Oni su imali prijateljstvo koje je započelo na hodnicima njujorške glumačke škole, davno pre slave, uloga i bljeskova fotoaparata, a trajalo je do kraja života.
Bili su mladi, bez novca i puni snova, delili su sobu, prazan frižider i neprekidne salve smeha. Kristofer je bio ozbiljan, disciplinovan i usresređen, a Robin haotičan, briljantan i nepredvidiv. Verovatno su se upravo zato tako dobro nadopunjavali, izabrali su jedan drugoga, kao braća.
Kasnije je došao život. Kristofer je postao Superman, a Robin Vilijams jedna od ikona filma. Svaki je krenuo svojim putem, ali su srcem ostali bliski.
Godine 1995. dogodila se velika tragedija. Kristopher je pao s konja na takmičenju i zadobio tešku povredu kičme koja ga je ostavila paralizovanim od vrata naniže.
Mesecima se borio s boli, besom i osećajem nemoći, bio je na rubu odustajanja sve dok jednog dana, ležeći u bolničkom krevetu, nije ugledao osobu u hirurškom odelu koja je govorila čudnim, ruskim naglaskom. Bio je to Robin.
Upao je u sobu kao komičar na pozornicu, glumeći da je došao obaviti ozbiljnu operaciju. Situacija je bila toliko apsurdna, toliko potpuno odvojena od bolničke stvarnosti, da je Kristofer, prvi put nakon nesreće prasnuo u smeh, suze su mu lile, ali ovaj put od olakšanja.
I upravo tada shvatio je da još uvek živi i da želi živeti.
Godinama kasnije prisećao se: „Taj smeh bio je prvi znak da stvarno još postojim. Robin mi je spasio život. I činio je to svaki put kad bi me posetio.“
Robin Vilijams nikada nije napustio svog prijatelja. Pomagao mu je diskretno, duhovno, financijski i emocionalno. Ali nikada za pokazivanje niti za kamere. Uvek iz srca.
„On je bio moj Superman“, rekao je jednom Robin."Ja sam mu samo pozajmljivao malo radosti.“
Kad je Kristofer Riv preminuo 2004. godine, Robin je bio skrhan. Ali nikada nije prestao govoriti o njemu, s toplinom, zahvalnošću i onom tihom tugom koju prepoznajemo kod ljudi koji znaju što je prava bol.
