Kad se pomene ime Nikole Pejakovića, on je sinonim za autentičnu glumu. Čovek koji diše umetnost. Ne zna se koji dar mu je izreženiji, da li taj glumački, muzički, rediteljski... Sve u svemu, na svim darovima je Bogu zahvalan i kaže da mu je dat talenat da ga nesebično deli sa drugima.
Ko bi mogao da zaboravi Halila iz filma "Lepa sela lepo gore" ili Čorbu iz "Složne braće"? Niko. Bilo da je u glavnoj ili epizodnoj ulozi, za Kolju je svejedno, on piše, režira i glumi.
*Je li manje stresno živeti u Banjaluci nego u Beogradu? Selimo se tamo-vamo, a u čemu je čar rodnog mesta?
"Banjaluka je moj rodni grad, ali i mesto koje, zbog svoje pozicije, broja stanovnika i specifične atmosfere, pruža priliku čoveku da sa svojom porodicom živi lakše, lepše i mirnije."
*Kako ste vaspitavali decu? Da li ste primenjivali model svojih roditelja ili ste im dali pravu količinu slobode?
"I supruga i ja smo sledili osećaj, svoja uverenja, svoju veru i običaje. Nismo imali neki koncept, niti smo sprovodili neke planove ili ideje."
*Kakav ste otac i kakva je majka vaša supruga?
"Ona je na sebe preuzela većinu obaveza oko dece i gotovo sva težina vaspitanja je pala na njena pleća. U tom smislu, ja svoju decu volim, meni su oni sve što imam, ali kakav sam otac, to ne znam, to će oni jednom moći da kažu."
*Da li deca treba da znaju živote svojih roditelja?
"Oni treba da znaju da ih roditelji vole, da to osećaju u svakom trenutku. Sigurnost, ljubav, pažnja, to je sve što deci treba."
*Ima li ovdašnja porodica šansu da se održi kad sa svih strana dobijamo poruke da je čovek sam sebi najbitniji?
"Kad nestane porodica, nestaće i čovek."
*Šta pomislite kad vidite reklamu u kojoj majka deci za doručak ili užinu daje neki slatkiš u kom nema ničeg zdravog? Kakva je to agresija?
"Žao mi je, i nje i dece. I razumem je, mi smo svi žrtve ove civilizacije koja i blista i nestaje u istom trenutku."
*Šta vam u današnjem načinu života opasno ide na živce i dopuštate li sebi da se čudite i nervirate?
"Nerviram se samo kad moram."
*Da li treba da se zatvorimo u kuće i čuvamo svoju porodicu kao blago ili da budemo aktivisti, hučemo i bučemo?
"Ovo prvo, svakako. Smešno je, nakon svega što smo proživeli, misliti da su revolucije, razbijene glave, krv, suze i znoj - put ka nekom rešenju. To je, zaista, onako, kako bih rekao... amaterski pogled na život i svet."
*Postoje li večeri kad se skupe prijatelji, deca su tu negde, pa se nešto zapeva uz gitaru? Recimo onu koju vam je poklonio Goran Bregović?
"Nemam običaj da pevam kod kuće."
*Davali ste dosta intervjua, a u jednom ste rekli: "Ja sam bio i ostao budala." Pa kako to da kaže čovek vaših potencijala? Ironija, sevdah, rokenrol...?
"Ne znam, ali verujte, to je istina."
*Ljudima je nekako ušlo u glavu da se danas ne isplati biti dobar, skroman, pošten, da se dobrim ljudima dešavaju samo ružne stvari. Podlegnete li nekad takvom mišljenju?
"Ne. Ja mislim da se ne isplati biti zao i nepošten, da je glupo biti ciničan i euforičan, da je bedasto biti siguran u sebe i egocentričan. I da je, na kraju, opasno biti opasan. Opasno po dušu, a ona je jedino bitna."
*Tekst preuzet iz dodatka Lena, koji izlazi svake nedelje uz dnevni list Kurir.
Nikola Kolja Pejaković ispričao je o svojoj borbi sa porocima, ali i spoznaji pravoslavne vere i Hrista
Nikola Kolja Pejaković je poslednjih godina držao predavanje koje je najviše podsećalo na svojevrsnu ispovest o tome kako se borio sa porocima, šta je za njega značio heroin, kako je pokušavao da se izleči od zavisnosti, ali i o tome kako je otkrio pravoslavnu veru i zbog čega se nije zamonašio.
Pravoslavlje je jedan dobar priručnik za svakodnevni život. Bez Boga ni preko praga. Sve stvari treba posmatrati duhovno. Hristova nauka je najbolja filozofija života.
E sad da li ima ljudi koje Bog ne prihvata? Bog prihvata sve ljude. To mi možda mislimo da neko nije za Boga, ali to mi ne znamo i ne bi trebalo ni da sudimo o tome. Niti možemo.
Okrenuo sam se Bogu kad sam pao na dno. Kad sam se našao u jarku. Srbin ide u crkvu kad počne kiša. Nije to usamljen slučaj. Ima tapriča da narkomani odu u neku vrstu vere ali mislim da to nije sasvim tačno. Čovek traži izlaz i lek za svoju boljku. Pravoslavlje je snaga kojom to može da se savlada. Kad je moj ego bio stucan, kad sam video da nemam izlaz, tako sam ja počeo da pretresam svoj život, svoja uverenja. Tada sam shvatio da grešim.
Mi možemo da praštamo, da se kajemo i da budemo skrušeni. Ne postoji ništa pametnije što možemo da uradimo za sebe nego da budemo smireni i skrušeni. To je najveća filozofija pravoslavlja. Iz gordosti idu svi ostali problemi.
Bog mi je dao neke darove a ja sam ih koristio da ljude unižavam, da ih trujem, tarem, da se razmećem kao neki paun. A za darove niko nije ni oro ni kopo već su mu dati na revers. Da vrati to kad bude riknjavao. Vrati to prijatelju da vidimo šta si uradio sa tim.
U jednom od intervjua je rekao da je porocima ubijao i sebe i sve oko sebe, naročito majku koju boli kad joj dete propada, a od oca je krio drogirani pogled.
A ja nisam razumeo šta treba sa darovima dok nisam pao. Dok se nisam našao u sopstvenim izlučevinama.
Mi na našoj političkoj sceni vidimo da se ljudi konfrontiraju iz ega, iz koristoljublja, iz raznih drugih propalih i pokvarenih potreba.
O iskušenjima
Ima sam iskušenja... Što si bliže Bogu to su iskušenja veća. Meni je narkomanija bila najveći problem. I ta iskušenja su bila vezana za Beograd, jer ja nisam mogao uopšte da hodam gradom a da nisam "sređen". Ja sam u Beograd došao čistog srca, kao Srbin iz Banjaluke... Došao sam da studiram. A onda mi je Beograd postao izvor heroina i ja sam tako gledao ulice, trgove jer sam uvek negde nekog čekao. Krajeve grada sam vezivao za dilere, tako sam ja gledao Beograd, a ne kao grad Slobe Selenića, Jovana Hristića.
Napravio sam Tviter nalog čisto zbog muzike da imam, i video sam da ovi neki tviteraši koji imaju više neko obrazovanje, ovi što se frljaju nekim izrazima, svi oni pišu - Ja znam. Niko da napiše - Ja ne znam. Ma ne, svi znaju. I samo ja, ja, ja... To je strašno. I tu je glavni greh elite, ili kvazielite.
Hristos je to davno rekao da si elita ako služiš, a ne da kandžijaš nekoga, da se razmećeš nekim znanjem... Ja sam razne ljude upoznao ali me ništa nije uplaštilo tako kao tviter i njegovi korisnici.
O sreći, suzama i inspiraciji
Moja supruga Nataša ima problem sa mojim doživljajem sreće, jer ja nisam srećan. Ja kad dođem kući, odma se skinem u neku vrstu pidžame, i sedim na trosedu sve vreme i nisam opušten. Skoro sam razgovarao sa jednim našim diplomatom, on me pozvao i pita me kako sam a ja mu kažem
- Evo vozim se autom i plačem. Neko sunce sinulo, idu ljudi, ali mene nešto steglo i plačem. Kaže mi on - I ja isto. Izveo je svoje unuke i isto mu se nešto steglo. Suze su pranje duše.
Inspiracija dolazi kroz rad. To je dobro objasnio Tonči Huljić. On kaže - Ja ustane ujutru, popijem kafu, sednem za klavir i drljam po njemu osam sati. I onda ako se to desi...
Ne možeš ti biti na njivi i kopati nos i onda dođe inspiracija. Kao šetam uz reku pa dođe inspiracija. To je amaterski.
Stari ljudi koji nisu duhovno jaki su neizdrživi. Babu koja nije imala nikakvu duhovnost, koja ništa nije radila nego je samo to oko lepote i sad misli da je lepa, i misli da je to jedino njeno što valja, e to je neizdrživo gledati. A onda vidiš neku bakicu bez trunke šminke koja je pomirena sa sobom, onda vidiš tu lepotu.
O čovekoljublju
Moj najveći uspeh je porodica. Ja bi zabranio ljudima koji nemaju porodicu da se bave politikom. Jer oni ne vide tačnu sliku sveta. Oni jadni misle da vide, ali ne vide. Ili se monaši ili se ženi. A da ne ulazimo u teme oko toga gej i ostalo. Tužiće me neko.
Ali opet i kad o tome pričamo, to mora da prolazi kroz čovekoljublje. Kakav god da imate stav prema tome vi imate ispred sebe čoveka a ne ideju. Vi preko puta sebe nemate geja nego čoveka. A ne da gledate to odozgo, pa sad su ovi protiv, ovi su za. Nemoj mi te priče - Ja verujem u Boga ali mrzim gejeve. Kako?! I onda taj neki npr izjavi - Ma ja bih sve njih pobio, a idem u crkvu stalno, nema šanse da propustim.
E meni to nije jasno. To tako ne ide.
Na Svetoj gori, pogotovu ranije, razbojnici su upadali u kelije i pljačkali. Znaju oni da nemaju šta da nađu ali se eto nadaju da je neko ostavio neki prilog. Monasi se brane, tuku se sa njima. Ali ne zbog tih para nego da ne obeščaste ikone, da ne naprave neki zulum, da ne ponize svete stvari. Znam jednog sveštenika kome je jedan vernik psovao majku, oca, brata, sestru... E kad mu je opsovao crkvu, on se okrenuo i nogom ga opalio u glavu. Nokautirao ga. Živa istina. Znači postoji granica. Brani se svetinja. Kao kad braniš porodicu, braniš svetinju života.
Stil/Kurir/Tv Hram
