Aleksandar Gvozdenović, poznat kao Gvozda, bio je mladi talentovani golman Hajduka i FK Rad. Njegova budućnost izgledala je svetlo, a pred njim su se otvarala vrata uspešne sportske karijere. Međutim, sklonost ka noćnim izlascima, rizičnim društvima i alkoholu, vremenom su ga udaljili od sporta i odveli ga na put propasti.
"Zaduživao sam se sve više", ispričao je Aleksandar u emisiji "Jutro" na TV Prva. "Zaduživao sam se toliko da sam znao da dugove ne mogu da vratim." Gubitak kontrole nad finansijama, neodgovorno trošenje i loši izbori postali su svakodnevica. Prijatelji su se postepeno udaljili, a podrška koju je nekada imao od saigrača i porodice nestala je.
Na kraju je završio na ulici, kao beskućnik. Ulica mu je postala dom, a česma na Skadarliji "dnevna soba", kako kaže. Tu su se okupljali njemu slični, ljudi koje je život izbacio na marginu. Na obližnjoj Bajlonijevoj pijaci uspevao je da zaradi neki sitniš za mršav obrok i, što mu je tada bilo važnije, alkohol. Spavao je po klupama, u napuštenim vagonima, nosio staru odeću i polako tonuo u očaj. Zaboravio je kad je poslednji put pojeo nešto "kašikom", a ogledalo mu je postalo stran predmet.
Preokret u ovoj teškoj životnoj priči desio se jednog jutra kada je ponovo ugledao svoju bivšu devojku Jelenu. Njihova veza, prekinuta pre dvadeset godina zbog Aleksandrovog destruktivnog načina života, ponovo je dobila priliku kada mu je Jelena, sada uspešna žena sa stabilnim životom, ostavila ceduljicu sa svojim brojem telefona. Taj mali gest, koji bi mnogi smatrali beznačajnim, za Aleksandra je označio prekretnicu i početak puta ka izlečenju.
"Ostavila mi je - ne jednu, već dve ceduljice", priseća se Aleksandar s osmehom. "Za slučaj da jednu od te dve izgubim. Kakva je to žena, pomislio sam."
Njena podrška tokom lečenja bila je ključna – strpljivo ga je vodila kroz svaki korak rehabilitacije, pružala mu snagu kada je bilo najteže i podsećala ga na ono što je nekada bio i što ponovo može postati. Ljubav, upornost i vera u njega vratili su mu motivaciju da se izbori za normalan život.
Danas, nakon tri godine zajedničkog života, njihova priča je svedočanstvo o ljubavi koja pobeđuje sve prepreke. Aleksandar je uspeo da ostavi alkohol, pronađe stabilnost i vrati se u društvo.
Inspirisan sopstvenim iskustvom i preokretom koji je doživeo, Gvozda danas piše knjigu „Sa margine u visine“, koja govori o njegovom putu od sportiste, preko beskućnika, do čoveka koji je pronašao novu svrhu. Deo prihoda od knjige namenjen je humanitarnim svrhama, jer Aleksandar zna koliko je svaka pomoć važna i koliko može promeniti nečiji život.
Venčanje sa Jelenom u crkvi Preobraženje bilo je kruna njihove ljubavne priče – dokaz da srodne duše, bez obzira na prepreke, uvek pronađu put jedno do drugog. Njihova priča pokazuje da nikada nije kasno za novi početak i da je, uz pravu podršku i snagu volje, moguće izaći i iz najdubljeg ponora.
„Imam veliku odgovornost prema ljudima i vremenu koji su ostali iza mene, a naročito prema mojim drugarima – beskućnicima koji su umirali pored mene, na hladnom betonu, kartonima, meni pred očima. Odgovornost je velika i prema prijateljima, poznatim i nepoznatim, ulicama, adresama. Odgovornost prema Crkvi, manastirima i veri koja se rodila u periodu lutanja, a to je tek priča za sebe“.
Sve je počelo 12. aprila 2013. godine kada je zalupio vrata stana u kojem je živeo sa majkom. Iza njega ostalo je sve, uspomene, sećanja, a ispred njega našli su se beskućništvo i borba.
„Ja sam beogradsko, zvezdarsko dete. Fudbal je obojio moje detinjstvo i mladost. Kažu da sam bio dobar golman. Verovatno su u pravu, ali bilo je i boljih od mene. Jednostavno, vrhunski sport zahteva i vrhunsku posvećenost, a ja nisam bio sportista u kompletnom smislu. Voleo sam da izađem sa društvom, voleo sam kafanu, društvo, noć. Talenat je nestajao, ali ostala su sećanja na blistave sportske momente kojih je, svakako bilo. Kada je mladost počela da posustaje, a zahtevni treninzi više nisu mogli da neutrališu ono loše, alkohol je počeo da čini svoje. Oni vikend mamurluci postali su skoro svakodnevni, poslovi su nestajali, emotivne veze prekidane. Negiranje alkoholizma kao da je sam alkohol još više razbesnelo, pa je odlučio da pokaže svoju pravu snagu. Nastupilo je zaduživanje, sve teža pijanstva. Nastupila je ulica“.
Još uvek se seća tog dana, kada je zatvorio porodična vrata i krenuo ka obali Dunava, onako u šortsu, papučama i majici. Sve što mu je bilo potrebno, imao je – mir.
„Seo sam na jednu od klupa da gledam reku kako teče. Opipao sam džepove. Uh, dobro je, pomislio sam, poneo sam dokumenta i nešto ušteđevine, sada mi treba samo mir. Otišao sam do lokalnog fudbalskog kluba i tamo zatekao decu koja su imala trening. Bar sam malo skrenuo misli gledanjem fudbala. Promrmljao sam sebi u bradu ‘Polako matori, biće sve u redu’. Ipak, nije sve bilo tako lako. Šta li će majka da pomisli? Da li da se vratim? Ne, idem da šetam negde, bilo gde. To je bila misao kojom sam sve presekao… Ta šetnja traje i dan-danas“.
Usledili su, priseća se Aleksandar, dani i noći sa nepoznatim ljudima.
„Postao sam stranac samom sebi. U svom bežanju od borbe i prihvatanja krivice, posle ko zna kog dovođenja na odeljenja detoksikologije VMA i Urgentnog centra, doživeo sam da mi izmere vrednost alkohola u krvi od 5.15 promila. Tada mi je dežurni lekar pružio telefon rekavši da se javim kome mislim da treba, jer je neizvesno da li ću se probuditi. Bio sam smrznut, otečen, bez osećaja za dodir i ko zna čega još. Taj osećaj se ne može opisati“.
Pamti jednu kišu na Karaburmi kod bisokopa, kada se plašio da zaspi jer nije imao toplu odeću.
„Mislio sam da neću živ dočekati jutro. Tada sam pored kontejnera našao ogroman tepih i umotao se u njega. Ujutru, kad su me probudili buka i dan, prvo sam pomislio da sam kidnapovan i vezan. Pamtiću i susret s jednim drugim beskućnikom, kada se naspram nas našla jedna pašteta. Sedeli smo tako on i ja, gladni toliko da bi nam i pet pašteta bilo malo i gledali se, da bismo se na kraju razišli, a paštetu ostavili nekom trećem. Pamtiću i letnji bioskop u Skadarskoj, kad sam sedao među ljude čisto da bih osetio tu neku normalnu priču. Pamtiću i to kako sam slao drugove kući, gde su ona vrata koja sam zatvorio, da pitaju moju majku da li zna gde sam ja. Tako sam dolazio do saznanja da li je živa i da li je dobro, a i ona je znala da sam ih ja slao, pa bi bila srećna što sam i ja još uvek živ“.
Kao što je jedan loš trenutak dovoljan da poruši sve, tako je i za ozdravljenje potreban onaj prvi korak. A Aleksandar ih je imao puno, samo je trebalo da prepozna onaj pravi.
"Znao sam da preživim sa 100 dinara dnevno, evo kako, kifla 15 dinara, sitni sir 30 dinara, i 55 mi ostane za pivo".
„Ja sam ih imao više u vidu saveta nekih novih, dragih ljudi, ali je dosta vremena trebalo da prođe kako bi ih prepoznao kao takve. A susret sa mojom Jelenom na česmi kod Bajlonijeve pijace, kada mi je prišla i bez ikakve odbojnosti prema mom tadašnjem stanju upitala ‘Aleksandre, šta to radiš?’, okrenuo je sve. Jedan teški kamen počeo je da se kotrlja u pravom smeru, a ljubav je pokazala koliko je jaka“.
Ta česma je za Aleksandra predstavljala prekretnicu.
„Bio sam na kraju snaga, otečen od alkohola i nespavanja, siguran sam da su me trunke delile od smrti. Čuo sam da su moji drugari počeli da komentarišu kako neka devojka prilazi česmi. Znao sam da je to ona. Bila je to junakinja moje davno nedovršene ljubavne priče, posle toliko godina stajala je ispred mene. Nastavio sam da spavam, a kada sam se probudio, nisam bio siguran da li sam sanjao. Pronašao sam u džepu njen broj telefona. Posle je nekoliko puta dolazila i na kraju me je kolima odvezla u Urgentni centar“.
Ponosan na sebe i na njegovu Jelenu, Aleksandar živi život onakav kakav je odavno trebalo da ima.
„Imam najbolju ženu na svetu, najboljeg prijatelja. Svako naše zajedničko jutro je moj novi motiv i blagoslov. Živimo život kakav smo odavno trebali da imamo i trudimo se da nas najzad bude više“.
Stil/Praktična žena/Prva/Nova.rs
