Branko Janković, glumac koji igra vrlo autentične uloge, pre nekoliko godina promenio je svoj život iz korena! Napustio je grad, vratio se u svoje rodno mesto i posvetio je poljoprivredi i kozarstu. Njegov potez je kolege, ali i porodicu ostavio bez teksta, i dok su mu govorili da se ne muči za džabe, on je čvrsto veoravo u svoj unutrašnji osećaj...A uz podršku supruge sada živi san...
Zapazili smo ga u seriji "Vojnoa akademija", koja ga je proslavila, a onda je osvojio srca publike fenomenalnom ulogom u "Tatama". Izuzetno je angažovan i pred kamerama, i u pozorištu, ali ne zapostavlja nikako ni svoje ogromno imanje na kojem ima više od 2.000 koza.
Sa jedne strane, za svoje imanje kaže da mu je izvor inspiracije, a sa druge strane, u njemu pornalazi poseban spokoj.
- Čovek u sebi ima potrebe, talenat i mogućnosti da realzuje svoju ličnost kroz posao, ili mom slučaju poslove. Ja sam u glumačkom poslu neko ko ima dosta uloga i mnogo radi, tako da mi je ovo kao neka treća vrsta realizacije moje ličnosti. Budućnost Srbije je u proizvodnji hrane, poljoprivredi sa finalnim, ozbiljnim proizvodom - objasnio je glumac koji su glavni razlozi zbog kojih je mir potražio u Gunjacima blizu Osečine.
‒ Ovo je kuća u kojoj sam rođen, moja dedovina i pradedovina, a tu mi sad i deca odrastaju ‒ istakao je.
Jankovićeva majka otkrila je da je u detinjstvu bio miran i povučen. Do osnovne škole, koju je završio u rodnom kraju, svakog dana pešačio je četiri kilometra u jednom pravcu. Najveća želja bila mu je da vozi kamion, zbog čega je upisao Srednju saobraćajnu školu u Zemunu, a to je podrazumevalo život u studentskom domu.
‒ U jednoj sobi spavalo je nas osmoro, imali smo zajedničko kupatilo. Da bih obezbedio egzistenciju, radio sam razne poslove preko omladinske zadruge. U domu je bilo dosta aktivnosti, pa sam išao na časove veronauke i šah, a tu sam se zainteresovao i za glumu.
Iako nije uspeo da upiše studije glume u Beogradu, Novom Sadu i na Cetinju nije odustajao od svoje velike želje, a upornost se i te kako isplatila. Naime, primljen je na fakultetu u Banjaluci. Taj grad kao da mu je bio suđen, jer baš u njemu je upoznao buduću suprugu sa kojom danas živi u srećnom braku i gaji troje predivne dečice.
‒ Viđali smo se u prolazu. Delovao mi je starije, čak sam imala potrebu da mu persiram. Jednog dana me je pozvao na kafu, u jednu staru kafanu. Tu mi je rekao: „Ti ćeš biti moja žena. U decembru te vodim kod mene kući, na slavu.“ Iako mi je sve to zvučalo neverovatno, tako je bilo ‒ ispričala je Brankova supruga, koja je zbog porodice stavila karijeru u drugi plan.
Jankovići imaju dve ćerke i sina. Kako kažu, privilegovani su što njihova deca mogu da odrastaju u Beogradu, ali i u netaknutoj prirodi, okruženi domaćim životinjama, i uživajući u igri pod otvorenim nebom.
Sela su pusta, ljudi sve nezadovoljniji ishranom. Traži se zdrava hrana. Ljudi vape za njom. U marketima i kvantaškim pijacama je nema. Postepeno sam počeo da čuvam svoje imanje od korova, a da sebi, svojoj deci i prijateljima donosim zdravu hranu. To se brzo pročulo i eto... Prostranstva su pusta, a potencijal ogroman. Ljudi to prepoznaju, samo treba da se zasuču rukavi, porani rano ujutru i akcija. Moja deca kvalitetnije odrastaju u prirodi. Pored igračaka igraju se više sa jarićima - priča Branko.
A kako je sve počelo?
U selu Gunjaci je proveo detinjtvo, prohodao stvorio prve uspomene.
-Ovo ovde je meni glavni motiv, glavna inspiracija i pokretač. Vrlo sam vezan za pretke. Živa istorija, živa biografija ljudi koji su postojali ovde, ili koji danas postoje, i njihove priče koje su bile realne a koje nama deluju kao mitologija mi daju snagu da stvaram - otkrio je Branko za "Mondo".
Nije bilo dileme da je to pravi put za njega.
Ja sam prvo taj hleb okusio i kada sam doživeo neke stvari vezano za egzistenciju, onda sam krenuo da razmišljam zašto se ja ne bih bavio i privrednom i nečim što se danas naziva brending. Zašto ja ne bih uradio taj brending svog mesta. E to ako pričamo kroz simboliku to je taj crni i beli konj u meni. Ja sam neko ko drži i racionalnu stranu ali i neko ko voli taj ludeus. Trudim se da odgajim oba ta čoveka u sebi – i tog umetničkog i tog racionalnog.
Gluma ga nije omela da bilo šta ostvari u životu.
- Ja peške idem kroz život. Moja glumačka karijera jeste i biće specifična. Ja se često zapitam na sceni kome se ja to obraćam, ko me to gleda u publici. Gluma je teška profesija. Znate u svakom sistemu dok ga ne uspostavite i ne uzdignete tu ima problema. Posle kada ga uspostavite onda je to samo održavanje. E to zatupljuje. Glumci su društveno prihvaćena branša. Zašto privrednici, ljudi koji imaju svoje holdinge stavljaju decu u tu branšu. Baš zato što daje sve te mogućnosti – juče sam igrao predstavu, dan pre toga bio na premijeri filma u Novom Sadu, sada sedim ovde, nedavno sam izvlačio đubrivo, išao posle u vinariju da pričam sa nekim ljudima vezano za sireve. To je jedno bogatstvo. Meni glumac otključava sva ta vrata. Tu se drugačije ljudi otvore.
Na ideju da se bavi kozarstvom došao je sasvim spontano, samo su mu se pojavljivali znakovi pored puta.
- Ja sam jedne zime kupio konja, jahali smo ga. Onda sam napravio velike sanke, kao ruska trojka. I upregnem tog konja i onda se vozim ovde po brdima. E onda se oženio jedan moj rođak koji je imao koze. I odem prvo veče kod njega kad dolazi rodbina da se čestita. I čujem tu neku priču od njega i ubaci mi tog nekog crva. I počnem da to sagledavam sa svih strana. Ma mora čovek da bude otvorenog uma. Pre toga sam razmišljao da se bavim pasterizacijom ovog našeg seljačkog domaćeg. Ali znate li koja je tu koknurencija. Kako vi da dođete do kupca da ga ubedite da to proba. I onda kad proba da kupi i drugi, treći put. Međutim ovo sa kozama me nekako zaintrigiralo. Ja sam posle glume inače studirao filozfski fakultet. I onda sam razmišljao – eto taj jarac u mitologiji, u filozofiji. Satir – polu jarac, polu čovek. Onda simbol kod našeg naroda. Koza je što kažu druga majka. Odhranila nas je između Turaka i Drugog svetskog rata. Spasla nas je.
Novac od glume ulagao je u štale.
- Prvih 10-12 hiljada evra koje sam uzeo da izgradim štalu sam uzeo od honorara od serije “Lud, zbunjen, normalan”. Kante sam ja vukao, imao sam neku “škodu”. Prve kante mi je dala jedna mlekara tu iz Mionice. Polovne kante koje sam ja oprao i u njih stavio sir. Etikete sam izrađivao na štampaču. Vakumirku sam platio 600 evra. Sir mi je stajao u podrumu i kad smo kupili tu vakumirku onda sam pakovao sir i nosio ga kupcima. Znam mnogo firmi koje zbog svog ekstraprofita preusmeravaju novac na investiranje. Sa te pozicije vi vidite da je to idealno za poslovanje. Ali te firme pucaju jer nisu peške napravljene. Jedno jutro se probudite i samo vidite da su svi lanci popucali. Jer niste bili svesni tog nastajanja.
Iako su mu mnogi prognozirali da se uzalud trudi, te da mu se neće ulaganja isplatiti, Branko ne samo da nije propao, već se ceo kraj uključio u posao.
- Mislio sam na početku da ću imati problem sa sirovinama. U jednom trenutku sam sam imao 250 koza. To je veliki posao. Plus mlekara i prerada. Ali kada sam video da su se ljudi zainteresovali onda sam video da to može biti jedna stvar da svi budu zadovoljni. Pričao sam skoro sa ljudima. Mnogo mi mislimo kako će neko tamo negde uraditi to nešto i mi ćemo biti srećni. Nema toga. Sad je svet blizu. Treba to ispratiti kako treba. Zašto se pored auto-puteva u Srbiji ne otvore nacionalni restorani. Zašto? Taj restoran će “povući” i čoveka koji će da naseče drva za taj restoran. Da se posade na kraju krajeva dva hektara pasulja. Ne mora da pije. Ioanko vozi, ali nek pojede 2-3 sarme. A ne da jede, ajde sad da ne imenujem. Mislim da o tome niko nije razmišljao.
I na sve to krenuo je u jedan neimarski posao - sagradio je vodenicu.
- Jedan od prvih filmova kojeg se sećam je “Leptirica” Đorđa Kadijevića. On je u antologiji svetskog horor filma. Pa i nas decu su plašili vampirima i vešticama. Glavna radnja se i dešava u vodenici potočari koja je inače karakteristična za Zapadnu Srbiju. Sve je to mene isnspirisalo. E sad ako Francuz može da me vodi u svoje stare podrume onda hajde da vidimo šta je kod nas autentično. E to je ovo ovde. Ja se ovde sjajno osećam. Dođem ovde u i budem po ceo dan. To je moja baza da se zavučem u ovu jarugu. Uostalom gde bih ja doveo neke ljude da probaju moje proizvode a da to je to autentično.
Za sebe smatra da je srećam čovek, ali se preispituje stalo da li ispravno postupa. Želi da mu život ima pravi smisao, a ne da mu primat budu materijalne stvari.
- Ja sam ko bager. Ja sam lud. Ali vidi, ne znam kako da objasnim to, ali ima nekog blagoslova. Ja jesam srećan čovek. Ja sam gladan čovek. A šta to znači. Znači da sam željan, kad me Bog toliko voli, da se sav taj sadržaj kroz mene realizuje. Želim da ovde bude puno dece, puno ljudi, da se na ovom potoku i u ovoj vodenici samelje puno brašna. Da se cela Zapadna Srbija bavi kozarstvom i da budemo jedno kulturno, pametno i promišljeno društvo. U današnje vreme kad je svet postao palanka i kad je postao dostupan. I kad se na kraju podvuče crta da se kaže da je živeo jedan zanimljiv čovek sa zanimljivim ljudima. I to je to. A ne da bude gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa - ističe Janković i dodaje:
- Često se ja presipitujem da li sve to dobro, da li je pametno ili ne. I posebno vodim računa kako firma raste i kako su mogućnosti veće po onoj - pazi šta želiš, možda se ostvari. Vrlo sam zadovoljna i ispunjen. A što se glumačke moje priče tiče, mislim da moje vreme tek dolazi. Mi glumci smo ljudi koji se eksploatišu i mentalno i umno. A šta mene da eksploatiše - nisam zgodan, nisam atraktivan, ne nosim nijedan brend sem svog. Nemam tetovaže i pirsinge. Nemam lobi iza sebe. Nego kažu to je onaj kovrdžavi što nešto juri koze. Ali ljudi me prihvataju. Danas je vreme takvo da čim je nešto drugačije odmah bude šta je ovo, ko je ovo. A samo vrhunsko aristokratsko društvo daje sebi priliku da proba nešto drugačije. Ja igram na tu kartu - zaključio je.
