Zoran Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu, a sa roditeljima se krajem šezdesetih preselio u Beograd, njegova sestra kaže da je uvek ostao jako vezan za Bosnu i gradić koji je obeležio njegovo detinjstvo.
Sa roditeljima su se Gordana i Zoran krajem šezdesetih godina preselili u Beograd, ali njihova veza sa BiH nikada nije prekinuta. Prijatelji i uspomene na srećno i bezbrižno detinjstvo predstavljali su nit koja ih je vezivala za zemlju u kojoj su rođeni.
Više puta su se selili
Gordana Đinđić Filipović u svojoj ispovesti za "Slobodnu Bosnu" iz 2013. godine evocirala je uspomene na Travnik, grad u kojem je provela nezaboravne godine. Sa porodicom je u Travnik stigla 1962. godine i ostala do 1969. godine. Iako se poslednji put vratila 1989. godine povodom proslave dvadeset godina mature, sada ne vidi sebe samo kao devojku koja je tamo završila gimnaziju, već kao osobu koja je s bratom delila najlepše trenutke života.
Zoran je kao dete bio je jako nemiran, živ, pokretan. Obožavao je da čita knjige. S obzirom da je doktorirao filozofiju, ta branša mu je najviše pasala, pa je iz te oblasti i imao najviše knjiga.
"Završio je sve škole sa najvišim uspehom. Završio je za tri godine četvorogodišnji fakultet filozofije i dve godine sociologije. Istovremeno je učio i završavao. Požurio je sa studijama da bi što pre stigao da doktorira. Otišao je u Nemačku i za godinu dana doktorirao, svi su rekli daje čudo. Bio je poseban", govorila je njegova majka Mila.
Još na fakultetu se bavio politikom, od studentskih dana. Njegova majka kaže da je uvek bio proganjan zbog politike.
Do 27. godine je završio sve škole.
Istakla je da je od malih nogu pokazivao da je napredniji od ostalih vršnjaka.
Iako je Zoran bio izvrstan đak, nalazio je vremena za brojne aktivnosti – od šahovskog kluba i karatea do druženja sa devojkama. Njihove zajedničke dogodovštine, poput branja zelenih rezdelija u Popovskom vrtu, koje su često završavale kaznama, ostale su duboko urezane u njeno sećanje. Gordana je kasnije sačuvala uspomene na Zorana kroz predmete poput njegovih drvenih skija i gitare, koje je odlučila da preda Arhivu Srbije kao deo njegove lične zbirke, svedočeći tako o bezbrižnim danima koje su proveli zajedno.
- Nalazi se na trećem spratu u zgradi stotinak metara od gimnazije, u blizini katoličke crkve. Imam fotografiju gde se spušta na tim pravljenim drvenim skijama. Ja ih imam kod kuće, kao i njegovu gitaru na kojoj svirao u Travniku. Odlučila sam da ih dam u Arhiv Srbije, gde postoji postavka njegovih ličnih stvari - rekla je tada Gordana.
Prvi put se zaljubio u prvom razredu gimnazije
Na početku gimnazije prvi put se i zaljubio. Silno je voleo jednu Dušku.
- Zoran je neobično voleo Travnik. Imao je svoje društvo s kojim je sve vreme kontaktirao. U prvom razredu gimnazije imao je i prvu ljubav, zvala se Duška. Silno ju je voleo, bili su par kao sa neke razglednice. Kada je bio premijer Srbije, do njega se teško dolazilo. Jednom prilikom u Beograd su došli njegovi travnički školski drugovi. Obezbeđenje u Vladi Srbije ih nije pustilo, jer nisu bili najavljeni. Međutim, oni su se dosetili i poslali mu zajedničku fotografiju. Odmah je prekinuo važan sastanak i potrčao da se vidi s njima - kaže Đinđićeva sestra, pa nastavlja:
Voleo je Bosnu i životinje
Neobično je voleo Bosnu. Podsećala ga je na lep period njegovog života. Beograd je velegrad u kome nema te opuštenosti i bezbrižnosti. Otac im je bio vojno lice i mi smo u tom duhu vaspitani. Zoran je strašno voleo životinje.
"Moj sin je najviše voleo svoju sobu. Uživao je u njoj. Imao ličnu biblioteku, uživao je da sedne, stavi noge na sto i posmatra svoje knjige i uživa", ispričala je njegova majka Mila.
Njegovoj sestri je na groblju prišla nepoznata žena
Zoran je bio izuzetno vezan za sestru, sa kojom je delio mnoge trenutke i povezanost koja je trajala do njegovog poslednjeg dana. Uprkos Zoranovim brojnim obavezama, redovno su se čuli telefonom, često razgovarajući satima, što je svedočilo o njihovoj bliskosti. Ona se priseća tih razgovora s tugom, shvatajući da su joj sada samo uspomene preostale.
Na dan sahrane, na Novom groblju, prišla joj je mlada žena, želeći da podeli svoje osećanje gubitka. "Znate," rekla je, "imam i ja mlađeg brata. Kad bi se njemu nešto dogodilo, ni ja ne bih preživela." Gordana je samo mogla odgovoriti pitanjem: "Koji je vaš predlog? Šta ja da radim?" Shvatila je, i sama bolno svesna, da je suočavanje s takvim gubitkom teže nego što bi iko mogao zamisliti. „Zapravo, teže je živeti s tim nego ne živeti uopšte,“ priznaje, jer je svaki deo njenog života podseća na Zorana, njenog jedinog brata, prisutnog u njenim sećanjima od prvih dana njenog života.
Gordana dalje objašnjava koliko je gubitak promenio njen svet – njen suprug nema brata ni sestru, a ni Zoranova supruga Ružica, pa su ona i Zoran za svoje porodice bili jedina uzajamna podrška. „Kad preživite ovakvu tragediju,“ priznaje, „nikad više niste isti. Delove duše kao da više nemate.“ Naučila je da živi s bolnom prazninom koju je Zoran ostavio za sobom, iako joj to donosi neizmernu težinu. Njena majka, iako iscrpljena tugom, pokušava da sakrije svoju patnju, a Gordana veruje da je majka mnogo jača od nje. No, kada ostanu same, obe osećaju težinu gubitka, tiho razumevajući bol koja ih veže i podržava kroz tugu koja ih prati svakog dana.
Moj muž nema brata, niti sestru. Ružica, Zoranova supruga, takođe, nema nikoga, samo smo mi u porodici imali jedno drugo. Kada preživite ovakvu tragediju, onda više nikada niste isti. Dela duše više nemate. Naučila sam da život živim s tim da ga više nema. Mnogo je teško da to izgovorim. Majka se trudi da meni ne pokaže tu svoju patnju. Mislim da je ona mnogo jača od mene. Ali kada ostanemo same, znamo kako nam je - otvorila je tada dušu Gordana, koja se u poslednje vreme veoma retko pojavljuje u medijima.
Samo godinu dana pre atentata na Zorana Đinđića, preminuo je njegov otac koji je bio vojno lice. Njegova majka Mila, govorila je kako je ostala željna svog sina, koji se maksimalno predao poslu i profesiji.
"Kad smo pravili godišnjicu mom suprugu, čula sam se sa Zoranom i rekla, sutra je ocu godišnjica, dođi na groblje. A ja vidim da je on zaboravio, kaže mi da ima konferenciju za medije i da mu je neodloživo. Rekla sam - u redu Zorane, izaću ja sa Gordanom na groblje. Pojavio se sutradan, ali na kratko, odmah je žurio da završi tu konferenciju za novinare. Pre nego što se desila nesreća govorila sam mu - Zorane sine, čuvaj se, nemoj me obući u crninu, tek sam je skinula", govorila je Mila, majka Zorana Đinđića za Njuzvik i to je jedini njen intervju.
Gde Srbi provode nedeljno popodne?
