Žarko Laušević je srpski glumac koji je bio naročito popularan 80-ih godina prošlog veka. Rođen je 19. januara 1960. godine na Cetinju.
Događaj i velika tragedija koja mu je obeležila život desila se u julu 1993. godine Žarka i njegovog brata Branimira su napali huligani. Glumac je, u samoodbrani, ubio Dragora Pejovića i Radovana Vučinića, a teško ranio Andriju Kažića. Osuđen je na petnaest godina zatvora i kaznu je izdržavao u Spužu, a zatim i u Požarevcu. Žarkov brat je takođe pucao iz pištolja, ali nikoga nije pogodio. Policijskim uviđajem je utvrđeno da jedino on nije bio pod uticajem alkohola i osuđen je na dve godine. U februaru 1998. godine Savezni sud je ukinuo prvobitnu presudu i osudio ga na četiri godine.
Pošto je u zatvoru bio četiri i po godine, pušten je na slobodu. Ubrzo se preselio u Njujork. U martu 2001. godine je, po žalbi tužioca, doneta nova presuda kojom je glumac osuđen na trinaest godina.
Naredne godine je za Lauševićem raspisana poternica. 2009. godine je uhapšen u Sjedinjenim Američkim Državama jer mu je istekla viza i trebao je da bude izručen Srbiji. Međutim, nakon par meseci mu je ukinut pritvor u Njujorku.
2014. godine Žarko je, posle petnaest godina, došao u Srbiju. Iako se pričalo da mu preti krvna osveta, porodice Vučinić i Pejović tvrde da ne žele nikoga da povrede, već da pravda bude zadovoljena. Pravi razlog njegovog povratka bila je udaja ćerke Asje za crnogorskog muzičara Nikolu.
2011. godine je objavio knjigu „Godina prođe, dan nikad“. Na video snimku koji je pušten tokom beogradske premijere je rekao: „Naravno, ja nisam slobodan. Čovjek koji je ubio više nikada ne može biti slobodan. Sloboda više nikada ne može biti moja riječ. Sloboda je pravo drugih da kažu što misle o meni, da me svojataju, mrze i mrcvare.“
Junak knjige je Nikola Kaluđerović, Žarkov cimer u spuškom zatvoru. On je ubio Rajka Grdinića zvanog Hladni koji je ubio njegovog sina Željka.
Za Žarka je rekao: „Patio je žestoko, a ponašao se veoma korektno. Bili smo ka braća! Najviše je razglabao sa mnom. I o zlu i o onome što mu je prethodilo. Pa i o onome što će doći. Konstantno ga je mučila dilema: je li se mogla izbeći tragedija. Nisam mu dao odgovor, jer ga niko ne zna i jer ga nema. Razbijao sam mu monotoniju, odgonio ga od zlih misli, pa možda i onih najtežih, da presudi, ne daj, Bože, sebi.“
„Jer, oni su mrtvi, a ni mi bogami nismo živi! "
Knjiga je prodata u rekordnom tiražu od 350.000 primeraka i od tog novca Žarko je uspeo da vrati dugove koji su se vremenom nagomilali. On se u Americi bavio molerajem, ali je odlučio da čuva ćerku pošto mu je bilo skupo da plaća bebisiterku. Samo je njegova supruga Anita radila pa su teško živeli što su potvrdile njegove kolege koje su ga posetile.
2013. godine je izašla „Druga knjiga – dnevnik jedne robije“. 2014. godine je snimljen dugometražni dokumentarni film „Lauš“ koji govori o životu ovog velikog glumca. Premijerno je prikazan u Beogradu, a zatim i u Torontu, Njujorku, Sidneju i mnogim drugim gradovima. Žarka je glumio Andrej Maričić.
Glumac je napisao pesmu „Tijanu mi ne diraj“ koju je posvetio tragično nastradaloj devojčici i njenoj porodici. 2016. godine su neki mediji objavili da bi Laušević trebao da glumi Stefana Nemanju u seriji „Nemanjići: Sjaj i senke“. Dragan Bjelogrlić je potvrdio da će Žarko biti Đorđe Karađorđević u seriji „Senke Balkana“.
Ljubavni život
Glumac je prvo bio oženjen Majom koja mu je rodila ćerku Asju i sina Dušana. 1994. godine su se razveli i Maja je sa decom otišla u Ameriku.
Drugu suprugu Anitu je upoznao na snimanju filma „Boj na Kosovu“. Iako se Žarko u nju zaljubio, tada se među njima nije ništa dogodilo. Anita se ubrzo udala i rodila je ćerku Andreu. Dok je glumac bio u zatvoru, ona se razvela pa su se 1999. godine venčali i zajedno otišli u Ameriku.
Pošto je po profesiji šminkerka i frizerka, bila je angažovana na velikim projektima kao što su serije: „Kasl“ („Castle“), „Seks i grad“ („Sex and the city“), itd. U međuvremenu su dobili ćerku Janu.
Neki od citata iz Lauševićevih knjiga su:
„Ovo je zemlja gde se u svemu kasni. Samo se umire pre vremena.“
„Jednom mi je u rano jutro, iguman nikšićkog manastira, stari Koprivica, nazdravio rečima: „Dabogda se cijeli život penjao uz brdo i da Bog da nikad na vrh ne izađeš.“ U prvom trenu beh zatečen, kao da čuh kletvu, a onda shvatih plemenitost želje. Sa vrha se nema kud više, može samo nadole.“
„Završava se ovaj dan. Jedan dan više u zatvoru. Jedan dan bliže slobodi, ma kad ona bila. I jedan dan života manje.“
„Svi mi putujemo snovima. Svi smo putnici na autoputu života. Skitnice na kolovozu cežnje. Beskućnici u domu ljubavi. Borci u ratu tuge. Izgubljeni tražimo. Neshvaćeni shvatamo. Nevoljeni volimo. Nesigurni se nadamo. I svi smo isti. I svi smo različiti.“
„Da je šutnja snaga, a govorenje slabost, vidi se po tome što starci i djeca vole pričati.“
„Sumorno jutro. Kiša. Po prvi put. Trčim svakog jutra. Ukrug. Svakog jutra povećavam broj krugova. Krug ne mogu povećati. Sačekuje te svakog puta istovetan. Krug. Zašto ga krugom zovu kad je pravouganog oblika? Valjda zbog bezizlaza koju ta forma nameće. Pametno. Inventivno. Kao i sve ovde. Stimulativno. Ne smem se ljutiti na krug, jer mi je taj bezizlaz – jedini izlaz. Ne dirajte u moje krugove! – preklinjem nedeljom kao Arhimed.“
„Čovek je jako dobar advokat za svoje greške i jako dobar sudija za tuđe.“
„Nije dovoljno da si dobar; potrebno je napraviti i ostale takvima.“
„Svako duže odsustvo dragih lica učini da ih idealizujemo. Pamtimo njihove najbolje dane i najsvetlije trenutke.“
„Ja bih hteo ovako zatvoren svojim licem i imenom, kad te okove već ne mogu promeniti, uvek samo nazad. Tamo je izvesnije nego što će napred ikada moći biti. Stalno želim da budem sam, a samlji od ove samoće teško je biti. Prokletstvo počinje ne onoga trena kada počinješ da kazuješ istinu, već kad drugima kažeš da lažu. Na slobodi ne osetiš nastajanje jedne bore. Ovde primetiš i vlas osedele kose, svedočiš kriku koji pravi grč što izobražava tvoj lik. Ovde si trezniji svih promena, duraš sa njima, a bole te jer nemaju drugih svedoka sem očiju, ruku samo tvojih. Tamo bi bliskog radovale, brinule, možda, ovde si ti sam, sav ostali svet. I, kad te jednom promenjenog ugledaju, hoće li te hteti ili će se uplašiti tog novog lika na kome će zaludno tražiti izbledele tragove, koji su i njima nešto značili. Hoću li tada hteti starmalo nazad u onu njima znanu kožu ili ću tim novim licem nekog svog uspeti da nanovo privolim sebi. To je tajna, za mene sada, a biće i tada, znam, i za mene i za ostale. Hoću li opet biti glumac, makar samo penzionisani ili samo robijaš. Ma, biću ubica, doveka.“
