Zlatan Ibrahimović je odrastao u siromaštvu, jedno od petoro dece koja žive u opasnom stambenom kompleks u centru Malmea, trećeg po veličini grada u Švedskoj.
Priznao je da je išao u školu uglavnom zbog besplatnih ručkova. Kada je škola angažovala specijalnog nastavnika da radi sa njim, dodatno poniženje je bilo više nego što je mogao da podnese.
"Želeo sam da se suprotstavim celom svetu i pokažem svima koji su sumnjali u mene ko sam zaista", napisao je u svojoj autobiografiji "Ja sam Zlatan".
"I nisam mogao da zamislim nekoga ko bi mogao da me zaustavi."
Trnjem do uspeha
"Nikoga nije bilo da mi kaže: "Hej, kako si danas, mali Zlatane?" Mogao sam samo da se solidarišem sa svojim etničkim autsajderima", ispričao je pre nekoliko godina za "Gardijan" Ibrahimović prisećajući se detinjstva u malom stanu na četvrtom spratu naselja Rozengard u Malmeu u Švedskoj.
Kao dečak bio je u prilici da uvidi sve mane toliko hvaljenog švedskog sistema jednakosti. Uspeo je da se izdigne iz svega toga, da iz geta stigne do svetlosti Pariza.
"Niko nije verovao da mogu da uspem. Svi su me ogovarali, ponižavali, nazivali pogrdnim imenima. Mislili su da ću propasti, jer imam dugačak jezik. Smatrali su da imam bolesnu viziju, da se neće ostvariti. Ali, ja sam sanjao i dosanjao. I eto me ovde. A ti koji su me blatili? Sada mogu da pojedu svoje reči. To je moj najveći trofej", dodao je.
Imao je samo dve godine kada su se njegovi roditelji razveli - otac Šefik iz Bijeljine (BiH), radio je kao domar, dok je njegova majka Jurka iz sela Prkos (Hrvatska) radila po 14 sati dnevno kao čistačica da bi mogla da izdržava Zlatana, njegovu stariju sestru Sanelu, nekoliko polubraće i sestara od kojih je jedan postao zavisnik od droge.
"Bili smo siromašni. Skupio je jedva novca da mi kupi krevet u IKEA prodavnici, ali nismo imali para za dostavu. Nosili smo ga zajedno do kuće. To je bilo fantastično. Vreme sam provodio i sa majkom, ali u suštini, živeo sam sa ocem. Jednom je celu platu dao da mi pokrije put u trening kamp. Nije imao za stanarinu, ali meni je dao novac", otkrio je Zlatan, pa dodao:
"Moje detinjstvo je bilo veoma teško, odrastao sam u imigrantskom naselju u Malmeu, na jugu Švedske, u nametnutom okruženju siromašnih imigranata iz Jugoslavije, Somalije, Turske i Poljske. Moji roditelji nisu mi mnogo pomagali, a retko bi pokazivali osećanja. Bili smo strašno siromašni, ništa nismo mogli sebi da priuštimo. Frižider je konstantno bio prazan, sećam se da sam neretko bio gladan."
Jurka je bila vrlo stroga i imala je običaj da tuče Zlatana velikom drvenom kašikom. Jednom ga je udarila toliko jako da se kašila polomila, a onda je naterala Zlatana da joj kupi novu.
Porodične okolnosti doprinele su tome da je Ibrahimović "bacao cigle na automobile, krao u lokalnim prodavnicama... ukrao bicikl svog trenera, nakon čega su reagovale socijane službe koje su Zlatana poslale kod oca. Srećom, njegov tadašnji trenet u njemu je video veliki potencijal, "uzeo ga pod svoje", nakon čega se Ibrahimović posvetio fudbalu i takve incidente ostavio za sobom.
Ibrahimović je danas jedan od najplaćenijih fudbalera na svetu, a osim materijalnog bogatstva, razvio je i porodicu.
Zlatan je potvrdio glasinu da u njegovoj kući nema fotografija, tačnije ima samo jedna - na kojoj su njegova stopala. Objasnio je i zašto:
"Da, nemam svoje slike na zidovima, ali to je moja ideja. Jer u porodici moramo da pamtimo odakle zarađujemo, odakle nam hleb na stolu - od mojih stopala. To je podsetnik za sve njih da svaki put kada uđu u moju teretanu, vide ta stopala"
NE PROPUSTITE
Zlatan Ibrahimović pokazao kakav je gospodin kada je čuo srpski jezik!
