Još sa 12 godina Đuza ostaje sam sa majkom, jer mu Nemci odvode oca u zarobljeništvo. On sa majkom učiteljicom ostaje u rodnom Ražnju gde se bori za opsatanak. Njih dvoje sami, bez ičije pomoći, žive u trošnoj kući blizu škole, gde mu je majka predavala.
"Otac je bio u zarobljeništvu. Jedini domaćin u kući, i čuvar naš, i hranilac – majka. Stroga. Učiteljica. Stan nam je bio u jednom delu škole, tako da smo bili na udaru svima koji dođu. Pozove jednom majku nemački komandant. Mi premrili. Mislimo ko zna šta će da bude. A ono ništa. Nemac bas učtiv. Kaže da bi hteo mami da ukaže dužno potovanje, jer je i on bio učitelj", rekao je jednom prilikom Đuza.
Sa svega 16 godina odlazi na Ujedinjenje saveza antifašističke omladine Srbije, potpuno bos. Od Niša do Beograda išao je golih nogu.
"I dalje sam bio bos. I tako danima. Preko planine Radan za Lebane, pa odatle za Leskovac. U međuvremenu smo svi postali bosi. Tabani su mi puni trnja. Nekako sam se i na to privikao. I nije bilo strašno u toku dana dok smo išli. Valjda zagrejan, pa nisam ni osećao bol. Ali, ujutru, kada se probudim, kad se tabani ohlade, nisam mogao ni da stanem na noge. Jedva sam se uzdržavao da ne jauknem kada su me drugovi uspravljali i primoravali da stanem", prisećao se Đuza u jednom trenutku.
Ono što ga je posebno bolelo jeste činjenica da nije imao dece, a smatrao je da ona samo prave probleme.
"Kada sam sebe upitam šta mi znači Beograd, dođem do toga da je odgovor – ništa. Kada ne radim, prošetam malo, popijem negde kafu. Nemam dece. Ona mogu da naprave velike probleme, ali ipak daju i povoda da možeš da brineš. Produžetak vrste, šta ja znam. Mislim da je najteže, bar meni, biti sam. To je užas jedan. Kada mi je umrla žena Olgica Stanisavljević, preselio sam se u stan preko puta našeg, jer u njega više nisam mogao da uđem. Prva tri meseca posle njene smrti proveo sam kod oca i majke u Kruševcu. Olgica i ja bili smo zajedno još iz gimnazije. Ne postoji prva, druga ili treća ljubav, postoji jedna koja se pretvara u veliko prijateljstvo. Inače, ako toga nema, to i nije bila ljubav", govorio je Đuza.
Koliko je obožavao suprugu govori činjenica da se sa njom skoro nikada nije posvađao i da su mnogi njihov brak uvek karakterisali kao savršenstvo, bez mane. Ipak njena smrt, prekinula je njihovu ljubav, a Đuza se ponovo oženio. U drugi brak je ušao zbog administracije, iako nikada to nije želeo.
"Nije nimalo lako biti žena Đuze Stojiljkovića. Sa njim je izuzetno teško živeti jer je stalno namrgođen, veliko je čantralo i naše rasprave su beskonačne. Dešava se da se posvađamo čim ustanemo i da se razvodimo svakog dana. Ali, mislim da naš brak funkcioniše sve ove godine zato što je Đuza jedini muškarac u mom životu kome kod mene ništa nije bilo čudno, a i ja sam beskrajno tolerantna", pričala je njegova druga supruga.
"Đuza, ja i naš papagaj Paja smo jedna porodica. Gluma je Đuzina najveća ljubav, a ja sam to znala, tako da nemam prava da se žalim. Često mu kažem da je zaljubljen u sebe, a da mene nema ko da voli. Ume on da mi priredi i neki romantičan gest, ali to radi tako kao da se stidi. Ne govori mnogo, već svoja osećanja iskazuje nekim sitnicama, ali to je i malo i retko. (Smeh) Za mene je on veliki glumac za koga se vredi žrtvovati i znam da mi je zahvalan na tome. Želim samo da budemo zdravi i da on radi do poslednjeg daha jer je za njega nerad smrt", rekla je svojevremeno Đuzina druga supruga.
O čudnom odnosu Đuze i Dušanke, svedočio je i njegov brat Nenad, koji je kasnije pričao kako je ta druga žena, glumca tajno sahranila ne ispunivši mu poslednju želju:
"U monografiji „Vlastimir Đuza Stojiljković“ autora Zorana Jovanovića moj brat je izjavio da bi voleo da ga sahrane na groblju u Ribarskoj banji. U tom mestu nam je deda sahranjen, a roditelji su nam tamo bili učitelji," pričao je Nenad Stojiljković, rođeni brat velikog srpskog glumca.
"Držala ga kao u zatvoru. Moj odnos s bratom i njegovom suprugom bio je korektan. A onda dolazi do njegove bolesti, o čemu me Dušanka nije obavestila, a o tome saznajem u kafiću. Zovem je i pitam: „Zašto?" Njen odgovor je smešan: "Đuza mi je rekao, pri čistoj svesti, da ti ne kažem da ne bi nekome rekao." Da je to laž, bilo mi je jasno, jer kod moždanog udara ni svest ni govor više nisu čisti," prisetio se tada Nenad.
A onda saznaje da je Đuza prebačen u starački dom Lug, na nekoliko kilometara od Mladenovca.
"Što dalje od ljudi. Bojala se i iz samo njoj znanih razloga smatrala da ga treba izopštiti od prijatelja, obožavalaca i rodbine. Naravno, to je njen razrađeni scenario, koji će izvesti do kraja. Prebacuje ga sa ozbiljnom crevnom bolešću, klostridijom, koja se ne leči u staračkim domovima. Ali njen cilj i nije bio da se on izleči, jer da je to htela, mogla ga je poslati i u Beč."
Nenad je tada ispričalo da ga posebno boli što Dušanka tokom osam meseci gotovo uopšte nije obilazila supruga.
"Saznajem od sestara da ga vrlo retko posećuje, već komunicira preko mobilnog telefona, čiji broj, naravno, ni meni nije dala. Odlazim konačno u taj dom Lug, ali na vratima čeka me upravnik, koji ne dozvoljava da vidim brata, naglašavajući da oni sa Đuzinom ženom imaju ugovor da ga niko ne može posećivati "
Tek pošto je zapretio da će dovesti novinare i policiju, dozvoljavaju mu da vidi Đuzu, ali samo na deset minuta.
"Nije teško pronaći odgovor zašto je Đuza proveo osam meseci u sobi samici s pogledom na tavan. Pa to je njen scenario. Kako neko može da završi s bolešću koju je imao a da je ne leči? Uskoro je i stigao odgovor koji je mnoge ražalostio, ali možda ne i nju: Đuza je umro," ispričao je Nenad 2016. godine za Kurir.
