Moderna kultura voli da je predstavlja kao posrnulu andergraund starletu 20. veka, ali je glumica Edi Sedžvik ostavljala utisak talentovane, nesnađene devojke koja nije umela da prošlost ostavi u prošlosti, te je tako pogrešno "odigrala" karte koje su trebale da joj obezbeze svetlu budućnost.
Ostala je upamćena po androgenim crtama lica i krupnim očima koje je skrivala ispod debelog sloja ajlajnera, sa kratkom paž frizurom, pozirajući u leopard-printu. Za to je zaslužan vizuelni umetnik i režiser Endi Vorhol, "prorok budućnosti" kako su ga zvali, jedna od vodećih figura u pop umetnosti, koji je svoju inspiraciju pronalazio u lepoj, autentičnoj i problematičnoj Edi Sedžvik.
A koje tajne su krile ove magnetizirajuće oči?
Edi je jednom izjavila: "Ja ne tražim buntovnost, ja tražim drugi put." Da li ga je pronašla ili su pobedu izvojevali demoni prošlosti i san o slavi?
Sedžvikova je odrasla u porodici visokog statusa i enormnog bogatstva, kao ćerka Fransisa, rančera, vajara i člana istorijske porodice, i Alis, čiji je otac bio predsednik odbora Južnopacifičke železnice.
Da novac ne kupuje mir, Sedžvikova je iskusila u najranijem detinjstvu. Roditelji su je vaspitavali u striktnim i rigoroznim uslovima, instalirajući ideju da su njena braća i sestre i ona mnogo bolji od ostalih ljudi - fanatizam kojem Edi nije poklekla, ali ju je slomio na drugi način. U dobi od 13 godina, razvila je poremećaj u ishrani, a kad je došlo vreme da se devojčica školuje van kuće - usledila je propast. Edi je iz inernata vraćena kući, zbog razvoja anoreksije.
Fransis je bio manipulativan, opsesivan i nasilan otac, a tome najbolje svedoči činjenica da je jedan od njegovih sinova počinio samoubistvo zbog nanetih trauma - događaj koji Edi nije nikad prebolela.
Prema Sedžvikovoj je bio izrazito tradicionalno nastrojen, zabranjujući joj svaku vrstu lične slobode, ali je to bila maska pod kojom se skrivalo poročno čudovište. Nakon što ga je Edi uhvatila "na delu" sa jednom od njegovih mnogobrojnih ljubavnica, Fransis je ubedio dete da "umišlja" i počeo da je snabdeva lekovima za smirenje. Edi je kasnije izjavila da je par puta pokušao da je napastvuje i to u sedmoj godini njenog života.
Uprkos raznim pokušajima školovanja i rehabilitacija - Edin poremećaj je bio jači, sve dok nije primljena u njujoršku mentalnu instituciju, gde je pokazala određeni vid pobošljanja. Upisala je vajarstvo i kasne tinejdžerske godine provodila je sa džet-set boho društvom sa Harvarda.
Na svoj dvadeset i prvi rođendan, u aprilu 1964. godine, Seždvikova je od svoje bake nasledila 80.000 dolara, što je za ono vreme bila pozamašna cifra novca, koje je iskoristila za preseljenje u Njujork i pokušaj ostvarivanja manekenske karijere. Samo godinu dana kasnije, upoznala je umetnika Endija Vorhola i postala redovan gost u njegovom studiju "The Factory".
Njegova fasciniranost buntovnom Edi je počela da poprima Platonovu frazu "umetnost imitira život", te je ovaj dvojac krenuo da snima razne projekte zajedno, od kojih su se u prvom mahu izdvojili "Vinil", "Jadna mala bogatašica" i "Kuhinja"; Vorholova ostvarenja nisu imala komercijalni uspeh, ali su dobila priznanje kritičara i umetničku težinu.
Bez obzira na to, Edi je počela da privlači pažnju mejnstrim medija svojim "pečatom" koji se po mnogo čemu razlikovao od tadašnjih trendova. Postala je prepoznatljiva po crnim trikoima, mini haljinama, glomaznim minđušama, debelim slojevima ajlajnera i srebrnoj kosi.
Endi ju je nazivao njegovom "superzvezdom", ali je njihov odnos završio samo godinu dana kasnije, nakon maherskog uspeha "Chelsea Girls", a Edi je tražila od Vorhola da prestane da prikazuje sve filmove u kojima je glumila.
"Bob Dilan" kao večna opsesija
Slomljena zbog kraha prijateljstva i prekinute niti koja ju je vodila do zvezda, preselila se u famozni, ozloglašeni "Čelsi" hotel, u kojem su svojevremeno boravili i voleli se Dženis Džoplin i Leonard Koen (pamtimo njegov hit "Čelsi hotel").
Na istom mestu boravio je i visokocenjeni Bob Dilan, a Edi je ubrzo bila fascinirana ovom muzičkom ikonom, te su simpatije prerasle u opsesiju. Ubeđena da je zaljubljenost uzajamna, bila je duboko potrešena Bobovom ženidbom sa Sarom. No, ovo za Edi nije predstavljalo samo emotivni, već i karijerni krah. Bob je bio njena "ulaznica" za veliku scenu, njen proboj ka Holivudu.
Tvrdila je da su imali aferu zbog koje je abortirala, kao i da joj je obećao zvezdanu prašinu - optužbe koje je Bob porekao. Edi je bila slomljena neuspelim planom, a utehu je pronašla u "dobrom starom prijatelju" - barbituratima, odluka koja je ispisala istoriju njenog pada.
Odbijena od mnogih režisera, u martu 1967. počela je da snima nešto što je delovalo obećavajuće, ali je završilo tragično. Glumeći u "Ciao!Manhattan", poluautobiografskom andergraund filmu, slučajno je zapalila svoju hotelsku sobu i nakratko je hospitalizovana sa opekotinama. Zbog ovog incidenta, film je suspendovan, ali je završen 1971. godine, kada je Edi nakratko bila slobodna od opijata, piše Ona.
U periodu između, prolazila je kroz začarani krug poroka, a poljuljano mentalno zdravlje navelo ju je da se vrati kući. Tokom ponovnog boravka u mentalnoj instituciji, upoznala je drugog pacijenta - Majkla Posta, čija ju je ljubav naterala na otrežnjenje.
Preminula je u novembru, 1971, u 28. godini života, od respiratornog zastoja, zbog mešavine barbiturata, alkohola i prepisanih lekova za neimenovanu fizičku bolest.
