Prva asocijacija na pevača Milutina Miću Stojanovića je pesma „Harmoniko moja“, posvećeno pesniku, kompozitoru, izvođaču i muzičaru, majstoru umetničke fotografije, organizatoru muzičkih svečanosti, ocu Prve harmonike Jugoslavije u Sokobanji, odnosno velikanu i doajenu srpske narodne muzike Milutinu Mići Stojanoviću.
O čuvenom klasiku narodnog melosa besedio je Miloš Milošević Šika, multimedijalni umetnik iz Trstenika, za Kurir.
U selu Bogdanje kod Trstenika, u porodici Stojanović, rodio se sin zemljoradnika i vodeničara Mirče, zvanog Batko. Kada je majka Leposava, poreklom iz Oparića, nahranila i povila bebu, Mirča ju je uzeo u ruke i izneo napolje. Tri puta je podigao sina u vis, blagoslovio ga, i zatim odneo na raskrsnicu ispred dvorišta, gde ga je položio na zemlju. U tom trenutku naišao je prodavac ribe sa pijace, podigao dete sa puta, i Mirča mu je odmah ponudio kumstvo. Kum je bebi dao ime Milutin, po kralju Milutinu, ne sluteći da će dete kasnije postati poznato kao „kralj narodne muzike.“
I dok je Mirča maštao da će Mića da ga nasledi kao zenljoradnika i vodeničara sudbina nije tako planirala. Mići je bio zacrtan sasvim drugi put. Put estradne zvezda i pesnika. Suđaje su mu prorekle sudbinu da sa harmonikom i lepim glasom, koji mu je darivala majka Leposava, upoznaje i stvara narodnu muziku blisku tradiciji i da sa njom, širom sveta, proslavlja Srbiju, trstenički kraj i Moravu.
Još kao osnovac škole u Bogdanju, Mića na saborima, igrankama i proslavama s oduševljenem posmatrao i „upijao“, kako stari majstori harmonike sviraju kola i mašta da jednog dana i on nabaci „dugmetaru“ na svoje grudi. Ta želja mu se ostvarila na deseti rođendan koji je slavio kod svoje sestre u Kraljevu.
Stari profesor muzičkog vaspitanja u kraljevačkoj Nižoj gimnaziji Evgenije Rus, tom prilikom mu poklanja harmoniku “majne herold”, koja danas krasi vitrine Muzeja harmonike u Sokobanji i fotoaparat na meh, od koga se nikada nije odvajao. Tako je počela da se ostvaruje karijera kompozitora, pesnika, harmonikaša, pevača, ali i fotografa Milutina Miće Stojanovića iz sela Bogdanja, kod Trstenika. Govoreći o svom detinjstvu Mića je jednom intervju rekao: „U mom detinjstvu nije bilo struje u selu, pa sam prve pesme čuo na njivi. Prvi put sam čuo harmoniku na mobi kad se kupe šljive. Bili su to za mene neki rajski zvuci koje do tada nisam čuo.“
Kada je otac shvatio koliko Mića voli harmoniku, odustao je od prvobitne ideje da ga obučava za vodeničara i upisao ga u Muzičku školu u Kruševcu. Istovremeno, Mića je pohađao i Nižu gimnaziju u Kraljevu, pa je svakodnevno putovao starim „ćirom“ između Kruševca i Kraljeva. Svoju voljenu harmoniku nikada nije ispuštao iz ruku. Dok bi voz polako kloparao po šinama, Mića je na drvenoj klupi vežbao muzičko gradivo, ne samo utvrđujući naučeno, već i razvijajući svoj talent u skladu sa svojim osećajem za muziku.
Mića Stojanović, kojeg je Dobrica Ćosić nazvao „poslednjim klasičnim muzičarom sa Morave“, već sa 13 godina, nakon što je savladao osnove harmonike, počeo je da komponuje pesme i piše tekstove. Tako je, pored svoje prve pesme posvećene Moravi, nastala i pesma koja je postala kultna i prva koju je Mića snimio kao pevač – „Harmoniko moja“. Inspiraciju za nju pronašao je u vozu na relaciji Kruševac – Kraljevo, dok su u voz ušli svatovi. Snaša, devojka koja je bila Mićina potajna simpatija, bila je starija tri godine od njega. Kada je dečak ugledao svoju simpatiju u beloj venčanici, osetio je tugu i nesvesno je ubacio harmoniku na ramena, odlazeći u drugi vagon. Tamo je počeo da prebira po dugmićima harmonike, stvarajući pesmu koja je postala jedan od najlepših ljubavnih hitova, ali i „himna harmonikaša“. Pesma se i danas svira na Takmičenju harmonikaša u Soko Banji, koje je Mića osnovao 1962. godine. Danas je ovo takmičenje najprestižniji događaj u svetu harmonikaša u Srbiji.
Mića Stojanović nije bio samo autor brojnih pesama koje su ostale zapisane u narodnoj muzici, već je bio i pesnik čije reči diraju dušu. Njegove stihove možete pronaći u mnogim zbornicima poezije, a često su bili izvođeni i na književnim večerima, gde je svoj baritonski glas koristio da oživi svaku pesmu, ostavljajući snažan utisak na publiku. Iako nije voleo da mnogo govori o svom životu, njegove pesme su sve rekle umesto njega. Mića je kroz harmoniku prenosio svoja osećanja i misli, a pesme su bile njegov način da živi svoj život. Ljubav prema Moravi, rodnom kraju i harmonici utkane su u stihove poput „Harmoniko moja“, „Vodeničar na Moravi“, „U ranama srce moje“, „Devojačka tuga“, „Na starom bunaru“, „Šumadija moj je kraj“, „Rastasmo se davno“, „Plaču zvuci moje harmonike“, „Dok Morava hladna teče“, „Oj mladosti zelena livado“ i mnoge druge, koje i danas odražavaju dušu ovog velikog umetnika.
Ali ima jedna pesma koja je možda i najveća zasluga za njegovu slavu, pesma koja je u Srbiji šumadijska pesma, a u Bosni i Hercegovini sevdalinka. Pesma koju je prvi snimio legenda narodne muzike Safet Isović, a zatim i više od trideset pevača širom Srbije i regiona.
Mića je u Izdavačkoj kući „Jugoton“ iz Zagreba bio dugogodišnji urednik za narodnu muziku. Iza Miće Stojanovića ostali su trajni zapisi u radio stanicama širom nekadašnje Jugoslavije, na stotinak snimljenih ploča i kaseta, koje su prodate u više od pet miliona primeraka, kao i muzika koju je radio za filmove i televizijske serije. Radoš Bajić, veliki prijatelj počivšeg Miće Stojanovića, sada već davne 1985. godine odlučio je da snimi dokumentarni film „Božić u Šumadiji“, da se ne bi zaboravilo ko smo i šta smo, da se pokažu seoski božićni običaji kod Srba, kao i da se ukaže na skromnosti i iskrenost ljudi koji su bili zadovoljni sa onim što su imali i što im je dragi Bog dao, nije želeo da u ovom filmu ne zaigra i Mića.
Za svoj kompozitorski rad Mića je dobio mnogo priznanja i nagrada – „Zlatna ptica“, Zlatna plaketa, deset zlatnih ploča, a bio je aktivni član Saveza estradno muzičkih umetnika Srbije u kojem je stekao status istaknutog umetnika. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za svoj kompozitorski rad, među kojima je i „Zlatna ptica“ Jugotona za milion prodatih ploča. U okviru manifestacije „Trstenik na Moravi“, 2016. godine dodeljena mu je nagrada „Najmoravac“. Da ništa drugo nije napisao i komponovao osim već pomenutih pesama „Harmoniko moja“, „Zarsle su staze moje“ i „Vodeničar na Moravi“ ili „Kome šumiš oj Moravo“, Mića bi zaslužio da postane legenda narodne muzike. Na sreću srpskog naroda on je napisao i komponovao mnogo više od toga i na tome mu je zahvalan srpski rod. Pesmu „Kome šumiš, oj Moravo“ Mića je posvetio svom ocu vodeničaru, koji nažalost nije doživeo da je i čuje. Ta pesma je bila namenjena još jednoj legendi narodne muzike Cunetu Gojkoviću, ali je, kako je Mića voleo da kaže: „Nju oteo Novica Negovanović“, čiji je otac takođe bio vodeničar.
Mića Stojanović je celokupni svoj život proveo na sceni. Imao je više od 3.000 koncerata širom tadašnje Jugoslavije i okolnih zemalja. U susednoj Bugarskoj je imao čast da nastupa sa tamošnjim virtuozom na harmonici Borisom Karlovim. Njegove pesme su pevali, kako pevači narodne muzike, tako i zabavne. Mića je takoreći do kraja svoga života bio veran svojoj harmonici, muzici i poeziji. Samo petnaest dana pre njegove smrti on je nastupio na „Vidovdanskim prinošenjima“ u dvorištu Trsteničkog muzeja. Napisao je i „Odu mostu“, nakon zlotvorskog rušenja simbola Trstenika - Starog mosta, od strane NATO- agresora. Kada bi se pojavio u bifeu Doma kulture mnogi zavičajci su se grabili da budu u društvu Miće Stojanovića. To su činili lokalni muzičari, glumci, pesnici, ali i običan svet. Svi su netremice slušali Mićine priče - uspomene sa raznih gostovanja i nastupa.
Govoreći o prijateljstvu Albert Kami je jednom prilikom rekao: „Nemoj hodati iza mene; možda te neću voditi. Nemoj hodati ispred mene; možda te neću slediti. Samo hodaj pored mene i budi mi prijatelj.“ Da je među nama Mića bi o svom prijatelju rekao ovo: „Velja Popović nije samo svirač i pevač advokata, penzionisanih generala i propalih političara. Velja je iskonski i unikatni predstavnik starog dobrog narodnog melosa na harmonici Taj se melos nekad mogao čuti od pravih narodnih harmonikaša, samoukih majstora. On je snimio dvadesetak mojih pesama tako što je veoma vešto ugradio svoje melodije i svoju svirku harmonici. Velja je znalački upijao umeće slavnih čarapanskih harmonikaša Dragana Matića Žilića i Đurice Ćirkovića. Velja je izrastao u pravog narodnog umetnika, majstora astalske i ambijentalne svirke“.
Ma gde bio, na kojoj strani sveta, Mića nikada nije zaboravljao svoje zavičajce, svoju familiju i uvek im se rado vraćao. A sa tih dolazaka u Zavičaj, iliti povratka, u bifeu Doma kulture ga je uvek čekao njegov sestrić i potpisnik scenarija i režije manifestacije u njegovu čast „Harmoniko moja“ – Miloš Milošević Šika. Često su zajedno i nastupali, pa je Mića, kad - kad šeretski govorio: „Sad mi je jasno na koga sam ja talenat – pa na mog setrića“! Mića je bio čovek koji je do groba bio veran svojoj harmonici i kojom je starosti prkosio. Ostaje da se večno sećamo Miće Stojanovića, pošto čovek ne umire onog dana kada ode sa ovog sveta, već kada ga svi zaborave.
Mića i njegovo stvaralaštvo će večno živeti i da će njegova pesma i muzika večno lebdedi nad Srbijom kao liturgija Jovana Zlatoustog. Posebno će ga se sećati njegova mezimica – unuka Lara i njegova jedinica – ćerka Kamelija, koja je bila specijalni gost trsteničke manifestacije, a obratila se „Familiji ljubitelja Mićinog stvaralaštva“. Mića je, kad god je to bilo u mogućnosti voleo da u svoje programe uvršćuje i folklor, pošto je veoma držao do očuvanja tradicionalnih, kulturnih i istorijskih vrednosti srpskog naroda. Po nekada je i sam nastupao u svojoj šumadijskoj nošnji, koja zauzima počasno mesto u njegovoj spomen - sobi. Bio je i česti gost najstarijeg i najuspešnijeg opštinskog KUD „Prva petoletka“ iz Trstenika, koje više od 70 godina okuplja u svoje gnezdo sve one koji vole igru i pesmu. Na manifestaciji su nastupili sa igrom „Đurđevdanski uranak“, čiji je koreograf bio još jedan velikan ovoga kraja i Mićin prijatelj - Ljuba Stepanović, čuveni Stevka Božurevka. Na poetsko - muzičkoj večeri u čast Miće Stojanovića nastupili su: Mateja Simić, Igor i Andrija Đonić, Dušan Jović Ćule, Dobrica Miletić Gera, Radoš Bajić, Saša Lepenac, Zoran Leposavić, Veroljub Vukašinović i scenarista i reditelj Miloš Milošević Šika, a program su vodili glumci Trsteničkog pozorišta Andrej Jovanović i Tija Matović. Organizatori ove manifestacije su: Narodna biblioteka „Jefimija“ iz Trstenika i KUD „Vuk Karadžić“ iz Grabovca.
Kroz život me je vodila harmonika. Ona je putokaz mog života. Pesma "Harmoniko moja" ne nastaje ni slučajno ni namerno, već uz veliki podsticaj. Imao sam trinaest godina, skoro svaki dan sam putovao vozom, u Kruševac u muzičku školu, u Kraljevo u gimnaziju. Jednog sumornog jesenjeg jutra, voz je stao u Počekovini i čekao da uđu svatovi. Prvo sam bacio pogled na mladu i ugledao moju dve godine stariju simpatiju. Iz mene je prvo izletela jedna molska melodija, a tekst sam dugo doterivao. Iškrabao sam, onako u besu, celu svesku do Kraljeva.
- Pesmu "Harnoniko moja" snimio sam tek desetak godina kasnije, a dvadesetak godina kasnije stetoh kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta istu tu devojku, istog onog izgleda kao u vozu. Učtivo joj priđoh i ispričah da liči na jednu davnu ljubav iz mojih snova. A ona će ti meni: "Pa to je moja mama!" Sedoh u obližnji park, uzeh olovku i na novinama ispisah stihove:
"Dani sreće, dani mašte,
davno je to bilo mila,
sad se samo sećam tebe
kad si moja ljubav bila.
Jednog dana kao u snu
ostvari se želja moja,
mislim da sam tebe sreo,
al' to beše ćerka tvoja.
Zapitah je gde si sada,
da li si me spominjala,
a ona mi reče jeste,
još dok sam bila mala.
Na rastanku rekoh kćeri,
pomilovah je po kosi,
srećno živ'te u svom domu,
jedan pozdrav majci nosi."
Mića Stojanović (1935 - 2020) je komponovao i napisao desetak pesama o Moravi, pa i onu onarođenu "Kome šumiš, oj, Moravo", poznatu i po naslovu "Vodeničar na Moravi".
(Stil / Kurir.rs / Živomir Milenković)
Rolat Štefani pire krompir i sos od paradajza: Kombinacija ukusa koja budi sva čula
