Aleksandar Milić Mili, poznati muzički producent i član žirija "Zvezda Granda", suočio se sa jednom od najtežih životnih borbi kada mu je 1992. godine dijagnostikovan rak. U tom periodu, Mili je već prošao kroz traume rata i izbeglištva, što je dodatno otežalo njegovo stanje.
"Mislio sam da nema ništa gore od toga što sam izgubio sve zbog rata, ali onda su mi dijagnostikovali malignu bolest," rekao je Mili u jednom intervjuu. "Celu 1992. godinu sam proveo u borbi sa bolešću, četiri-pet puta sam kolabirao, bilo je pitanje da li ću preživeti iako sam ceo život bio sportista, gimnastičar."
Uprkos teškoj terapiji i fizičkim naporima, Mili nije odustajao od obrazovanja. "Dok sam još bio na hemioterapijama, završavao sam i godinu fakulteta. Sa oteklim rukama i braunilama išao sam na fakultet," prisetio se Mili. Nakon oporavka, nastavio je studije u Pragu, gde je diplomirao biznis administraciju - odsek marketing.
Njegova borba sa bolešću ostala je dugo nepoznata javnosti, ali je Mili odlučio da podeli svoje iskustvo kako bi inspirisao druge. "Terapija je bila strašno teška i agresivna i trajala 12 meseci," rekao je u jednom intervjuu. "Ali sam uspeo da se izborim."
Inače, Mili se suočio s teškim životnim izazovima tokom ratnih devedesetih godina. Rođen u Osijeku, Mili je s porodicom bio prisiljen da napusti dom zbog rata. Njegovi roditelji su otišli u posetu stricu u Beograd, ne znajući da će im to biti poslednji put da vide Osijek. Ubrzo su im javili da se ne vraćaju jer je bilo opasno po život da idu nazad, čak i po svoje stvari.
"Moji su već bili izbegli u Beograd iz Osijeka, kada sam ja sa trojicom drugara odlučio da krenem iz Sarajeva za Beograd. Roditelji su krenuli u posetu stricu u Beograd i nisu ni znali da im je to poslednji put da će videti Osijek. Samo su im javili da se ne vraćaju i da je po život opasno da idu nazad pa makar i po svoje stvari. To je bilo već ‘91 godine, dok sam ja godinu dana kasnije rešio da pobegnem za Beograd. Nas četvorica smo seli u jugo, koji je bio sav izrešetan jer je stajao na mestu gde se pucalo. Nismo imali staklo na prozorima, šoferki, morali smo da se celi zamotamo dok smo putovali jer je napolju bilo jako hladno.", ispričao je Mili i dodao:
"Sećam se kako smo prelazili preko nekih brda, nismo ni znali tačno put i odjednom dolazimo do barikada na putu. Tu stoje ljudi sa puškama i mi nemamo pojma šta da očekujemo. Međutim pustili su nas kad smo im pokazali lične karte, vikali su: "Ovi su naši". Došao sam samo u jednim farmerkama i majici koje sam imao na sebi, u Beograd. Kad sam pomislio da ne može gore, taj rat i izbeglištvo, tada su mi našli maligno oboljenje. To je bio rezultat tog nekog stresa i mog unutrašnjeg razočaranja zbog rata."
Iako su njegovi roditelji uspeli da se ubrzo zaposle kao lekari u Beogradu, naredne godine bile su jako teške za Milijevu porodicu.
"Roditelji, brat i ja smo u Osijeku živeli u stanu koji je ranije bio banka, imao je 450 kvadrata i svoj park, a onda smo došli u Beograd u 15 kvadrata. To je bila vešernica na vrhu zgrade, gde je jedan deo improvizovan sa lavaboom i tušem, kao spoljni toalet. Nas četvoro smo tu živeli, ali se sećam da smo bili srećni. Vladala je ljubav između nas i ni jednog trenutka nismo očajavali iako smo živeli u bedi, plate mami i tati su bile po 2,3 marke, a hleb je bio 500 hiljada.", istakao je kompozitor za emisiju "Preživeli" na K1 televiziji.
· Reaguj
