Talentovana, vredna, ljupka i uspešna, Jelena Bačić Alimpić ne posustaje. Iako je već 16 meseci baka, njena mala fabrika romana došla je do broja 13. Svi su bestseleri, a ova književnica ne samo što niže rekorde, već je i divna supruga, majka, a nadasve dobar čovek. U ovom razgovoru otkrila je i kako se oseća sa svojih 55 godina.
Naslov poslednjeg romana "Poslednji sati" pomalo uliva jezu. Kako ste došli na ideju da pišete o tako teškoj temi?
- Bila sam često u dijaspori i pričala sa našim ženama koje tamo žive. Shvatila sam da svaka od njih podnosi neku žrtvu zarad boljeg života svoje porodice, zanemarujući sebe. Onda se rodila ideja o Katarini Safran, ljubavi koju nije imala, ali je na kraju doživela. Uplela sam i malo niti trilera sa njenom mamom Zorkom. Za one koji nisu čitali knjigu da ne otkrivam baš sve.
Koliko je teško da se suočimo sa životom kakav smo proživeli?
- U ovom našem zrelom dobu većina žena preispituje svoj život. Kad deca odrastu i napuste roditeljsko gnezdo, setite ste da ste živeli za njih, gurali, raspadali na sto strana, i zapitate se: "Bog te, gde odoše sve ove godine?! Gde sam tu ja?" I to je živa istina. Malo žena je spremno da prizna kako su možda pola svog života potrošile uzalud. Ne mislim u smislu brige o deci, već o nemilosrdnom davanju drugima a da nisu mislile na sebe. Mi balkanske žene u tome prednjačimo. Današnje žene se polako osvešćuju. Ja sam svoju ćerku osvestila i radujem se tome. Iako mi nije drago kad od nje čujem: "Ne znam hoću li imati dete ili neću", to je njena odluka. Osvestila sam je da sebi uvek bude najvažnija i na prvom mestu. Nije to egoizam, već pouka da pazi na sebe.
Da li je to i poruka ženama: učinite sve za one koje volite, ali pomislite malo i na svoje želje?
- Ne malo! Mnogo! Ja sam premalo mislila na sebe.
Kako se izborite sa svojim demonima? Kad pomislite: mogla sam ovo, zašto nisam uradila ono...? Koliko vam pisanje pomaže?
- Pisanje je moja psihoterapija i beg od stvarnosti. Često na svojim tribinama pričam ženama da guramo kroz život, potiskujemo emocije, bodreći se: "Idemo! Glavu gore! Možemo mi to!" Naravno da možemo. Ali, jednog dana te stignu tuga, kajanje... Kroz svoje knjige ja to nekako odbolujem, ali tek sad, sa svojih 55 godina, mogu da kažem: "Ne! Ne želim. Ne mogu. Hvala vam". Do pre pet godina to nisam mogla da izgovorim, radila sam protiv sebe. Intervjui, gostovanja, muž, deca... Nikom nisam umela da kažem "ne", samo sam govorila "ok, važi, videćemo, može, može..." Može - dok može. E, sad više ne može! Istrošila sam se. Kajanje je glupo, ali žao mi je nekih godina koje sam propustila trčeći, ubijajući se od posla, radeći za druge ono što sam mogla za sebe.
Mislite li da je skoro svaka žena heroina na svoj način?
- Jednom su me slično pitali na nekoj konferenciji. Znate li kako izgleda vajarska figura Atlasa? To je onaj lepi isklesani muškarac koji drži svet na svojim plećima. Ali, to nije Atlas. To je žena.
Da li je vreme dok ste se bavili novinarstvom jedan od vaših demona?
- Nije demon, ali je dobra, vrhunska škola. Životna.
Vezani ste za malu Milu, ćerku svog sina Marka. Posvetili ste joj i knjigu za decu "Kako je vila Mila dobila krila". Da li vam je prijao izlet u dečju književnost?
- Skidam kapu gospodinu Ljubivoju Ršumoviću, a onda i svim piscima za decu, jer je pisati za najmlađe tri puta teže nego pisati roman! Umirala sam pišući za Milu. Morate da poštujete sasvim druga pravila nego u romanu. Uključujete fikciju, stvarnost, maštu i izmišljate bajku koja ima poruku, edukaciju. Ja sam za moju Milu iskrvarila. Sa ogromnom ljubavlju sam je radila, ali mukotrpno. Pošto je knjiga divno prošla, moj izdavač želi da nastavim dalje s Milom. Ipak, nastaviću s Milom privatno, da je grlim, ljubim i obožavam. Držaću se, koliko još mogu, pisanja za odrasle.
Nedavno ste se vratili iz Londona. Vaša ćerka Dunja imala je nameru da tamo upiše magistarske studije. Da li je odlazak bio uspešan?
- Imala je nameru, ali to je ipak preveliki zalogaj. U Londonu je sve bolesno skupo. Dunja se vraća u Holandiju gde je diplomirala i sad aplicira za posao. Molim boga da je do septembra negde zaposle. Stvorena je za internacionalne kompanije. Ako ne, nek se vrati u Srbiju, pa ćemo ovde da tražimo posao. Radi za H&M, Pull& Bear, da uštine za džeparac. Ona sve želi sama, kao i Marko. Ja nisam znala kad se on zaposlio. Videćemo.
Kako se osećate u inostranstvu? Sjajno, ili jedva čekate da se vratite?
- Obožavam da putujem i svuda mi je kao kod kuće. To je moja strast, spašava me. Putovanja mi donose inspiraciju, pune me energijom, vraćaju u život. Sve što sam u životu zaradila uložila sam u decu, njihovo obrazovanje i - putovanja. To mi niko ne može oduzeti. Živela u penthausu ili 50 kvadrata, nije važno. Važne su mi uspomene, posebno u ovim godinama. Važno mi je ono što upijem svakog dana. Da dišem vazduh, gledam kišu, da sam živa.
Je li tačno da što smo stariji sreću nalazimo u sitnicama?
- Apsolutno. Evo i jedne anegdote. Dunja mi je rekla: "Ako se zaposlim u pravoj firmi kupiću ti Ermeovu birkinku!" Pitala sam je: "A šta je to birkinka?" Radi se naravno o prestižnoj i preskupoj tašni na koju se čeka godinama. Nasmejala sam se: "Dušo, jesi li normalna?! Plati mami Bali, biću presrećna!" Šta će mi tašna?! Idem u Sirogojno, na Šargansku osmicu! Da imam kolibicu, da me bude ptice, to je sreća! Ma kakve krpe! Te bolesti sam preležala u svojim tridesetim.
Pišete li nešto novo?
- Započela sam novi roman i nadam se da ću ga objaviti za Sajam knjiga u oktobru. Evo vam još jedne ekskluzive: zvaće se "Krojač"! Dešava se u Beogradu i imaće simboliku!
(Autor: Ljiljana Jorgovanović)
