Književnica Vedrana Rudan iznenadila je javnost kada je objavila da boluje od karcinoma žučnih kanalića. Uprkos stanju u kojem se nalazi, Vedrana nije prestala da piše kolumne u kojima je sve direktnija i "surovija".
Na svojoj stranici Rudan.info otkrila je kako njeno dete, u četiri meseca njene bolesti, ne može naći 15 minuta vremena za nju. U najnovijem tekstu koji je objavila, osvrnula se na svoj odnos sa decom kao i na reakcije publike na njene prethodne objave.
Njen tekst vam prenosimo u celosti:
"Jako sam zadovoljna odjekom moga teksta u kome sam opisala gadove, plodove utrobe svoje. Ako niste čitali na svim mogućim portalima, a ni na mom iako stoji ispod ovog testa, prepričaću vam sadržaj.
Ja na samrti, brzožderući rak hara mojim krhkim, aleluja za ovo "krhkim" telom, a moja prokleta deca nikako da posete umiruću majku.
Kad je moja poznanica pročitala tekst mislila je da pišem o njenom sinu, razbaštinila ga je idućeg dana, bila je kod najpoznatijeg riječkog notara, i svu je svoju imovinu poklonila ćerki. Bratić je u mojoj deci prepoznao svoju i konačno prelomio, prodao je kućerinu u Splitu i sa ženom će se odseliti u Trst. "Stara, tamo su nekretnine jeftinije, jest da je Trst postao srpski, ali bolje da sam okružen Srbima nego vlastitom decom. Pi*ka im materina!"
Moja prijateljica je danima plakala zbog mene. Rekla mi je u poverenju da je konačno srećna što nikad nije rodila. "Ne mogu zamisliti”, jecala je, "ne mogu zamisliti kroz šta prolaziš, jadnice. Prokleti bili."
Nekoliko portala je moga sina ubacilo u naslov i je*alo mu mater koju ne posećuje na samrti. Sin mi je oduševljen jer su ga, pitaj boga čime izazvani, proglasili "doktorom", "uglednim doktorom", "neuropsihijatrom". "Stara, ako nastaviš, postaću akademik zlostavljač matere kojoj zadnji sat bije."
Odnosi između roditelja i dece očigledno su vruća tema. Dobila sam more mejlova u kojima moji vršnjaci detaljno opisuju svoju decu iz pakla.
Iskreno, s jedne strane ti je drago kad napišeš nešto što će mnogi pročitati, teško je ubosti dobru temu, s druge strane… Kako je moguće da moji čitaoci svaki tekst koji napišem doživljavaju kao ispovest, istinu, krik srca moga, vapaj za ljubavlju, tugu nad samom sobom jadnom, bolesnom i ostavljenom?
Ne sećam se kad sam, ako sam ikad, pisala istinu o ljudima koje volim. Čak ni ja više ne znam koliko sam u tekstovima imala ljubavnika, muževa, brakova, zle dece… Ali… Ne pišem nikad o svome mužu, naš odnos je tako dosadan. Ni moja mi deca nisu tema. Poštujem i osćanja svojih mačaka, nikad im ne bih ugrozila privatnost.
Pa ipak, kako rekoh, mojoj deci ovih dana nije bilo lako dok sam se ja smejala. Većina me ljudi žalila, drugi misle da sam ja, zlobna ku*va, kuja, stara baba, mrziteljica svega što je hrvatsko, zaslužila sve što mi se, sirotici na umoru, dešava. "Kako si posejala, tako žanješ, ku*vetino! Krepaj!"
U čitavoj je priči zaista istina da imam je*eni rak i smešno mi je kad mi neki pišu kako su srećni što ću "crknuti", kao da oni neće. Ostalo je… Istina ili laž.
Ovaj vikend moja deca i ja planiramo zajednički ručak u nekoj oštariji i muku mučimo gde otići. Mnogi me znaju, što ako zbroje dva i dva i skontaju da se veselo smejem u društvu vlastite dece?
Seb*ću sebi imidž žrtve, je*ote!"
NE PROPUSTITE
Bonus video:
