Ljiljana Habjanović Đurović je naša najuspešnija književnica, žena koja piše divne, bogoumilne knjige koje nalaze mesto u srcima velikog broja čitalaca.
Ipak, njen uspeh nije došao preko noći, ali sama književnica smatra da je došao od Boga, s tim je lepši i potpuniji.
Kada je pitaju, Ljiljana kaže da je imala srećno detinjstvo, ali kada čujete detaljnu priču shvatićete da je pravo čudo što je uspela da izgradi porodicu, stekne obrazovanje i uspeh, sa startom kakav je ona imala.
Naime, jedno od njenih prvih sećanja je ono kada je imala 5 godina i kada je u sred noći budi majčin plač. Otac ih je napustio i vratio se majci, Ana Mariji u Zagreb. To sećanje je pretočeno u knjigu sa ogromnim uspehom - "Ana Marija me nije volela"
"Mada je nikad nisam videla, ja znam da je Ana Marija majka moga oca, ali znam i da želi da tatu odvoji od nas, jer nikad nije prihvatila moju majku," ispričala je Ljiljana u velikoj ispovesti za Kurir.
"Ništa se nije popravilo ni kad smo, pola godine kasnije, majka i ja otišle kod tate u Zagreb.
Narednih godina često sam gledala majku kako plače za mojim ocem. Volela ga je do svoje prerane smrti."
Otac
Moj otac Zvonimir završio je muzičku školu u Demir-Kapiji u Makedoniji i dobio je raspored u Kruševcu. Tu se sreo s mojom majkom Radmilom. Nekoliko godina kasnije napustio je vojnu službu, otišao je u Zagreb i zaposlio se u Hrvatskom narodnom kazalištu i Zagrebačkoj filharmoniji. Kad smo majka i ja došle za njim, shvatio je da mu u njegovom novom životu ne trebaju žena i dete. Zato nas je aprila 1961. iz Zagreba poslao nazad u Kruševac. Toga dana izašao je iz kuće rano ujutro, uz jedno nehajno: "Bok, vidimo se!" Nije došao ni na železničku stanicu da nas isprati. Nije došao ni kad je, pet godina kasnije, majka umrla.
Došao je za moj 16. rođendan. Proveli smo tri dana zajedno. Tada, još uvek je bilo nade da se naš odnos promeni. Već sledeće godine otišao je u Australiju.
Kad sam napunila 18 godina, prestao je da mi šalje izdržavanje. Živela sam s babom. Primala sam minimalnu majčinu penziju. I da nije bilo dobrih ljudi koji su mi zbog uspomene na moju majku dali stipendiju, ja bih morala da prekinem školovanje posle trećeg razreda gimnazije.
Novi susret
Prošla je 41 godina. U jesen 2012. javila mi se njegova kćerka iz drugog braka. Prenela mi je želju našeg oca da dođem u Zagreb da se vidimo. Pomislila sam da je, budući da mu se bliži sud Božji, poželeo da zatraži oproštaj. I bila sam spremna da mu oprostim. I da se rastanem s njim na lep način. Ali on se nije kajao. On se ponašao kao da se ništa nije desilo. Kao da smo proteklih pola veka bili otac i kći. A nismo. Postao mi je i ostao stranac. Nekoliko dana kasnije njegova kćerka vratila se u Australiju. Poživeo je još dve godine. Umro je u staračkom domu u Zagrebu, usamljen i napušten od svih.
Majka
Moja majka bila je veoma lepa. Vesela i romantična, dok je život nije načinio setnom i melanholičnom. Po povratku iz Zagreba radila je kao blagajnica u jednom preduzeću. Bila je omiljena i poštovana. Svoju nesreću nosila je teško, ali dostojanstveno. Kad je umrla, imala je 35 godina. Na njenoj sahrani okupilo se pola Kruševca i svi sveštenici u gradu.
Majka mi je kupovala knjige. Jednom mi je donela komplet od 18 knjiga - bajke svih naroda sveta. Bila je veoma ponosna što lepo pišem i što želim da postanem pisac. Moje pesme objavljene u časopisima za decu pažljivo je isecala i nosila u svojoj tašni - da se pohvali pred poznanicama kakvo dete ima. Sahranili smo je s njima.
Od majke sam naučila da nikako ne smem da volim čoveka koji mi ne uzvraća na isti način i koji ne zaslužuje moju ljubav.
Od babe sam naučila da žena mora da ima svoje parče hleba. Jer, ekonomska nezavisnost je glavni preduslov da žena ne mora da trpi. Dakle, krenula sam u život rešena da budem emancipovana žena koja svoj život uzima u svoje ruke. Ali od babe sam naučila i da ništa vredno i lepo čovek nije ni stvorio ni sačuvao bez truda. I to zlatno pravilo unela sam u svoju porodicu - ispričala je novinarka i književnica koju je odgojila baka Jelena s majčina majka nakon prerane smrti ćerke.
Milovan
Na Ekonomskom fakultetu na času matematike, 10. novembra 1972. godine, upoznala sam Milovana. Šest godina kasnije venčali smo se. Bio mi je prvi momak i ja njemu prva devojka. Naučili smo da sve delimo. Tako je i danas. Mi smo jedno drugom i saradnici, i ljubavnici, i najbolji prijatelji.
Milovan je dobar, pošten, čestit i pouzdan čovek. Na njega uvek mogu da se oslonim. Pored njega osećam se sigurno. I voli me onako kako meni treba - štiti me, ali me ne guši.
Uvek je bio vredan i ambiciozan. I sasvim je logično što je danas uspešan privrednik.
Moja baba mnogo ga je volela. Jednom sam rekla da je moja najveća greška što sam uopšte upisivala ekonomiju. "Da nisi otišla na ekonomiju, ne bi upoznala Milovana", podsetila me je baba. Od tada volim da kažem kako sam odabrala studije na Ekonomskom fakultetu da bih se dobro udala.
Porodica
Porodica je najvažnije što čovek ima. Ni bogatstvo, ni slava, ni uspeh ne mogu da ispune čoveka tako potpuno i trajno kao skladna porodica. Porodica je sigurnost i ljubav. Porodica je utočište i uporište.
U svakoj knjizi zahvalim sinu i mužu što me vole onako kako mi je potrebno. Ali, istovremeno, svakoga dana molim se Majci Božjoj da mi pomogne da budem žena kakva je potrebna mom mužu i majka kakva je potrebna mom sinu.
Ponosna sam na svog sina. Ali mislim da svaka majka ima pravo da bude ponosna ako je njeno dete dobar i čestit čovek, bez obzira na to kojim se poslom bavi.
Veliko ukazanje Svete Petke
"Bila je jesen 1995, imala sam četrdeset dve godine i počela sam da pišem roman ”Ženski rodoslov." Loše sam počela. Mučila sam se sa rečima, toliko da sam poverovala da sam izgubila dar. Jednoga dana, dok sam plačući molila za pomoć Svetog Nikolu, Svetog Vasilija Ostroškog i Svetog Petra Cetinjskog, u moj um došle su reči: „A zašto se ti, kao žena, ne pomoliš Svetoj Petki?“ I istog časa pred sobom sam videla ikonu Svetiteljke u crvenoj haljini, sa plavom maramom. Do toga časa Sveta Petka nije bila "moja" Svetiteljka. Čak sam pomalo zazirala od nje - priča književnica.
- Istog dana popodne javila mi se Dušanka Lukić, kuma koja je krstila mog sina. Ispričala mi je da je toga dana bila u Manastiru Sveta Petka u Izvoru (kod Paraćina) i da je tamo odjednom osetila da treba da uđe u prodavnicu i kupi mi ikonu Svete Petke. Moram da napomenem da ona u to vreme nije bila pobožna i da je manastir posetila kao pomoćnik ministra. I sama zatečena onim što joj se desilo, i snebivajući se, pitala me je da li želim da mi donese ikonu - nastavlja priču Ljiljana.
Ističe da je Svetiteljka na ikoni izgledala poptuno isto kao u njenom viđenju.
- Možete zamisliti moju radost i zbunjenost kada sam otkrila da Svetiteljka na ikoni izgleda isto kao u mom viđenju, i kada smo kuma i ja u razgovoru utvrdile da mi je kupovala ikonu od prilike u isto vreme kada sam se ja prvi put pomolila Svetoj Petki - priča u čudu.
Ta jedna pomisao i taj jedan poziv zauvek su joj promenili život, te se spisateljica svim srcem okrenula Svetoj Petki, počela je da odlazi u crkvu na Kalemegdanu i da shvata ovu svetiteljku kao svoju zaštitnicu.
(Kurir)
