio sam otpisan. Većalo se o tome od kakvog sam materijala kad sam sve to preživeo. Poistovetio sam se sa svojom zemljom, Bosnom, koja takođe boluje, ali verujem da će, kao i ja, preživeti“, rekao je tada u emisiji Pressing.
Govorio je i o konkretnim medicinskim izazovima – operaciji slepog creva, više stentova, dvostrukom bajpasu, pa i o bakterijama koje je „fasovao“ u bolnici. Zbog komplikacija i gangrene, našao se pred mogućnošću potpune amputacije noge.
„U tom trenutku se činilo da nade nema. Ležao sam na Infektivnoj klinici, izgubio 45 kilograma, došao do ispod kilaže iz regrutnih dana. U poslednjem trenutku, zahvaljujući gradonačelniku Zagreba Milanu Bandiću i načelniku opštine Centar, premešten sam na lečenje u Zagreb. Tamo, uprkos brojnim poteškoćama, uz nadljudske napore lekara, vratio sam se u Sarajevo bez bakterija – što smatram najvećom pobedom“, rekao je.
Ispričao je kako je zatim doživeo novu povredu – povredio je nogu, što je dovelo do pogoršanja. Lekari su mu predložili amputaciju, ali je on to odbio i odlučio da potraži pomoć u inostranstvu. Zahvaljujući prijateljima, naročito Seji Brajloviću, došao je do profesora Ninkovića, svetski priznatog hirurga iz oblasti rekonstruktivne i plastične hirurgije.
„Moj sin mu je uveče poslao dijagnozu, a on je već ujutro odgovorio: 'Ja ovo mogu rešiti.' Nudio je operaciju besplatno, ali je bilo potrebno platiti kauciju od 35.000 evra. Taj novac nisam imao. Tada se javio čovek iz Beča, koji me nikad nije upoznao, rekao je da me voli, pitao mog sina ima li leka. Kad je čuo da ima, ali da nema para, uplatio je novac u roku od 15 minuta. To je nešto što ne zaboravljaš dok si živ.“
Solidarnost ljudi iz dijaspore takođe je bila velika – Krajišnici iz Skandinavije pokrenuli su kampanju „300 kruna za Josipa Pejakovića“, a slične akcije su se organizovale i u Australiji.
Na pitanje kako je moguće da jedan umetnik takvog ugleda mora da prikuplja pomoć za lečenje, odgovorio je da je pokušao lečenje i u Bosni i Hercegovini, ali su hirurzi procenili da to tamo ne može da se izvede. Bilo je administrativnih prepreka, ali se na kraju u rešavanje problema uključio i tadašnji premijer, pa je kampanja prekinuta.
Pejaković ističe da je kasnije lečen i u Foči, u uslovima koje je sam hvalio – ne zato što su bili luksuzni, već zato što je osetio iskrenu brigu i posvećenost lekara. Doktorka Helena Marić mu je čak ustupila svoju kancelariju, kako bi imao prostor za oporavak.
„U Foči su mi spasili život, nogu i glavu. Nisam siguran da bih izdržao još jednu amputaciju. Možda bih pao u depresiju, možda bih umro. Ali nisam – podigao sam se i preživeo“, zaključio je Josip Pejaković.
Njegova životna priča nije samo svedočanstvo o bolesti, već i o istrajnosti, solidarnosti, i verovanju u dobrotu ljudi. Bio je, kako sam kaže, sedam puta otpisan – i sedam puta se vratio.
