Miladin Šobić ostaje nerešiva enigma jugoslovenske rok muzike, od svojih početaka do naglog povlačenja sa muzičke scene iako su mu prognozirali veliku karijeru, poput one koju je imao Đorđe Balašević.
Nadahnut studentskim životom stvara svoje prve hitove, a 1975. godine objavljuje prvu pesmu "To sam ja", koja u to vreme u privatnim studentskim dubrovačkim krugovima dobija status studentske himne. Godinu dana kasnije na muzičkom festivalu Omladina '76 osvaja drugo mesto s pesmom "Daj nam neba".
Međutim, put ga vodi u Sarajevo, gde je doživeo i vrhunac karijere, te je tamo snimio dva albuma "Ožiljak" i "Umjesto gluposti", koji su postigli veliki uspeh u regionu.
Njegova jednostavnost i neposrednost učinila ga je muzičarem koji je nadrastao žanrovske podele.
U vreme najvećeg uspeha, Miladin doživljava porodičnu tragediju kada njegova rođena sestra Šeherezada umire posle duge i teške borbe sa rakom. Šobić se od tada nije zvanično oglašavao, a u javnosti su kružile priče da je nestao bez traga, da se zamonašio, a neki su govorili da je mrtav, pojedini da se nastanio u Herceg Novom. Uprkos pričama o njegovom povratku, on se nikada se nije vratio muzici.
Miladin Šobić je uspeo je da se afirmiše u špicu novog talasa kao zakasneli protagonista jugoslovenske akustičarske scene sedamdesetih, koja je našla jedno od poslednjih utočišta pred pankerskom najezdom u sarajevskom Diskotonu. Pre njega tamo se skrasila i kantautorka Jadranka Stojaković.
Sredinom 1970-ih Šobić je iz rodnog Nikšića došao na studije turizma u Dubrovnik, gde su akustičare predvodili njegov budući prijatelj Ibrica Jusić i tada prilično popularan duo Buco & Srđan. U jednakoj meri na njega je uticao čuveni sastav S vremena na vreme, iz čijeg je najvećeg hita Džoni Štulić kasnije izvukao naslov “Sunčana strana ulice”.
U to doba su akustičari bili mnogo prihvatljiviji od bučnih rokera i predstavljali su gotovo nezaobilazan dekor omladinskih radnih akcija. Nisu izazivali nerede i nisu tražili dodatno ozvučavanje. Trebalo im je samo prepustiti mikrofon za kojim je neki omladinski aktivist upravo održao govor o tekovinama revolucije.
Album “Barutana ljubavi” trebao je biti kruna njegove karijere, ali je zauvek ostao nedovršen. U poslednjih nekoliko godina više puta se moglo pročitati kako se sprema za veliki povratak na scenu i polako snima nove pesme u Budimpešti i Trstu.
Prema jednom nepouzdanom izveštaju, viđen je u Beču na snimanju albuma s četiri nove pesme, šest neobavljenih s “Barutane ljubavi” i novih verzija dugovečnih hitova “Kad bi došla Marija” i “Ašik Ajša”. Crnogorci su najavljivali i njegov povratnički nastup na Budvanskom festivalu, ali opet se ništa nije dogodilo. Miladin Šobić ostao je jedna od najvećih zagonetki balkanske estrade pisao je Ilko Čulić.
Onda je medije 2013. godine preplavila vest da je doživeo moždani udar, ali ubrzo se oporavio da bi 2016. Godine u Podgorici dobio Trinaestojulsku nagradu. Za ovo najznačajnije priznanje u Crnoj Gori kandidovala ga je publika koja je organizovala svojevrsni pokret ”Od druga do druga” tokom koje je za vrlo kratko vreme prikupljeno preko 10.000 potpisa podrške.
Jedna od možda najlepših priča vezana za Miladina Šobića je i ona kada su ga sreli njegovi poštovaoci u vozu iz Podgorice do Nikšića.
Luka je objavio fotografiju i opisao to iskustvo.
- Najljepši trenutak u mom životu bio je kad sam se sa najboljim drugom vozio vozom iz Podgorice do Nikšića, išli smo u Montenegro pub na neku rok svirku.
Na peronu, dok smo čekali voz, vidio sam ga. Rekao sam drugu: "Evo ga. To je on".
"Nema šanse", odgovori, "lupaš, popio si."
"Nisam, to je on."
Sjedosmo u voz, kad par minuta kasnije kroz prozor viđoh da se i on penje u naš voz. Uđe sa, čini mi se, sestrom i sjede tačno pored nas. Od cijelog praznog voza. Sudbina, šta li je...
Noge su mi se otkinule skroz, srce počelo jače da lupa i sve one kliše i izlizane fraze kad ste blizu idola.
Dok sam došao sebi, već smo stigli u Nikšić. Blago mucajući, upitah ga da se slikamo, i on se nasmija. Kaže: "Sine, ne mogu da se slikam s tobom, ali ti mogu dat nešto mnogo vrijednije".
Zagrli me. Stvarno vjerujem da sam taj dan umro i da je ovo od tad sve samo san. Vječni. Ponudi nam da prošetamo malo kroz Nikšić. Prošetasmo i pamtim svaku riječ koju mi je rekao, al to ne bih odavao ovamo.
U jednom trenutku, rekao mi je:
"Znaš šta? Ajmo da se slikamo. Samo moramo vidjeti da nema u pozadini neke reklame."
Slikasmo se, on ode u svoj stan, u budućoj ulici Miladina Šobića, a ja i drug nikad ne odosmo na onu svirku, no uzesmo pivo u prodavnicu, sjedosmo u park i ne osjećasmo hladnoću. Nismo puno pričali, te noći smo sreli Miladina Šobića.
Dovoljno za jedan život. Iako se on mene vjerovatno ne bi sjećao, ja njega oću taman isto kao oca, ujaka il strica. Do smrti. - Luka Mandić
Bodrio je svog sestrića Vanju Radovanovića kada je izabran za predstavnika Crne Gore na Evroviziji 2018. godine i nastavio da mirno živi povučenim životom u rodnom Nikšiću.
