Leontina Vukomanović je odavno postala mnogo više od pop zvezde. Godinu iza nas ispratila je radno u Beogradu s horom Čarolija, gde je pevala na Savskom trgu u programu Zimska bajka i Novu počela radno prvog dana u Ulici otvorenog srca.
Sjajna pevačica, kompozitorka i tekstopisac mikrofon je davno okačila o klin i poslednjih godina najviše radi s mladima, ali i kao pomoćnik direktora za programe Dečjeg kulturnog centra Beograda. Za magazin Stil se priseća odrastanja i karijere, koja traje više od 30 godina...
Kako je nastala Čarolija i da li ste se nadali da će trajati sve ove godine?
- Saradnja između Saše Mirkovića i mene postojala je još od 2004. godine, kad sam radila pesmu "Lane moje". On je došao na tu ideju znajući za moju ljubav prema dečjoj muzici. Mene su u taj svet uvukli Minja Subota i Aleksandar Korać. Prvi festival je održan u Zaječaru. Na kraju smo obišli sedam gradova u Srbiji, a veliko finale je bilo u Sava centru.
Koji su najveći izazovi s kojima se trenutno borite?
- S papirima (smeh). Umetnici nisu racionalni i teško nas je smestiti u neki šablon. Dakle, meni je najlakše da me staviš u studio, na scenu ili da komponujem, a najteži mi kod mog posla pada spremanje projekata, apliciranje i borba za novac. Čarolija je uspešna sve ove godine, jer taj deo posla nisam morala ja da radim. Moj partner u ovom biznisu je Saša Mirković, a ja mogu da budem samo umetnički direktor da ispunjavam svoje želje. Kroz taj festival i kroz Dečje beogradsko proleće borim za promociju dečjeg domaćeg stvaralaštva.
Da li je zapostavljeno stvaralaštvo za decu? Imamo li naslednike Duška Radovića i Minje Subote?
- Apsolutno. Mislim da se to doba legendi - Ljubivoja Ršumovića, Minje Subote, Dragana Lukića, Slobodana Stanišića i Milovana Vitezovića, neće skoro ponoviti. Oni su pisali iz duše i jezik nisu morali da prilagođavaju novom trendu. Danas ta scena ima samo nekoliko pesnika. Pisci za decu se i dalje dobro drže.
Krajem godine ste proslavili 18 godina hora Čarolija.
- Kad me pitaju koje godine je započela moja karijera, ne znam čime tu da se rukovodim. Prvi put sam 1991. stala na scenu pred mikrofon kao prateći vokal, a ujedno se pojavila kao kompozitor. Album sam objavila tek 1996, a prvi put zapevala 1992. godine. Iz Sokoja kažu da se moja dela izvode već 32 godine. Čarolija je proslavila punoletstvo koncertom u Sava centru. Ne brojim godine.
Da li pišete nešto novo za decu?
- Pišem. Meni obično izlaze i stihovi i note (tonovi) u istom trenutku. U oktobru je održana Radost Evrope, pa sam dobila ideju da, kad smo već okupili decu iz celog regiona, napravim jednu novogodišnju pesmu, koja u stvari i nije toliko novogodišnja, nego je vanvremenska. Ona poziva na mir, na ljubav, na toleranciju i ukazuje na to da smo mi svi zapravo veoma jednaki i da to deca najbolje znaju, a to se izgubi posle u svetu odraslih. Trenutno mi se mota jedna lepa božićna pesma, koju ćemo možda uskoro izvesti.
Volite li praznike i poklone?
- Mnogo volim praznike, pre svega zato što me vraćaju u detinjstvo, zato što tokom tih dana ljudi obraćaju više pažnje jedni na druge. Ume da me obraduje nekad samo crtež. Nisam materijalista. Nedavno na koncertu Sergeja Ćetkovića dogodila mi se dirljiva scena. Devojčica je došla s tatom na nastup i nije mogla da sačeka kraj. Sedela sam u prvom redu i ona me je zamolila da njen crtež dam Sergeju. Naravno da sam rekla da mogu, ali smo mu snimile i video-poruku. Počela je da plače i rekla: "Dragi Sergej, ja sam tvoja najveća obožavateljka, sve ti slike lajkujem." Ima li šta lepše? Crtež ga je sačekao u njegovoj garderobi... Dakle, nekada je dovoljno dati lepu reč i osmeh.
Kakve izazove imate kao majka tinejdžerke?
- Borim se kao majka da moja ćerka sačuva to dete u sebi. I dalje kod kuće imamo lutke i spava s njima. Ona obožava muziku, naravno, već komponuje sama. Osvojila je maksimalan broj poena na takmičenju Deca kompozitori. Voli da peva. Ona je tek na pragu tinejdžerskog doba i još nije prava tinejdžerka.
Da li će krenuti stopama roditelja?
- Neće. Sada je zanima biologija. Dete vidi kakav je život umetnika. Najvažnije je završiti školu, a muzikom može uvek da se bavi iz hobija.
Imate li odgovore na svako njeno pitanje?
- Verovali ili ne, imam. Ona me pita zaista svakojake stvari, u ovom dobu to su i stvari koje se tiču i zdravlja i nekih psiholoških savetovanja. Kroz rad u horu naučila sam da budem dobar pedagog. Dakle, jako je važno da deca sve što rade rade s razumevanjem. Drugo, u horu kod nas nauče da je važan timski rad. On ujedno oplemenjuje decu i opušta ih za ljubav. I moje dete ima najbolje drugare s hora, a ne iz vrtića ili škole.
Kako pamtite svoje odrastanje?
- Moje detinjstvo je bilo ispunjeno pesmom. Imali smo dva televizijska kanala. Zapravo, jednom na kom smo non-stop gledali i dečje programe i slušali muziku, opere i balet. Danas deca to preskaču ili nemaju priliku da vide. Ima toliko mogućnosti, a traže samo nešto što će kratko da ih zabavi. Dakle, samo u tome se razlikuje moje detinjstvo od detinjstva današnje dece, u toj brzini medija i u toj količini informacija koja je dostupna.
Da li vas i dalje privlači pop muzika?
- Ne. Shvatila sam da je mnogo manji stres kad si samo kompozitor, a biti pevač zahteva mnogo više odsustva od kuće, što sebi nisam mogla da priuštim kao samohrana majka.
Kako je danas vaspitavati decu?
- Danas roditelji idu linijom manjeg otpora, pa i ja sam bila jedan takav roditelj. Ponekad sam pritisnuta poslom. Nisam od onih koji zabranjuju gledanje televizije, telefona i traže petice. Najbitnije mi je da moje dete bude srećno sa mnom i da taj zagrljaj i poljubac preko dana bude iskren među nama i da može u svakom trenutku da mi se poveri.
Koje su najlepše godine za ženu? Šta kaže vaše iskustvo?
- Između tridesete i četrdesete. U stvari, sve zavisi da li imaš porodicu ili nemaš, ali meni su te godine bile najlepše jer sam bila slobodna. Mogla sam da radim šta hoću, živela sam život punim plućima, putovala i provodila se. Naravno, sebično, mislila samo na sebe jer nisam imala porodicu. U tom trenutku već sam imala svoju karijeru. Dakle, mislim da su najbolje godine za ženu one kad prestane da ima ili kada nema odgovornost prema drugom biću, kao što je to dete. Čekam svoje sledeće superdoba za nekih pet godina.
U koji deo sveta biste se ponovo vratili?
- Vratila bih se na Maldive. Samo okean i plavi pesak. Međutim, s druge strane, recimo u Kanadi mi je bilo fenomenalno prošle godine, bila sam mesec dana tamo i opet je nisam obišla koliko sam želela. Videla sam samo onaj centralni i južni deo, a rekli su mi da je sever isto očaravajući.
Da li imate neku neostvarenu želju?
- Nemam. Jedina želja mi je da hor Čarolija dobije svoj prostor.
Autor: Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
