Novembar 1991, Mountain Studios u Montreuku, Švajcarska. Četiri momka u sobi, legendarni bend Kvin. Ali sve oči su uprte u jednog momka - Fredi Merkurija. Njegov glas, koji je nekada mogao da razbije čašu, sada se jedva čuje. Bolest sa kojom se godinama bori skoro je dokrajčila njegovo telo. Ali ne i njegov duh!
"Pišite mi šta god želite, otpevaću sve što mogu. Želim da vam ostavim što više muzike da je kasnije koristite", rekao je Fredi, kako se Brajan Mej kasnije prisećao.
Fredi je snimio većinu vokala za poslednji album grupe Kvin, "Made in Heaven", samo nekoliko meseci pre nego što je napustio ovaj svet? Tako je nastao album koji je izašao '95, dve godine nakon što nas je Fredi napustio. Pevao je, znajući da možda nikada neće čuti gotov proizvod. Ali je pevao. Pevao je jer nije znao drugačije.
Na njihovom poslednjem koncertu na Knebvort festivalu u avgustu '86 Fredi je već bio svestan svoje dijagnoze, napravio je takav spektakl, pevao je kao da mu je poslednji dan na zemlji. I tako je i bilo.
Ali ono što najviše zapanjuje je kako je Fredi toliko naporno radio na svom poslednjem albumu. Zamislite čoveka koji jedva da može da stoji na nogama, ali koji dolazi u studio svaki dan.
Tražio je samo mikrofon i flašu votke. „Votka otupljuje bol“, govorio je. I pevao je. Pevao je dok nije pao s nogu.
Rodžer Tejlor, bubnjar grupe Kvin, otkrio je: „Znali smo da nam ponestaje vremena. Fredi bi samo rekao: 'Napiši mi još nekoliko reči i otpevaću ih.' Želeo je da radi do poslednjeg daha. To mu je bilo kao terapija.
Ovakva njegova „terapija” nam je dala pesme kao što su „Ovo su dani naših života”, „Previše ljubavi će te ubiti” i, naravno, „Šou mora da se nastavi”. Inače, Fredi je ovu poslednju snimio bukvalno nekoliko nedelja pre smrti. Brajan Mej je sumnjao da li će Fredi uspeti da je otpeva. Ali Fredi je jednostavno rekao "Uradiću to, draga" i... otpevao je u prvom pokušaju.
Za nekoliko meseci koliko mu je preostalo, Fredi je uspeo da snimi vokale za čak 30 pesama! Neki izvođači se time ne mogu pohvaliti ni za nekoliko godina. A evo čoveka koji zna da mu svaki dan može biti poslednji, i to radi! I ovo nisu obične pesme. Svaka pesma je deo Fredija, njegov oproštajni pozdrav svima nama.
Šta ga je nateralo da ustane iz kreveta i odvuče se do studija, kada je svaki korak bio borba? Da li je to bilo zato što se plašio da će biti zaboravljen? Hteo je da ostavi trag u istoriji? Ili je samo toliko voleo muziku da nije mogao da živi bez nje? Ko zna. Verovatno od svega po malo. Ali reći ću vam ovo – najviše mu je stalo do fanova. Znao je koliko su svi čekali nove pesme grupe Kvin. I nije mogao da ih izneveri. Takav je bio, Fredi.
I dok je rokenrol pun legendi, Lenon, Morrison, Bouvi. Ali Fredi... Fredi je sasvim druga priča. A nije se čak ni radilo o njegovom glasu, iako je imao onaj koji je zapanjujući. I nije se radilo o tome kako je uzdrmao scenu. Radilo se o tome kako se ophodio prema muzici, životu i slušaocima.
Jer ruku na srce, ko bi to mogao da uradi? Znate da je igra gotova, da su nam dani odbrojani, a da i dalje radimo? Ne samo postojati, već stvarati? To je to. Fredi nam je svima pokazao šta znači biti pravi umetnik. Ta muzika nije komad torte, ne samo način da se zaradi. To je život, dođavola!
Na kraju krajeva, Fredijevi poslednji dani su priča o tome kako ljudski duh može oduvati bilo koju okolnost. O tome kako ljubav prema muzici može biti jača od samog života.
