Šejna Haligan, ćerka slavnog muzičara i sama uspešna umetnica, progovorila je o traumatičnom detinjstvu obeleženom se*sualnim zlostavljanjem, majčinom ignorisanju i životu u haosu glamura, droge i emocionalne zapuštenosti.
Ovo je njena lična ispovest koju je podelila sa britanskim Daily Mail-om, a mi vam je prenosimo u celosti.
"Kada sam imala šest godina, rekla sam mami da jedan muškarac, čest gost u našoj kući, dolazi noću u moj krevet i dodiruje me na načine koji su me boleli i plašili. Nisam tada imala reči da to nazovem silovanjem ili se*sualnim zlostavljanjem. Samo sam pokazivala prstom gde me boli, nadajući se da će shvatiti.
Zamišljate možda da je reagovala užasnuto, da me je zagrlila, utešila i pozvala policiju? Umesto toga, samo me je pogledala hladno i sumnjičavo.
"Ne budi smešna," rekla je. "Sigurno to nije bilo tako. Mešaš stvari."
Zatim je izašla iz sobe i nije učinila ništa da spreči da se to ponovi. Ta njena ravnodušnost obeležila je narednih 45 godina mog života.
Moja majka Vera nije bila sposobna da voli nikog osim sebe. Bila je lepa, harizmatična i izuzetno talentovana violinistkinja. Spolja je sve delovalo savršeno, živeli smo u luksuznoj kući u Bel Eru, okruženi slavnim muzičarima i glumcima. Moj otac Dik Haligan bio je poznati muzičar, osnivač benda Blood, Sweat & Tears.
Naša kuća bila je neprekidno mesto za žurke, pijanke i konzumaciju droge. Kao dete, preskakala sam onesvešćene odrasle na podu, bila izložena marihuani i kokainu. U tom haosu, ja sam bila samo statista.
Mama je bila opsednuta sobom. Nije je zanimalo da li sam jela, da li idem na vreme u školu, da li imam uopšte čistu posteljinu. Brigu o meni prepustila je kućnoj pomoćnici Katalini.
Motala džoint za majku
U jednoj od tih večeri, drugarica i ja ušle smo u maminu sobu i na stolu zatekle kokain, smotane dolare i vazu punu marihuane. U panici sam sve to bacila u WC. Majka me je kasnije grdila, ne zbog droge, već zato što sam je "bacila".
Jedan od načina da zadobijem maminu pažnju bilo je da joj smotam džoint. Govoreći da su moje dečje ruke "taman za to", osećala sam se korisno jer je to bio jedini trenutak kad bi me pohvalila.
A za to vreme, muškarac koji me je zlostavljao ulazio je u moju sobu bez da iko išta primeti. Bila sam sama, nezaštićena, potpuno prepuštena.
Kad sam se ponovo požalila majci, rekla sam joj da me boli "tamo dole". Odvela me je kod ginekologa. Lekar je konstatovao da je moj himen povređen. Majka se naljutila ne na zlostavljača, već na lekara.
"Šejna je pala s bicikla. To se dešava," slagala je. Na putu kući rekla mi je: "Ponekad se devojčicama dešavaju neprijatne stvari. I meni su. To je deo života."
Taj komentar mi je oduzeo snagu. Shvatila sam da više nikada ne smem da joj poverim istinu. Prestala sam da tražim pomoć. Zlostavljanje se nastavilo. Završilo se tek kada je moj otac, nekako, saznao. Jedne noći čula sam svađu. Otac je vikao da taj čovek više nikada ne sme kročiti u naš dom. Nije pozvao policiju. Nije me poslao na psihoterapiju. Ali zlo je stalo.
Nakon tog trenutka, nešto se u meni slomilo. Počela sam da je posmatram kao osobu koja nije samo nemarna, već i opasna. Ne samo da nije štitila svoje dete – ona je svojim rečima opravdavala zlostavljanje. Umesto da me uteši, normalizovala je ono što me je ranjavalo i uništavalo iznutra.
Roditelji su se razveli kad sam imala devet godina. Tata mi je strašno nedostajao. On je bio jedini koji je makar pokušavao da me vidi, da mi pruži osećaj da vredim. Govorio mi je da imam talenat, da ću biti neko. Kada je njegovoj novoj partnerki ispričao šta mi se dogodilo, ubedila ga je da me uključi u psihoterapiju. Tako je i bilo, počela sam da idem na terapije, i idem i dalje.
To mi je spasilo život.
Bez njega, mama je nastavila po starom, projektovala je sopstvene nesigurnosti na mene. Govorila je da kad mi lepota prođe, neću imati ništa. Kada sam sa petnaest godina dovela kući svog prvog dečka, otvoreno je flertovala s njim preda mnom. Pobegla sam da živim kod njega i njegovih roditelja.
Vraćala sam se povremeno, ali nikada više za stalno. Što sam bila starija, sve sam više osećala potrebu da se udaljim od nje. Na kraju smo se uglavnom otuđile.
Zlostavljanje nikada nisam prijavila policiji. Kada sam bila dovoljno stara da to uradim, već sam bila svesna da bi me ispitivali, tražili detalje, da bih morala da preživim sve još jednom, pred nepoznatima. Nisam imala snage za to.
U kasnim tinejdžerskim godinama počela sam da pišem sopstvenu muziku. Biti ćerka slavnog muzičara bilo je zastrašujuće, ali sam pronašla svoj glas. Godine 2006. osnovala sam bend Bitter:Sweet. Ubrzo smo postigli uspeh. Naše pesme su korišćene u reklamama za Victoria’s Secret, Cadbury, Range Rover, ali i u filmovima i serijama kao što su The Devil Wears Prada, Sex and the City i Grey’s Anatomy.
"Sin me je spasao"
Kasnije sam uzela pauzu da bih se posvetila svom sinu, Otisu.
Otis me je spasao.
Bila sam užasnuta da postanem majka. Plašila sam se da će majčinstvo izvući iz mene ono najgore, ono što je ona bila. Bojala sam se da ću biti nesposobna da volim i zaštitim svoje dete jer nikada nisam naučila kako to izgleda.
Ali moj muž Erik, direktor velike finansijske firme, uvek mi je govorio da isijavam ljubav. Da nisam ona. Da sam stvorena da budem majka.
Poznavali smo se još iz školskih dana, a ponovo smo se sreli na proslavi godišnjice mature. Bio je siguran da mogu. Bio je u pravu.
Kad sam zatrudnela, bila sam sigurna da nosim devojčicu. Čitala sam sve o roditeljstvu, postalo je opsesija. A kad sam saznala da je dečak plakala sam od olakšanja.
Dugo sam mislila da sa mnom nešto nije u redu. Da možda nisam vredna ljubavi. Da je moja majka imala razlog zašto me nije volela, nije štitila, nije brinula. A onda je došao Otis. Kada sam ga prvi put videla kako diše - znala sam. Znala sam da bih umrla da ga zaštitim. I da ako bi iko pokušao da mu uradi ono što su meni radili - morali bi da me zaključaju pre nego što nekog ubijem.
Otis je svetlost mog života. Pokazao mi je kakva može da bude ljubav između majke i deteta. Ljubav kakvu nikada nisam doživela. I ta ljubav me je izlečila.
"Majka me pozvala na samrti"
Mamin poziv pred smrt doneo je iznenadnu jasnoću.
U martu me je brat Badi pozvao da mi kaže da je majka na samrti. Pala je, slomila kuk, i to nikada nije dobro zaraslo. Imala je 88 godina, bila je fizički slaba. Retko smo se viđale, pogotovo poslednjih godina.
Naš poslednji ozbiljan razgovor bio je kada je otac umro 2022. godine. Posle sahrane mi je rekla:
"Tvoj otac je voleo samo dve stvari u životu - muziku i tebe."
To je bila najiskrenija i najnesebičnija rečenica koju mi je ikada uputila. Iako je prožeta zavišću, u njoj je prvi put bilo priznanje.
Tada sam odlučila da želim više od pukog oproštaja. Otišla sam da je vidim. Držala sam je za ruku i rekla da joj opraštam - sve. Sve te godine bola, zanemarivanja, poricanja, tišine. Nije mogla da priča, ali je odmahnula rukom i stegla mi prste. Znam da bi, da je mogla da govori, rekla opet da grešim. Da "preuveličavam". Da je sve bilo u mojoj glavi.
Ali meni to više nije bilo važno.
Oprostila sam - ne zbog nje, već zbog sebe. Da bih konačno zatvorila tu knjigu. Da bih konačno prestala da nosim tu bol. Da bih preuzela kontrolu nad svojom pričom. I sada znam sa sigurnošću: Ona me više nikada ne može povrediti.
(Stil/ Blic Žena)
