Zoran Kalezić je bio ubeđen da mu ljubav koju živi presudno pomaže u borbi protiv raka pluća. Iza sebe je ostavio operaciju, hemoterapije i zračenja. Ne može, priznao je, da se pohvali nekom specijalnom kondicijom, ali je svojom energijom i verom jednostavno fascinirao. I naterao da se zamislimo…
O bolesti javno ne govori rado, ne zbog toga što nešto krije, već zbog toga što je, kako kaže, on samo jedan od mnogih „običnih“ ljudi koji kroz to prolaze.
– Pre nekog vremena sam se vratio iz Turske gde sam radio PET skener. Postoje promene na kostima, ali ja verujem i borim se. Uskoro ću put Beograda, na promociju mog novog albuma. Bezrezervno sam se oslonio na medicinu. Prijatelji i drugi ljudi dobre volje i namera, sa svih strana sveta mi savetuju razne stvari, ali ja sam ovako odlučio. Dobro je što sam psihički stabilan, „guram“ to koliko mogu. Svaki čovek koji je u ovoj situaciji, ponekad se oseća kao da ga „degažiraju“ poput lopte, ali mora se realno prihvatiti stanje i suočiti sa njim – pričao je Kalezić, uz motivacionu lekciju hrabrosti i životne volje.
Nije imao mnogo hvale za današnji trenutak. Malo je, čini se, bio ljut što novinari insistiraju na teškim pričama, ružnim momentima životnim, i izvlače ih iz konteksta… A neki to, konstatovao je, koriste za promociju bez mere i skrupula. Njemu to, decidirano je rekao, nije potrebno.
– Nemam ja problem da o bolesti pričam. Ali, neke stvari su važnije, i trebalo bi da budu važnije od toga. Ja se bavim muzikom! To je moj život. I dok to budem mogao da radim i osećam, ja ću biti živ. Neće mi to odrediti bolest. Odrediće mi ono u šta jedino verujem celog svog života, a to je pesma, to je muzika – ne ostavlja prostor dilemama čovek koji je u istoriji muzike ostavio brojne hitove, one prave, izvan vremena. Svi do jednog govore o ljubavi.
Kalezić je otpevao neke nestvarno lepe stihove, među kojima su i dela Vitomira Vita Nikolića i Alekse Šantića. Njima će svojim prepoznatljivim, toplim glasom udahnuti dušu i dati neki novi život u večnosti.
Pesma posvećena Ireni je večna oda životu i ljubavi
Stihovi i muzika koji ni po čemu ne pripadaju aktuelnim trendovima, već nečemu što je starije i od zdravlja i od bolesti, i od ratova, i od besmisla posvećeni su Ireni Kalezić.
– To nije samo priča o mojoj Ireni koja mi sada daje najveću snagu. To je jedna poštena, iskrena, ljudska, opšta priča o suštini, a to je ljubav. Nije tu bilo ni trunke želje da se Ona impresionira, niti bilo koji drugi čovek. Ispalo je, međutim, da je to jedna od najlepših interpretacija u mojoj karijeri. Ja to osećam duboko, nosim u sebi, to je deo mene. Naša ljubav koja je rasla i još uvek raste i u ovom iskušenju, naše priče pored kamina uz čašu vina, to je naše najveće bogatstvo. Deca su na drugim stranama sveta, svako dođe i ode… Šta bih ja sada radio da nemam nju, moju Irenu? – pitao se ljudski.
Eh, ljubavi, da te nije
šta bi moru bila rijeka
eh, ljubavi, da te nije
bićeš moja dovijeka...
(deo pesme "Za Irenu" Zorana Kalezića)
Život je skup letova i padova, pa tako se i u ovoj pesmispominje upravo to. Ako i padnemo, uzletećemo ponovo jedino ako imamo sa kim. Svaka osoba, govorio je Kalezić, zaslužuje da ima nekoga na koga može da se osloni i kada je lako, i kada je teško.
– Nije lako brinuti o čoveku koji boluje. Sve se to preživljava, trči i juri, birokratija je kod nas komplikovana i naporna, lekari, papiri… Nema kraja. Ako se nekome desi da ga partner napusti u bolesti, oni, u stvari nikada nisu ni bili pravi partneri. Ne može se ljubav, ako je prava, zaboraviti. Niti na neko dugme isključiti. Kako možete da prestanete da volite nekoga samo ako više ne može tako brzo da potrči na sto metara? Ljubav ili postoji, ili ne postoji. Došlo je neko vreme da pokažemo koliko valjamo, a koliko ne valjamo i kao pojedinci i kao narod. Ne treba nam niko drugi za to. Lažni moral vlada, on kod nas ne treba da se „zaliva“, uspeva i bez truda. Ljubav je jedina istina koja nas može održati ljudima – ispričao je u razgovoru za eKlinika portal Zoran Kalezić.
