Aleksandar Milić Mili je vrlo ponosan na svoju suprugu Ninu i uživa u porodičnom životu sa njihovo dvoje dece - Minom i Markusom.
Za sebe kaže da nije preterano romantičan, ali njihova veridba bi mogla da se opiše u najlepšem ljubavnom romanu. Bili su šest meseci u vezi, a on je već od početka shvatio da je Nina žena njegovog života. Veridbu je isplanirao do najsitnijih detalja.
"Otišli smo u šoping, ali tako što sam samo sebi kupovao, šta god da je ona odabrala rekao sam da joj ne stoji", ispričao je Mili za Grand Online. "Uveče smo imali večeru u čuvenom restoranu "Gril", ja sam obukao sve što sam kupio, odelo, kravatu, a ona je poludela jer nije znala šta da obuče.
U stvari, ja sam mesec dana pre toga naručio prsten, haljinu, ogrlicu, sve za to veče je već bilo spremno. Čak sam joj porubljivao haljinu po njenoj meri, a da nije znala", ispričao je svojevremeno i otkrio kako je veridba bila pravo iznenađenje za Ninu.
"Preko prijatelja sam dobio najbolji sto, imali smo neverovatnu večeru. Kada je došao taj momenat, ja sam počeo da se znojim. U jednom trenutku sam kleknuo na kolena i zaprosio je. Sećam se da je briznula u plač, a ceo restoran se okrenuo i počeo da aplaudira. Petnaest minuta sam čekao njen odgovor", priseća se Mili.
Poznanstvo Milija i Nine datira iz 2004. godine, kada je njegova sadašnja supruga još studirala u Italiji. Upoznale su ih njene drugarice, koje je Mili "zadužio" da mu jave kad god dolazi u Srbiju. Mada je ona tad bila u vezi, rekao joj je: "Sad ćeš ti to da prekineš, od sutra smo nas dvoje zajedno."
Tako je ostalo do danas. "Ona će za mene uvek biti obasjana suncem i kad bude imala 80 i sad i kad sam je prvi put ugledao. Moja snaga, moja pamet, moja ljubav... moja", napisao joj je u jednoj posveti Mili.
Međutim, u životu Aleksandra Milića Miligrama dešavale su se i šokantne i teške stvari:
"Imao sam sve u životu i to sam izgubio zbog rata, mislio sam da od toga nema ništa gore. I taman kada sam to pomislio, meni su dijagnostikovali malignu bolest. Ja 1992. celu tu godinu dana provodim u borbi sa bolešću, četiri-pet puta sam kolabirao, bilo je pitanje da li ću preživeti iako sam ceo život bio sportista, gimnastičar. Valjda je ta promena psihološki uticala na mene. To je za nas bilo strašno, u toj najgoroj situaciji u kojoj smo se našli, dešava se nešto još sto puta gore.
Moji roditelji su tu odigrali veliku ulogu, ne pokazujući strah, gledali su na sve pozitivno i na kraju se tako i desilo. Inače, dok sam još bio na hemioterapijama, završavao sam i godinu fakulteta. Sa oteklim rukama i braunilama išao sam na fakultet, a kada sam ozdravio otišao sam za Prag da studiram, gde sam diplomirao biznis administraciju - odsek marketing."
