Glumac Žarko Laušević preminuo je danas u 63. godini od posledica teške bolesti. Mi se ovom prilikom sećamo njegove neverovatne sudbine i emocija koje je pretočio u knjigu.
Na stranicama njegovog dela "Sve prođe, pa i doživotna" nalazi se pismo koje je uputio svojoj ženi Aniti:
„Anđele moj predobri, Anito moja!
Ja sam i dalje tu i voleću te kao pas, odano, ne uzimajući hrane iz tuđih ruku. Kroz maglu trećeg jutra meseca decembra, kroz neku nepojamnu crtu zemljine kore, kroz veliki mozak njen, jebitačno kao onaj „Jebiter“ Milića od Mačve, stižem do tvog podnožja.
I ležaću tu, kao pas, dok me ne oteraš kao psa, ili ne udeliš oholo kao psu, malo nežnosti.
Ako uhvate ovo pismo, ne iznenadi se ako iduće dobiješ iz štenare.
Da, dodirnuh se jučer. Tobom. Morao sam. Znaš kako je… ne znaš. To me budi, vodi negde tebi, čini muškarcem. I čini da jesam, a tako nisam.
To me budi i vodi, no opet me vraća, ali ruka me grešna na tebe podseća. Ruka što ubi, što piše i čeka. Nema rime…
Samo usamljen orgazam… i posramljen.
Nije robija ono što običan, neobavešten svet, ima predstavu o njoj – neke godine provedene iza katanca, bez prava na viđanje svojih, bez prava na bilo kakvu vrstu radosti, bez prava na ikakvu udobnost i privatnost.
Nije.
To i jest najveći šok svakog ovde dospelog.
Robija je – pretres usred noći, prekinut mlaz tople vode na tvoje nasapunjano telo, oteto pismo, zaplenjen ručni rad, bahatost i nemar polupismene sekretarice, koja je negde zagubila tvoju molbu, jer je sinoć ponovo imala onaj isti očajan seks sa svojim kasnim povratnikom u njen krevet, brak i alkohol.
Robija je kad ti prekinu, iz čista mira, posetu jer se oglasio neki alarm, robija je kad ti drže neki telegram o kojem već pišu novine, a ti ga nisi dobio, robija je kad si slavan, pa ti tako slavnom toliko spominju majku…“
NE PROPUSTITE
Bonus video:
