Aco Pejović je u dugogodišnjem braku sa suprugom Biljanom sa kojom ima tri ćerke - Magdalenu, Mariju i Ivu, a jedan period njihovog života i noć u bolnici pamtiće celog života.
Biljana se jednog dana samo srušla pred studentima, a u bolnici su ustanovili da postoje dve aneurizme, s tim što druga srećom nije pukla. Ona je tada hitno operisana, a pevaču su lekari rekli da od hiljadu samo jedno preživi kad pukne aneurizma. Kako je jednom prilikom ispričao lekari su tada zvali njegovu decu da vide majku, jer bi to možda mogao da bude poslednji put.
- Biljana je bila zdrava žena, nikad nije imala problema, nije ni znala da ima te aneurizme. To je kao jedan balon koji se stvori na krvnom sudu, ona je imala to urođeno i to dve na očnim aortama. Tri dana se žalila da je glava bolela, ali ništa nešto drugačije nego inače. Taj dan samo se srušila u amfiteatru pred studentima dok je držala predavanje i odmah su je odveli u Urgentni centar. To iščekivanje tamo, dok ona leži na stolu, ću zauvek pamtiti. Te ružne scene koje čovek mora da gleda, kako iznose svakih pola sata po jedno telo u crnim kesama, samo sediš i čekaš i prolazi ti kroz glavu da doktor izađe i kaže tebi 'to je to" - ispričao je Pejović jednom prilikom.
Od pevača se te večeri ispred bolnice nisu odvajale njegove kolege. Svetlana Ceca Ražnatović, Lepa Brena, Aca Lukas, Ana Bekuta bili su sa njim do ranih jutarnjih časova.
- Te večeri ne mogu zaboraviti, cela srpska estrada je bila kod mene. Tad sam shvatio da su mi pravi prijatelji, pokazali su mi ljubav i poštovanje. Toliko su mi snage dale kolege, od Cece, Brene, Bobe, Zorice i Kemiša, Bekute i Mrke, Žike Jakšića, Raka Marić, Lukas, Tropiko, ne znam ko nije bio u Urgentnom uz mene, došli su svi u bolnicu. Bilo je 150 ljudi od toga 70 odsto sa estrade. Sećam se, kreću da je vode na operaciju i zovu moju decu da je vide, jer je to možda poslednji put da je vide. Šest i po sati je trajala operacija, mi smo ostali do 7 ujutru u Urgentnom - ispričao je Pejović te dodao da je nakon operacije krenula nova borba za Biljanin život.
- Posle operacije bilo je užas videti je kako leži obrijane glave, sa rezovima. Posle toga užas je bio klincima objasniti šta su mogući scenariji. Nisam dozvolio nikome da mi dolazi kući, hteo sam da budem sam sa svojom decom, i onda sednem, zagrlim ih i kažem - možemo da ostanemo bez mame, ali sve to prođe, izdrži nekako čovek. Sve vreme mi je bila na pameti ta Cecina pesma 'Živ se čovek na sve navikne'... Kad smestim decu u krevet, odem u svoju sobu i iz sve glasa se derem i vrištim i molim Bilju da ne umre i da me ne ostavi - ispričao je Pejović i dodao:
- Bilo je jako teško, jesam grcao uveče kad sam sam, hoću da se ugušim od suza, jer mi se život promenio u toku noći. Ali nisam dozvoljavao da se stalno plače i pada.
