Ljubiša Samardžić, poznat i kao Smoki, bio je istaknuti srpski glumac čiji su koreni potekli iz Skoplja. Rođen je tamo 19. novembra 1936. godine, a napustio nas je u Beogradu 8. septembra 2017.
Njegovo detinjstvo obeležilo je teškoće, budući da je poticao iz rudarske porodice koja je radila u ugljenokopu Jelašnica, blizu Niške Banje. Nažalost, njegov otac Dragan preminuo je rano, kada je Ljubiša imao samo devet godina, ostavljajući majku da se brine o troje dece. Tih godina, Srbija je prolazila kroz teške periode, uključujući nemačku okupaciju i kasnije oslobođenje, što je rezultiralo ekonomskim poteškoćama i siromaštvom u kojem je Ljubiša odrastao na jugu Srbije.
Već u srednjoškolskim danima, Ljubiša je pomagao majci obavljajući različite poslove. Tokom školskih praznika, radio je kod svog ujaka u radnji za popravku pisaćih mašina, bio je portir u hotelu Srbija i radio je zajedno sa svojom majkom u poslastičarnici, gde je bio glavni radnik - donosio je led i pravio sladoled. Ipak, sve to mu je bilo nedovoljno, kako je sam isticao.
Druženje s prijateljima, igranje lopte na Grčkoj livadi i osvežavajuće kupanje na plaži kod Nišave, koju je nazivao "Ženeva", postepeno su postajali retki trenuci. Ljubiša je svakog jutra obavljao svoju obavezu: sakupljao je prazne vreće kako bi otišao do "Albatnice", udaljene kilometar i po od Građanske bolnice u Nišu, kako bi nabavio led. Te vreće leda bi nosio na svojim leđima i prenosio ih umotane na tramvaj. Tokom tog procesa, dešavale su se nezgode. Led bi se topio u tramvaju zbog visokih temperatura, stvarajući lokve prljavštine. Putnici bi protestovali, vozači bi zastajkivali, a često bi ga prisiljavali da napusti vozilo. Ponekad je uspevao da se sakrije kako bi švercovao led, ali bi ga kontrola povremeno otkrila, što bi rezultiralo živahnom raspravom i, povremeno, Ljubišinim fizičkim reakcijama.
Iako nije voleo nasilje, Ljubiša je stekao reputaciju čoveka koji se ne plaši sukoba. Jedan od njegovih manje poželjnih poslova bio je osiguranje na igrankama. Zahvaljujući svojim veštinama u boksu koje je stekao trenirajući u bokserskoj školi Brace Lozanovića, gde se isticao u polu-teškoj kategoriji, bio je poznat po snažnom udarcu. Dodeljivali su mu ulogu "čistača" čija je odgovornost bila održavanje reda i mira, te razrešavanje konflikata među gostima. Ponekad je, kako je pričao Samardžić, morao i da primeni svoje bokserske veštine kako bi stvari došle pod kontrolu.
„Posle takvih incidenata uvek mi je bilo teško, bilo mi je krivo što sam bio u takvoj situaciji, da tako nešto i uradim, ali morao sam jer je to bio moj izvor prihoda da se zaradi pokoji dinar“, govorio je on.
Takvo stanje Ljubiša je analizirao i shvatao kao bunt, kao njegovo impulsivno reagovanje koje je bilo posledica situacije u kojem se nalazio on i njegova porodica. To nije bio bunt protiv ljudi, nego protiv sistema u kojem je svojim rođenjem i sticajem nesrećnih okolnosti bio osuđen da živi. Posle završene gimnazije, odlučio je da upiše pravo. Ubrzo okreće novi list i upisuje Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu u klasi Bojana Stupice. Stupica odmah primećuje njegov talent, te na njegovo insistiranje Samardžić dobija stipendiju Ateljea 212. Kao student Ljubiša Samardžić glumio je u nekoliko pozorišnih predstava u jugoslovenskom dramskom pozorištu, međutim niko nije ni slutio da će to biti sve u njegovom pozorišnom životu, životu na daskama.
Krivci za to bili su filmovi. Ljubiša je dobio ponudu za glumu u filmu „Prekobrojna“ na početku karijere, a sa stipendijom Ateljea 212 pozorište mu je bilo na raspolaganju. Međutim, Bojan Stupica je insistirao da Ljubiša mora da se odluči šta će raditi, jer nije mogao da radi na obe strane. Bio je to rizik ali i filmska avantura u koju je ušao Ljubiša. To je bilo vreme kasnih pedesetih godina kada su svi bili opčinjeni sa filmom i bioskopom, od publike, glumaca do reditelja, jer televizija još nije ušla u kuće Jugoslovena.
Svoju prvu ulogu u filmu Samardžić dobija u 25-oj godini. Igrao je u filmu “Igre na Skelama” (1961.) reditelja Srećka Viganda (Weyganda). Pažnju kritike privukao je sledećom ulogom šarmantnog trapavka, nespretnjaka u filmu „Prekobrojna“ (1962.), Branka Bauera. Nakon samo tri filma dobio je glavnu ulogu i nadimak Smoki u filmu „Peščani grad“(1963.). Za svaku ulogu pripremao se ozbiljno, kao da mu je prva u životu, pričali su njegove kolege. U filmu (1966.) „Orlovi rano lete“ redatelja Soje Jovanovića, glumi čuveni lik Nikole Bursaća. Iste te godine glumio je i u filmovima „Štićenik“ Valdana Sjepejčića, „San“ Đurše Đorđević. 1967. igra u filmu „Nož“ redatelja Žike Mitrovića i filmu „Jutro“ Periše Đorđevića . U partizanskim filmovima stiče slavu, a posebno se istakao u filmovima Veljka Bulajića „Bitka na Neretvi“ i „Kozara“. Kada je krenula da se snima „Bitka na Neretvi“ 1968. bio je to najveći evropski film u produkcijskom smislu. Na snimanju partizanskog filmskog spektakla prisustvovalo je više od 3000 statista – pripadnika JNA, a snimljen je u produkciji hrvatskih, makedonskih, bosanskohercegovačkih, slovenskih, talijanskih, nemačkih i srbijanskih producenata.
Zanimljivosti za ovaj film jeste da je čuveni slikar Pablo Pikaso radio plakat. Plakat je štampan u malom broju otisaka i potpisan na poleđini od velikog španskog slikara. Međutim, uz film „Bitka na Neretvi“, Ljubiša Samardžić će ostati u sećanju domaćoj i svetskoj sceni po ulozi ilegalca Zisa u filmu reditelja Hajrudina – Šibe Krvavca, Valter brani Sarajevo iz 1973. godine. U istoimenom filmu, nastala je kultna scena sa tri mlada muškarca (Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić i Slobodan Dimitrijević) koja stoje na brdu iznad Sarajeva. Živojinović kreće nizbrdo.
Samardžić mu kaže: “Pilote, duguješ mi nešto, dao si mi reč.”
Živojinović odgovara: “I održao sam je.” Samardžić ne posustaje: “Ne zezaj me, hoću još danas da vidim Valtera.” Slobodan Dimitrijević koji do tada ne progovara, javi se i kaže: “Onda gledaj, lafčino, vidiš ga” i bradom pokaže prema Živojinoviću, prema Sarajevu. Samardžiću se lice širi u onaj iskreni osmeh što je bio njegov zaštitni znak, pre svega, zatim sva trojica kreću prema gradu. Tako izgleda jedna od najpoznatijih i najpopularnijih scena jugoslovenske kinematografije uopšte.
Ljubiša Samardžić je u više od sedamdeset filmova različitih žanrova, tokom gotovo trideset godina, glumio je glavne i veće sporedne uloge. Jedne od najznačajnijih kultnih uloga na malim TV ekranima ostvario je u TV serijama kao što su: Kuda idu divlje svinje; Policajac sa petlovog brda i Vruć vetar.
Milena i Ljubiša- Filmski par više od 25 godina
Milena Dravić i Ljubiša Samardžić su bili jedan od najpopularnijih i najpriznatijih filmskih parova bivše Jugoslavije. Prvi njihov zajednički film bio je „Prekobrojna“ redatelja Branka Bauer. To je bio film koji ih je oboje izbacio u orbitu, te dao im lični pečat. U filmu slovenačkog redatelja Bostjana Hladnika „Peščani zamak“ igra ulogu koja mu donosi doživotni nadimak „Smoki“. Igrao je ulogu jednog od dvojice drugara na letovanju koji susreću devojku (Milenu Dravić) koja, samo u bikiniju, im se žali da su je opljačkali i odneli njenu odeću.
Odigrali su više od 25 uloga u kojima su glumili muža i ženu, što je jugoslovenski, evropski, čak i svetski rekord. Od kako su prvi put zajedno igrali u filmu “Prekobrojna” nisu se više razdvajali. Ruka reditelja i scenariste ih je uzastopno spajala. Zanimljivo je da tokom 20 godina snimanja u više od 25 filmova, kao par, nisu se ni jednom poljubili. Svi su bili svesni da gluma Milene i Ljubiše, kao neposrednog para, ne može da bude promašaj. Glumili su u kultnim ostvarenjima kao što su „Nije lako sa muškarcima“, „Razvod na određeno vreme“, „Predstava Hamleta u selu Mrduša donja“, „Bitka na Neretvi“, „Sutjeska“, „Policajac sa Petlovog brda“ i druge.
Ljubiša je, u međuvremenu, igrao i sa mnoštvom partnerki od Olge Vujadinović, Vere Čukić, Stanislave Pešić, Špele Rozin, Silve Košćin, Nede Arnerić, Svetlane Bojković, Ljiljane Šljapić do Sanje Vejnović i dr. Igrao je sa snažnim, lepim glumicama ali Milena je ostala neprevaziđena partnerka koja se voli, za koju se žrtvuje ako treba. Jednom prilikom Samardžić je rekao o svojim kolegama:
“Svako ko u sebi nosi spremnost na saradnju, na učenje i slušanje, na žrtvu pre svega, bio je za mene dragocen. Gluma je nadopunjavanje, nadigravanje, dodavanje, pomeranje svojih i tuđih mogućnosti, pomoć u nevolji. Bio sam, priznajem, srećne ruke da u svojoj dugoj karijeri i ja obilato delim, ali i dobijam tu pomoć, jer glumac, posebno dok je mlad, nije sposoban da otkrije sve svoje mogućnosti. Zato mu partner ili partnerka, pomažu da spozna samoga sebe. Meni je to, pre svih, pomogla Milena Dravić”.
“O Mileni se osećam nekako kompetentan da govorim, jer je i ona, kao i ja, pred očima javnosti izdržala, opet kao i ja, sva iskušenja i provere” govorio je iskreno i kroz osmeh Ljubiša Samardžić. Dvoje kolega, kao glumački par zajedno su u životu stasavali, te se menjali i sazrevali iz filma u film, prvo kao momak i devojka, brat i sestra, muž i žena, roditelji, a kad je Samardžić u zrelosti glumačke karijere postao producent i reditelj, Milena je igrala majke i bake njegovih glavnih uloga. Njihovo profesionalno partnerstvo preraslo je i u životno prijateljstvo, a na velikom ekranu imali su hemiju koju će teško itko moći dostići na ovim prostorima a i šire.
Porodica
Suprugu Miru je upoznao na Bledu u Sloveniji gde je služio vojsku. Ona je tu došla na letovanje, i imala je 17 godina, a on 26. Dugo ju je osvajao, dok nije uspeo. Venčali su se 03. jula 1966. godine, nakon čega dobijaju sina Dragana i ćerku Jovanu. U vreme snimanja „Nebeske udice“ porodica Samardžić doživela je tragediju. Dragan se razboleo od leukemije, nakon čega je ubrzo i preminuo u 34. godini života. Ljubiši je život stao na trenutak, međutim uz pomoć svoje žene Mirjane (Mire) Samardžić uspeva da se podigne i krene dalje. Da nije bilo Mire ne bih izdržao priznao je u više navrata veliki glumac.
"Odlazak sina mislio sam da neću moći izdržati i da će uskoro doći kraj, ali me je Mira naterala da radim, govoreći mu da ću tu naći smisao opstanka."
Sinova bolest bila je pravi razlog Ljubišinog opredelenja za režiju. To nije bilo iz ljubavi, nego iz nužde, da se preživi govorila je Mirjana (Mira) Samardžić. Imali smo dugove koje smo morali vraćati, ja sam išla sa sinom po bolnicama, dok je Ljubiša po prvi put u životu režirao da bi vraćao dugove. Slavni glumac, Ljubiša Samardžić, umro je 8. Septembra 2017. godine u Beograd, u 81. godini života, od duge i teške bolesti.
