Marko Nikolić, glumac kojeg je cela nacija zavolela kao Gigu Moravca iz serije Bolji život, preminuo je 2. januara 2019. godine, tiho i dostojanstveno – baš onako kako je i živeo. Malo ko je znao da se iza tog blagorodnog osmeha i mirnog pogleda krila teška borba sa opakom bolešću koja ga je polako gasila.
Iako su mnogi primetili da se poslednjih godina ređe pojavljuje u javnosti, Marko Nikolić nikada nije govorio o svom zdravstvenom stanju. Sumnju je prvi put osetio nekoliko godina pre smrti, ali, kako je govorio bliskim ljudima, nije želeo da "davi" ni publiku ni kolege. Lekarima se obratio kasno – tek kada je bol postao svakodnevnica.
Tada je saznao ono što niko ne želi da čuje – imao je rak pluća.
Uprkos lošoj prognozi, Marko nije gubio veru, a još manje dostojanstvo. Lečio se tiho, bez pompe, izbegavajući sažaljenje. Njegova borba bila je lična, u krugu porodice i najbližih prijatelja.
Kasnije se ispostavilo da je gradskim prevozom išao na hemoterapije, sam je bio u svojoj borbi.
"Jednom sam ušao u pun autobus, kod Slavije, u stvari baš kad onkologije, jedva sam se ugurao na poslednju platformu. Tu je stajao jedan grmalj, okrenuo se i kada me je ugledao pitao: Da dižem ja nekog? Ajde bre majmuni", ispričao je pred kamerama Eksluziva na Prvoj TV.
Činilo se da je pobedio tešku bolest pa je tako posle dve godine lečenja mislio da je izašao kao pobendik i za "Glossy magazin" odgovarao je na pitanje da li se plaši bolesti.
"Izuzetno, preživeo sam to što sam preživeo i bio na samoj ivici života. I to je strašno. U ovakvoj situaciji nema nikakvih odbrambenih mehanizama kao što postoje za neke druge stresne slučajeve, pa da čovek može da se brani. Kad dođeš u situaciju da se suočiš s nestankom, više misliš na svoju okolinu, na porodicu, na psa, lepe trenutke koje ćeš propustiti, pecanje, Dunav, čamac... Možete da zamislite koliki je to strah kada od njega više ne pijem, ne pušim, ne jedem meso. Bio sam sladokusac koji je sebi spremao hranu, a danas takođe spremam, ali ono što moram da jedem. Više i nije toliko važno šta jedeš, već da jedeš na vreme, a ja imam i šećer, koji takođe ima taj zahtev zbog insulina. Ali, i pored svega toga, osećam se veoma dobro, pun sam duha, imam kondicije da radim."
Poslednji dani – u krugu porodice
U danima pred kraj, sve češće se povlačio u mir doma, daleko od reflektora i kamera. Najveću utehu nalazio je u vremenu provedenom s ćerkom i unucima. Bio je, kako su govorili prijatelji, "nežno prisutan" – čak i kad mu je bilo najteže, trudio se da ne opterećuje druge.
Retko je primao posete. Njegovi kolege iz Boljeg života govorili su da je Marko imao posebnu snagu – onu tišinu u kojoj se najviše čuje ono što čovek jeste. Nije se žalio. Nije dramatizovao. Bio je glumac do poslednjeg daha – staložen, sabran, nenametljiv, ali veličanstven u svojoj jednostavnosti.
Markova ćerka Mina govorila je za medije o očevoj smrti, te istakla da je porodica bila spremna na najgore.
"Budući da je duže vreme bolovao, mogla sam da se pripremim za neminovno. Da je smrt nastupila iznenada, verovatno bih se i danas oporavljala od tog šoka. Jedna koleginica mi je nedavno rekla da ju je smrt oca stigla tek posle deset godina, tako da očekujem nove udare tuge. Nemam potrebu da često odlazim na tatin grob. Posetim ga kad mi se nešto važno desi", istakla je Mina.
Glumica je ispričala da u tim trenucima ne plače, već da s groblja najčešće ode bezbrižna.
"Ne pričam s njim, puštam mu muziku, najviše Olivera Dragojevića, Animalse, Bitlse, sve ono što je voleo. Sednem, zapalim mu cigaru. Nisam verovala da ću to činiti. Počela sam da radim te čudne rituale. Taj običaj mi je bio stran kada je mama mog druga sinu palilu cigaru i sipala koka-kolu na grobu. Sad ja imam potrebu da radim to isto ", ispričala je ona.
Nasleđe jedne tišine
Vest o njegovoj smrti pogodila je celu Srbiju. Ljudi su stajali ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ostavljali cveće i poruke, opraštali se sa glumcem koji je svojom smirenošću postao simbol jednog vremena.
Marko Nikolić nije voleo patetiku, ni lažne drame. I svoju poslednju ulogu – onu životnu – odigrao je tiho, ali dostojanstveno. Njegova smrt ostavila je prazninu, ali i primer kako se živi, i kako se odlazi – uzdignute glave.
