Bičarke na travi je bio ženski srpski hip hop sastav koji je postojao u periodu od 2002. do 2006. Činile su ga Una Senić i Marija Jelić, sada Nikitović. Kada su se pojavile važile su za skandalozne devojke jer su teme njihovih pesama uglavnom bile vezane za seks, alkohol i lake droge.
Njihovi provokativni tekstovi brzo su postali popularni među mlađom publikom i njihova popularnost je sve više rasla. Nastupale su solo, sa grupama Bed Кopi i Prti Bee Gee, čak su nastupale i na festivalu Exit, a 2003. gostovale su u TV emisiji Кulturni nokaut, gde su njihovi tekstovi naišli na delimičnu kritiku pojedinih javnih ličnosti koje nisu razumele poentu teksta i muzike Bičarki. Grupa je postojala do 2006, kada su se razišle i počele solo karijere. Prema Uninim rečima, njih dve su se jedva iščupale.
„Mislim da smo se nas dve izvukle u poslednjem trenutku, Marija tako što je krenula da rađa decu, a ja sam pobegla od svega toga“, izjavila je ona svojevremeno.
Marija je nastavila da se bavi muzikom još izvesno vreme, međutim, zbog porodičnih obaveza se skoro potpuno povukla sa scene. Ona živi u desetočlanoj porodici i rodila je osmoro dece.
Jednom prilikom otkrila da je želela petoro dece, ali se taj broj neočekivano povećao.
„Svaka trudnoća mi je neopisiva radost“, istakla je tada pevačica.
Pevačica Marija Nikitović i njen suprug, reditelj Vasilije Nikitović imaju pravo bogatstvo - ponosni su roditelji osmoro dece - dve ćerke i šest sinova, a u toj ulozi snalaze se odlično.
NE PROPUSTITE
Najstarije dete ovog para ima 14 godina, dok je najmlađe rođeno pre dve godine.
- Voleli bismo još dece. Naslednike ne planiramo, oni su plod naše ljubavi. Čudno mi je kada nas kod lekara pitaju da li je to dete planirano ili nije - rekao je za "Informer" Vasilije 2020. godine, dok je Marija osmi put bila u drugom stanju.
Mariji osam trudnoća nije teško palo, budući da je zbog svake bila presrećna - Svaka trudnoća mi je neopisiva radost.
Desetočlana porodica Nikitović živi u stanu na Novom Beogradu, a svako jutro u njihovom domu počinje veselo i razdragano. Ipak, svako ima svoja zaduženja, a najstariji naslednici već su dovoljno veliki da sami mogu da odu u kupovinu i olakšaju mami pripremu obroka.
- Najstarija ćerka kuva i mnogo mi pomaže u tome. Neko od starije dece ide u nabavku sa spiskom dok sam ja u kuhinji, a bebe spavaju. Za ručak se trudim da postoji red, da smo svi okupljeni i jedemo. Nekada doručak može da bude problem jer ne žele svi da jedu istu hranu, desi se da krenu da traže svi različito - ispričala je prošle godine Marija za "Mondo".
- Kolica budu mala za sve što nam treba. Hrana koju uzimamo je uglavnom u porodičnim pakovanjima. Dosta prodavaca je naviklo na nas i znaju da nam trebaju velike količine. Polako su i porodična pakovanja postala mala za nas. Nekome ta pakovanja potraju mesecima, dok mi pojedemo sve za jedan obrok - dodala je ona tada.
Iako nemaju pomoć oko dece i kuće, Marija i Vasilije se uz dobru organizaciju odlično snalaze.
- Jutro počinje tako što deca skoče na mene, a tako se i završava, zaspimo uz knjige i bajke. Ipak, kod nas postoji raspored, sličan školskom, ali su umesto predmeta upisana zaduženja, ko šta radi u svakom trenutku, da ne dođe do zabune - rekao je svojevremeno autor filma "Četiri ruže".
Marija je objasnila i da je iskustvo sada na njenoj strani, te da se bolje snalazi sa osmoro dece nego na početku roditeljske uloge, kada je imala samo jedno dete.
- Nemam priliku ni za kakvu pomoć, pomoć smo jedni drugima, stariji pomažu mlađima, vode ih i vraćaju iz škole i idu zajedno na treninge. Takođe, zajedno rade domaći i uče između sebe. Bilo mi je teže sa jednim detetom u svojoj 24. godini, nisam bila toliko zrela tada, sad mi je lakše iako ih ima osmoro - navela je ona.
A gde je danas Una Senić?
Muzičarka i novinarka je i dalje je ostala u voditeljskim vodama, ali vremenom je stekla i nove veštite, te je postala instruktorka joge, ali i pol densa.
Mi žene smo rođene sa unutrašnjim darom senzualnosti, emotivnošću, jakom intuicijom. Tokom godina, životna iskustva mogu da zarobe i otupe našu prirodnu moć i želje. Kroz senzualni pokret vraćamo i vodimo svoje telo nazad u urodjene vrline- ponovo se krećemo, iskazujemo, komuniciramo i povezujemo se sa sobom. U sigurnom prostoru koji je kreiran tako da nas podržava (bez muškaraca, ogledala, osude), svedočimo hrabrosti drugih žena, njihovoj moći i lepoti. Postajemo snažnije, fluidne i osećamo kako ponovo oživljavamo sve otupele delove sebe dok istražujemo i iskazujemo svoje emocije kroz muziku, pokret i kostim - napisala je na svom Instagramu Una, a časove plesa drži već skoro devet godina.
Oduvek je imala energije napretek, ali je sa godinama nekako uspela da je kanališe. Ističe da joj je upravo zbog nje nekada sebi bila najveći neprijatelj.
„Pa to je ista energija, samo što je nekad ta energija išla nekontrolisano i stihijski, onako kako mi se šta nudilo u životu, a sad sam konačno uspela da prepoznam, upakujem i naučim nekako da vozim ja nju a ne ona mene. Zapravo, učim i dalje. Nekad je ta energija protiv mene i ukoliko je ne kontrolišem, zna da bude jako destruktivna, zbog čega sam u mnogim situacijama bila sama sebi najveći neprijatelj. A kad naučiš da je voziš, mnogo je dobro, kad osetiš snagu svoje energije koju ti zajašeš i ne može ništa da te izbaci iz sedla, tako mi se sad čini. Ali život nosi različite faze, i svetlo i tamu, ko zna šta će biti sutra. Volela bih da ostanem na tom putu, da znam šta radim i da kontrolišem ono što radim“, rekla je ona u intervjuu za 42magazin.
Vratila se verdnostima koje je ponela iz porodičnog doma i shvatila je da "biti buntovnica" više nije za nju.
„To je život, shvatiš u jednom trenutku da više nisi ta mala buntovnica, da ne možeš sve sirovo da saspeš nekome u facu. Mi smo bile na ivici, mada, iz ove perspektive, a u odnosu na današnje klince, bile smo ko bubice. Možda zvučim ko neka baba, ali jeste tako. A tada je bilo prilično rizično i ta cela ekipa oko SKC radija, Moskri je izgubio život, sve je bilo zezanje, ali uvek na ivici žileta. I neki su tu ivicu, nažalost, prešli. Pogledala sam se u ogledalo i videla da mnogo energije trošim ni na šta. Mislim da je tu važno šta nosiš iz kuće, jer se na kraju vraćamo na to kakve ti vrednosti usade roditelji. Koliko god da si kao buntovnik išao đonom protiv njih i nisi mogao da ih skapiraš, pa radiš neke stvari njima u inat… Mojoj mami su Bičarke posle svega što sam joj priredila bile kao: ‘Sine, dođi da pratim tu tvoju umetnost!’ Onda obrneš krug, sedneš sa mamom i tatom, izanaliziraš sve lagano i shvatiš da vrednosti koje pokupiš u kući umnogome određuju šta ćeš da uradiš, one te ili spasu ili unište.
