Emir Kusturica je veliku šansu dao amaterima koje je nazivao "nebrušenim dijamantima", s obzirom da nisu imali pređašnje glumačko iskustvo, a pokazali su se briljantno na filmskom platnu.
Međutim, mnogi od njih su tragično završili, a takav kraj su ili sami birali ili nisu mogli i znali drugačije.
Izdvajamo tri filmske legende koje su se proslavili u fimovima Emira Kusturice, a završili neslavno.
Davor Dujmović
Tog 31. maja 1999. godine, ovaj svet je napustio veliki glumački talenat Davor Dujmović u 29. godini života.
Sa samo 18 godina je postao zvezda, nažalost, ubrzo se izgubio u mraku.
Davor je bio najpoznatiji po ulozi Perhana u Kusturicinom filmu "Dom za vešanje". Rođen je u Sarajevu u siromašnoj porodici, pričao je da je želeo da svira klavir.
"Bili smo siromašni, nisam imao instrument, ali je moja mama poznavala čistačicu u školi koja je noću otključavala učionicu i ja sam tu vežbao."
Imao je običaj da posle škole svrati kod svog oca koji je radio na pijaci Markale. Desilo se da je svratio na sok u obližnji restoran kada su tu došli Emir Kusturica i njegov asistent Ćiro Mandić. Pozvali su ga na kasting za film "Otac na službenom putu" i na probnom snimanju se pokazalo da je savršen za ulogu.
Posle filma "Otac na službenom putu" koji je nagrađen zlatnom palmom u Kanu, odlučio je da upiše filmsku akademiju. Tada mu nije uspelo, kasnije više nije ni pokušavao.
"U šali kažem da bih išao na akademiju pod uslovom da predajem, mislim da nije bilo potrebe jer sam želeo da se glumom bavim dok se ne zasitim, dok se publika ne zasiti mene. Ja ustvari nikad nisam imao nameru da budem glumac", priznao je jednom prilikom.
Sa 18 godina postao je glavni glumac u Kusturicinom filmu "Dom za vešanje".
"Perhane je došao kao sudbina da dobijem glavnu ulogu posle filma "Otac na službenom putu", Perhan je kult nečeg ciganskog i biće to još 200 godina".
Poredili su ga sa Dastinom Hofmanom i govorili da mu se smeši ozbiljna svetska karijera, ali tu priča dobija drugačiji obrt.
Početkom '90ih Davor se navukao na heroin, pokušavao je da se leči u nekoliko navrata, ali bezuspešno.
"Ono što donosi herion ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju. U početku je bilo ja sam mal, pa sam radoznal, ali radoznalost se u ovom slučaju plaća zavisnošću".
Rat ga je zatekao u Sarajevu odakle odlazi u Beograd. U tom periodu snimio je još nekoliko filmova od kojih je najpoznatiji "Andergraund". Po završetku rata seli se u Banjaluku, a zatim u Sloveniju kod devojke. U to vreme se borio sa jakom depresijom i alkoholizmom.
Govorio je "Čekam da se zemljina kugla smiri". Nije dočekao. Tog 31. maja 1999. godine se obesio.
Ljubica Adžović
Ljubica Adžović je Romkinja u kojoj je Kusturica video dobar potencijal za glumu.
Na filmu se prvi put pojavila u režiji Emira Kusturice, Dom za vešanje, gde je glumila babu Hatidžu. Uloga joj je donela popularnost, a zajedno sa ekipom filma Ljubica Adžović se našla i na Kanskom filmskom festivalu.
Drugi put ju je Kusturica ponovo angažovao za film Crna mačka, beli mačor, gde je maestralno odigrala ulogu babe Sujke.
Iako su joj nudili uloge u Nemačkoj ona ih je odbijala jer je želela da radi samo sa Kusturicom.
Ljubica Adžović je rođena u Skoplju. Živela je u Baru. Pred kraj života, duže je boravila u Francuskoj i u Švedskoj. Bila je majka devetoro dece.
Iako naturščik, proslavila se ulogama u filmovima Emira Kusturice koji je jednom prilikom izjavio da Ljubica ima redak prirodni talenat — uporedivši je sa nebrušenim dijamantom.
Napustivši Crnu Goru, 2001. godine je zatražila politički azil u Francuskoj obrazlažući svoj zahtev strahom od mafije. Nedugo po povratku u Crnu Goru 2006. godine preminula je posle kraće bolesti u 82. godini života.
Slavni reditelj je pronašao Ljubicu u romskoj kućici u malom mestu Zaograd, nedaleko od Sutomora. Bio je fasciniran njenim prirodnim talentom i harizmom, te je odlučio da je dovede pred kamere. Kusturica je bio taj koji je Ljubicu Adžović lansirao u svet filma, a ona mu je bila zahvalna na tome.
Njen talent bio je toliko autentičan da su je mnogi gledali kao pravog profesionalca. Ljubica je dobila nagradu za svoju ulogu na Kanskom festivalu 1992. godine.
Međutim, uprkos svom uspehu u svetu filma, Ljubica Adžović se na neki način vratila svojim korenima. Odlučila je da se vrati svom prethodnom zanimanju - čitanju sudbine iz karata na plaži u Sutomoru. Ovo je izazvalo mnoge spekulacije i priče o njenom životu.
Ona je imala devetoro dece, a tačan broj unučadi i praunučadi nikada nije bila u mogućnosti da sazna. Kad su je pitali zašto se bavim gledanjem u karte, rekla je da bi prehranila svu decu.
Lažno su je optužili da se bavila trgovinom dece
Pred njenu smrt je greškom i previdom novinara agencije Tanjug bila objavljena vest o njenoj umešanosti u trgovinu decom. Ta vest je nakon provere i žustre reakcije porodice Adžović ubrzo demantovana, prenosi Wikipedija.org.
Emir Kusturica, koji je bio blizak saradnik i prijatelj Ljubice Adžović, izrazio je svoje duboko žaljenje zbog njene smrti. Rekao je da su snimanja bila najuzbudljivija iskustva u njegovoj karijeri. On je istakao da je Ljubica bila jedinstveni talenat i da je svaki kadar koji su zajedno snimili bio neprocenjivo iskustvo za njega kao reditelja.
"Ona je bila talenat koji se retko rađa. Voleo sam da sarađujem s Ljubicom.
Svaki snimljeni kadar bio je neponovljivo uživanje i iskustvo za mene kao reditelja. Žalim zbog njene smrti.", rekao je za Ljubicu Kusturica.
Aleksandar Saša Zurovac
Proslavio se ulogom Vlade Klikera u Kusturičinom filmu "Sećaš li se Doli Bel?".
Nažalost, njegova sudbina je bila izuzetno teška. Rođen je 1948. u Mostaru, a s 12 godina se s porodicom preselio u Sarajevo. Režiser Tomo Janjić ga je 1966. angažovao na svom filmu "Glineni golub". U jednom intervjuu se prisetio svoje saradnje s Kusturicom.
- Kusturica me je video u filmu 'Glineni golub' i pozvao na razgovor. Bio je zadovoljan pa sam odmah dobio scenario. Pre svakog kadra, Kusta je glumcima davao uputstva, ali meni to nije trebalo. Marljivo sam učio kod kuće pa sam svoju ulogu već znao napamet. Ništa meni nije trebalo dvaput reći. Bio sam inteligentan, odmalena dobar glumac, ali je Kusta u meni razotkrio taj dar - naveo je Zurovac.
Nakon velikog uspeha "Sećaš li se Doli Bel?", ljudi su počeli Zurovca prepoznavati na ulici, plaćati mu piće... Plavokosi momak otpevao je u filmu numeru "Na morskome plavom žalu" i onda je sve počelo...
- Govorili su da sam zvezda, a ja njima da zvezde svetle gore, na nebu. Hteo sam da ostanem to što sam uvek bio. Bila su to vremena. Mogao sam karijeru nastaviti u inostranstvu. Želeo sam biti kao Geri Kuper i Džon Vejn ili čak Ričard Barton koji je voleo Elizabet Tejlor. Mislim da bih bio dobar u vesternima - izjavio je. Nažalost, život mu se preokrenuo 1988. godine, kada mu je umrla majka. Taj gubitak je mnogo uticao na njega. Kako je naveo Borislav Kolak, glumac je bio smešten u Socijalno-medicinsku ustanovu Jakeš, piše Kliks.ba
Vreme je proveo u Garevcu, gde je spomenuta ustanova imala objekte za smeštaj i terapiju pacijenata. Tu ga je zadesio i rat. Iz Tuzle je otišao 1996. Bio je kod sestre Dobrile u Sarajevu. Njen suprug je ubrzo teško oboleo pa je smestila Sašu u Zavodu za zbrinjavanje mentalno invalidnih osoba Bakovići kod Fojnice. Tu je 2016. preminuo u 69. godini.
Uroš Milovanović
Uroš Milovanović stao je prvi put pred kamere sa svega 12 godina i to u filmu "Plavi Ciganin" Emira Kusturice. Već sa 15 šetao je crvenim tepihom na Kanskom festivalu zbog uloge u "Zavetu", još jednom ostvarenju našeg čuvenog reditelja. Sve starije kolege videli su u njemu veliku glumačku nadu, ali droga ga je uzela pod svoje i potpuno mu promenila tok sudbine. Umesto da se poklanja publici na daskama koje život znače, završio je iza rešetaka.
Odrastao je u beogradskom naselju "Bele vode", imao je prosečno detinjstvo sve dok nije postao planetarno poznat 2007. godine nakon svetske premijere filma "Zavet". Svi su se pitali ko je dečak koji je glumom oduševio sve gledaoce, posebno zbog emocije koje je prenosio na gledaoce u bioskopskoj sali.
U sedmom razrednu je počeo da snima, ali je sebi obećao, bez obzira kakav uspeh postigne, da će uvek ostati isti, te da ga slava neće promeniti. Takođe, tada je istakao da nikada ne bi probao drogu, alkohol, kocku.
- Da se malo ludiram sve da probam, ali ne cigare, drogu, alkohol i druge ružne stvari - rekao je tada Uroš za TV "Novosti".
Međutim, već sa 16 postao je ovisnik o kokainu, koji ga je odveo i iza rešetaka.
Najveći san mu je bio da deli kadar sa glumicom Mirkom Vasiljević.
- Kada bih glumio sa Mirkom Vasiljević javno bih izjavio da mi je ispunjena najveća želja. Ona je najlepša devojka koju sam video - rekao je tada Milovanović.
Poslednji put za ovog mladića čuli smo 2015. godine kada je grupa zatvorenika koja zatvorsku kaznu izdržava u Okružnom zatvoru u Beogradu izvela je predstavu "Zapisi iz ćelije broj 12" zasnovanu na romanu "Zapisi iz mrtvog doma" Fjodora Dostojevskog u niškom Kazneno popravnom zavodu.
- Dosadno je u zatvoru, svaka promena je dobra. Dok smo pripremali predstavu ponovo smo se osećali kao korisni članovi zajednice. Nisam sličan s likom kog tumačim, uopšte, ali sam dao sve da ga iskažem kroz sebe - rekao je tada Uroš Milovanović.
Veliki koraci na početku života
Kao tinejdžer doživeo je veliku slavu, a na njegov račun pristizali su komplimenti sa svih strana. Naše najveće glumačke veličine prepoznale su u njemu nešto posebno, izdvojivši ga kao mladog umetnika sa sjajnom perspektivom.
Čim je stao pred kamere, odlično se snašao. A već 2007. godine igrao je u filmu "Zavet" rame uz rame sa Aleksandrom Berčekom, Mikijem Manojlovićem i Ljiljanom Blagojević, dok mi je partnerka bila Marija Petronijević. Cela glumačka ekipa je tada istakla da je Uroš vrlo talentovan, strpljiv dečko koji snimanja shvata vrlo ozbiljno.
Danas ima 32 godine i najveća želja mu je da se vrati svojoj prvoj ljubavi - glumi.
Sinolička Trpkova – Glumica koja je oživela Azru
Postoje zvezde i postoje glumci. Šta će neko postati zavisi od ličnog razumevanja, života i profesije. Sinolička Trpkova ne zna da li ju je slava opila, ali sigurno zna da joj se život uveliko promenio nakon filma "Dom za vešanje", iako je ona, u suštini, ostala ista. Ljudi su je gledali drugačijim očima i videli ono što ona sama nije primećivala, a ljudska mašta može odvesti na nepredvidiva mesta, baš kao brod nasukan na stene.
Kultni film "Dom za vešanje", u režiji Emira Kusturice, ostavio je neizbrisiv trag u istoriji jugoslovenske kinematografije. Osim što je osvojio prestižnu nagradu za režiju na Filmskom festivalu u Kanu 1989. godine, ostao je zapamćen i po emotivnoj priči između Perhana i Azre, koja se i danas spominje kao primer iskrene, ali tragične ljubavi. Trideset godina nakon snimanja, Sinolička Trpkova, koja je tada imala samo 23 godine, seća se tog iskustva sa posebnim poštovanjem i zahvalnošću. Iz svog doma u Makedoniji, gde živi sa suprugom Marselom i decom, ćerkom Leonom i sinom Meglenom, osvrće se na lepe trenutke sa seta i ne krije ponos što je bila deo tako velikog filmskog ostvarenja.
Rad sa renomiranim rediteljima, poput Ljubiše Georgijevskog, Slobodana Unkovskog, Milče Mančevskog i Dimitrija Osmanlija, značajno je obogatio njen profesionalni put. U tom procesu najviše je naučila o sebi, svojim mogućnostima i potencijalu koji gluma nosi sa sobom. Kako sama ističe, prvu vezu između pozorišta i kamere stvorio je Unkovski, koji joj je bio profesor. Igrala je u njegovim predstavama, a kasnije i u televizijskim projektima. Smatra da je upravo zahvaljujući njemu osetila slobodu kreativnosti i otkrila da se bolje snalazi ispred kamere nego na pozorišnim daskama. Svaki reditelj s kojim je radila doneo joj je novo iskustvo, a najvažnije je, kaže, da su umeli da rade sa glumcima. Na njenu sreću, većina njih je to znala i razumela koliko je glumac važan za njihova dela.
Nakon snimanja filma, sudbina ju je odvela drugim putem, pa se nikada više nije srela sa Kusturicom. Nakon raspada Jugoslavije, putevi su im se razišli, a u periodu kada je živela u Holandiji, njegov asistent ju je kontaktirao sa ponudom za novu ulogu. Međutim, do ponovne saradnje nije došlo. Život često nosi ljude različitim pravcima i ne može se uvek predvideti kada će se putevi ponovo ukrstiti.
Sećanja na kolegu Davora Dujmovića, koji je igrao Perhana, zauzimaju posebno mesto u njenom srcu. Poslednji put sreli su se na Filmskom festivalu u Nišu, gde su dobili nagradu za najbolji glumački par godine. Cele noći su slavili u kafani, uz muziku i smeh, a fotografi su beležili te trenutke. Nakon toga, više nisu imali prilike da se vide, a o njegovom životu i tragičnoj sudbini saznala je preko zajedničkih prijatelja.
Iako je prošlo mnogo godina, Sinolička i dalje nosi uspomene na vreme provedeno na snimanju "Doma za vešanje". Svesna je da je to iskustvo oblikovalo njen profesionalni i lični život. Smatra da, kada jednom doživi rad na takvom filmu, svaki sledeći projekat postavlja nove izazove i podiže sopstvene kriterijume. Kada zna kako izgleda proces stvaranja velikog umetničkog dela, teško joj je da se zadovolji manje intenzivnim iskustvima. Potraga za stvaralačkom magijom i beskompromisnim izražavanjem postaje unutrašnji pokretač koji traje celog života.
Danas, Sinolička Trpkova predaje glumu na Akademiji umetnosti u Skoplju, prenoseći svoje bogato iskustvo i znanje novim generacijama. Uz porodicu i profesorski poziv, i dalje ostaje verna ljubavi prema glumi, a sećanje na ulogu Azre u kultnom filmu ostaje trajni deo njenog identiteta.
