U epizodi Sceniranja kod Ljiljane Stanišić, gostujući dr Branimir Nestorović privukao je pažnju svojim izuzetno zapaženim izjavama. Svaki put kada se pojavi u medijima, njegove reči izazovu pravu buru.
Poznati pedijatar za decu podelio je svoja iskustva u emisiji, dotičući se tema kao što su detinjstvo, bolesti, pedijatrija, izazovi u karijeri, porodica i brojni drugi aspekti iz njegovog života.
Dr Nestorović je otkrio kako je slučajno završio u pedijatriji, opisujući prve dane na poslu kao pravu "kataklizmu". "U prvih nekoliko meseci, svaki doktor koji kroči u svet pedijatrije suočava se s konstantnim glavoboljama i čestim prehladama zbog infekcija koje se mogu pokupiti na odeljenju. Prve tri godine su bile najteže, ali sada, kada se osvrnem na svoju karijeru, nikada je ne bih menjao. Rad s decom je divan. Sećam se svog prvog radnog dana, 27. novembra 1979. godine - to je bilo davno, ali sećam se kao da je bilo juče", delio je svoje sećanje dr Nestorović.
Iako je tokom cele karijere čuvao privatni život daleko od očiju javnosti, ovog puta je otvoreno govorio o nekim najtežim trenucima, uključujući i trenutak kada je razmišljao o napuštanju pedijatrije.
"Bilo je tih nekih trenutaka, ali meni lično najteži od svih, kada sam zaista razmišljao da napustim pedijatriju, je bilo u trenutku pri kraju mog boravka na dijalizi, kada je umrla jedna devojčica iz okoline Tuzle. Cela porodica se otrovala pečurkama, ona je jedina preživela, ali je zadobila veliko oštećenje bubrega. Godinama je ležala na odeljenju i vezala se za mene, jer nije imao ko da je obilazi. Svaki dan sam se sa njom šetao, kupovao joj sladoled, bukvalno po ceo dan sam provodio sa njom. Ona je umrla meni na rukama, iskrvarila je, kao što se često događa kod pacijenata koji su dugo na dijalizi. Mnogo mi je teško bilo i nakon toga sam prešao na drugo odeljenje, što je bio i jedan od glavnih razloga mog prelaska. To su jezive situacije, pomišljao sam da će mi sa odraslima biti lakše, malo je falilo da napustim pedijatriju, međutim, ipak sam rešio da ostanem", iskren je bio doktor.
Kako kaže zadnjih dvadeset godina rešio je da ne preduzima nikakve akcije, nego je čekao da se stvari same od sebe dešavaju. Tvrdi da vreme ne zaceljuje rane, a na pitanje kako da se ljudi nose sa životnim nedaćama ima jednostavan odgovor.
"Ne postoji način da se čovek oporavi do gubitka voljene osobe. To je sve individualno od osobe, do osobe. Ova moderna medicina preporučuje tablete, ja sam protivnik toga. Ne možeš da piješ tablete protiv duševnog bola, to ne može da se leči na taj način. Postoje načini druge vrste, po meni religija je odlična za ljude koji su doživeli velike traume, nije slučajna ona da čujete da je neko otišao u manastir. Neki ljudi počnu više da rade, nego počne da forsira hobi, bitno je da se nađe način da se skrene pažnja koliko toliko. Kažu vreme zaceljuje rane, ali to nije tako, ako si nekoga voleo, voliš ga podjednako i kada ga nema. Bitno se samo ne držati stvari u sebi, jer se to višestruko odrazi na zdravlje", savetuje dr Branimir.
