Ketrin Hepbern je rođena na 14. maja 1907. godine, a tokom bogate karijere dobila je čak četiri Oskara, što je stavlja na prvo mesto u istoriji po broj osvojenih prestižnih nagrada
Ketrin Hepbern, rođena na današnji dan 1907. godine, bila je jedna od najvećih američka filmskih, pozorišnih i televizijskih glumica, proglašena za najbolju glumicu 20. veka.
Nakon četiri uspešne godine na Brodveju, mlada Ketrin Hepbern odlazi u Holivud, gde snima filmove “Male žene” i “Ladolež”, osvaja filmske kritičare, ali i Oskara za najbolju glavnu glumicu. Slede godine propalih filmova i bačenog novca, kada krajem četrdesetih, postaje jedno od najprofitabilnijih lica američke filmske industrije i snima kultni film “Filadelfijska priča”. Pedesetih od Bet Dejvis preuzima titulu najveće filmske zvezde na svetu, zahvaljujući filmovima “Afrička kraljica” i “Iznenada, prošlog leta”, a početkom šezdesetih igra u bioskopskom hitu “Dugo putovanje u noć”.
I nakon vrhunca u karijeri, Ketrin nastavlja da snima velike filmove i održava reputaciju najveće glumice veka. Među njene pozne uspehe spadaju prvenstveno filmovi “Pogodi ko dolazi na večeru”, “Zima jednog lava” i “Na Zlatnom jezeru”. Sedamdesetih polako prestaje sa snimanjem filmova, i okreće se pozorištu i televiziji, te briljira u romantičnom TV filmu “Ljubav kad joj vreme nije” sa Lorensom Olivijeom. Dobila je četiri Oskara, što je stavlja na prvo mesto u istoriji po broju osvojenih nagrada u kategoriji glumica. Sa dvanaest nominacija za nagradu Akademije, nalazi se na drugom mestu na listi najnominovanijih glumica svih vremena – iza Meril Strip.
Ketrin Hepbern je na platnu uvek bila sofisticirana, prijatna, neposredna i duhovita. Neretko noseći pantalone, gradeći nekonvencionalne, čvrste ženske likove, snažne volje i velikog samopouzdanja, Hepbernova je lagano ali konstantno razvijala svest o modernoj i slobodnoj ženi 20. veka. Ostavila je pečat u istoriji filma zahvaljujući ulogama romantičnih, šarmantnih, ljupkih, ali obrazovanih i nezavisnih žena.
Odrastanje
Hepbernova je rođena u Hartfordu (Konektikat), u porodici Tomasa Norvala Hepberna (1879—1962), uglednog urologa iz Virdžinije i Ketrin Marte Hoton (1878—1951). Njen otac je čvrsto podržavao ideju da se objave informacije o opasnostima polnih bolesti u vreme kad se o tome nije govorilo, dok joj je majka bila aktivistkinja i žestok borac za ženska prava. Jednom se vrlo mlada Ketrin pridružila majci u protestu za ženska prava. Hepbernovi su zahtevali porodične rasprave o ovim i mnogim drugim aktuelnim i kontroverznim temama, a kao rezultat svega njihova deca koja su bila upoznata sa društvenim i političkim problemima, stekla su slobodu govora i liberalan duh. Deca Hepbernovih jednostavno nikad nisu napuštala sobu bez obzira o čemu se govorilo. Roditelji su ih ohrabrivali da izraze svoja mišljenja o svim pitanjima, uključujući i o seksu.
Društvo je prema porodici Hepbern često bilo kritički i neprijatno nastrojeno, jer su navodno bili previše napredni.
– Mnogi su nas prezirali, ali smo uživali u tome – rekla je posle Ketrin o svojoj smeloj liberalnoj porodici. Tomas je insistirao na tome da njegova deca budu sportisti, te ih je upisivao na plivanje, jahanje, golf i tenis. Hepbernova, koja je htela udovoljiti svom ocu, izrasla je u tinejdžerskim godinama u dobru sportistkinju. Bavila se umetničkim klizanjem, golfom i plivanjem. Često bi rano ujutro plivala i govorila: “Što gorči lek, to bolje po tebe!” Volela je da je zovu Džimi, i često šišala kosu kao dečak. Obožavala je filmove, te je svake subote išla u bioskop na projekcije. Kod kuće bi za komšije izvodila predstave, za koje je ulaznica koštala pedeset centi. Svu zaradu je slala Navaho Indijancima.
Aprila 1921. godine, dok je bila u poseti prijateljima u Grinič Vilidžu, Ketrin je pronašla starijeg brata Toma, za kog je bila veoma vezana, obešenog u potkrovlju. Hepbernovi su dugo poricali da se namerno ubio, govoreći kako je bio srećan i ispunjen dečak. Insistirali su na tome da je to bio eksperiment koji je pošao po zlu. Bilo je spekulacija kako je dečak pokušavao da izvede trik koji je video u sestrinoj predstavi, što je Ketrin veoma teško padalo, te se na neki način osećala odgovornom. Bila je duboko pogođena njegovom smrću, pala je u depresiju i nije se družila sa vršnjacima, a većinom se školovala u kući. Postala je nepoverljiva i rezervisana prema prijateljima i poznanicima. Mnogo je godina slavila Tomov rođendan (8. novembar) — svoj pravi rođendan otkrila je tek 1991. godine! Školovala se na koledžu Kingsvud–Oksford pre nego što je otišla na Byrn Mawr College, gde se govorilo kako je izbačena zbog pušenja i kršenja pravila. Završila je istoriju i filozofiju 1928. godine, iste godine kada je debitovala na Brodveju.
Godine 1938, kuću Hepbernovih u Old Sajbruku (Konektikat), uništio je uragan. Porodica je pobegla neposredno pre samog udara. Ketrin je često isticala da su njeni roditelji bili izuzetni ljudi, zaslužni za njen uspeh i formiranje njene ličnosti. Ostala je bliska sa svojom porodicom do kraja svog života.
Karijera
Hepbernova je upisala glumu u školi Byrn Mawr, i vrlo brzo je dobila nekoliko manjih uloga u lokalnom pozorištu. Tokom zadnje godine škole, upoznala je mladog producenta Edvina Nofa, koji je imao pozorište u Baltimoru (Merilend), te je angažovao za par sporednih uloga u svojim predstavama. Prvu glavnu dobila je u predstavi “Carica”, a kada je Nof produkciju preselio u Njujork, Hepbernova je dobila ulogu i u predstavi “The Big Pond”. U Njujorku su se našli sasvim slučajno, pošto je Ketrin išla kod jednog uglednog logopeda, budući da je jedan od kritičara rekao da je njen glas piskav. Producent je u zadnjem trenutku otpustio glavnu glumicu i zamolio Hepbernovu da uskoči na to mesto. Ketrin je zakasnila na premijeru, a onda zaboravljala tekst, spoticala se i govorila tako brzo da je bila gotovo nerazumljiva. Dobila je otkaz, ali je nastavila da radi u manjim pozorištima kao zamena za druge glumice.
Ketrin je 1931. godine bez mnogo nade otišla na audiciju za brodvejsku predstavu “Umetnost i gospođa Botl”. Odmah je bilo jasno da se mlada devojka iz Konektikata ne dopada dramaturgu, budući da je ispratio rečima: “Izgleda uplašeno, držanje joj je očajno, a nema ni talenta.” Međutim, videvši da nijedna druga glumica ne odgovara njegovim zahtevima, odlučio je da zaposli Hepbernovu. Bio je to njen prvi mali uspeh posle nekoliko godina pogrešnih poslovnih poteza, i loše sreće. Od Filipa Barija dobila poziv da igra u njegovom komadu “Životinjsko carstvo”, zajedno sa Leslijem Hauardom. Trebalo je da probe počnu u jesen, no Hauard nije bio zadovoljan svojom partnerkom, te je na njegov zahtev, Ketrin otpuštena. Kada je pitala režisera gde je pogrešila, rekao je: “Pa, da budem surovo iskren, nisi bila dovoljno dobra.” Ovo je prilično povredilo i obeshrabrilo inače samouverenu devojku, ali je ipak nastavila da traži posao.
Nakon još jednog leta u pozorištima, 1932. godine dobija ulogu Antiope, amazonske princeze u predstavi “Suprug ratnice”, u kojoj je nosila kratki kostim. Konačno je, neočekivano dobila izvanredne kritike, osvojila je Njujork, a o njoj se već počelo govoriti u Holivudu. Bila je poznata kao mlada glumica koja je ušla na pozornicu skočivši preko stepenica, noseći velikog jelena na ramenima. Ketrin je u predstavi pokazala u kakvoj je kondiciji – godine bavljenja sportom su se konačno isplatile.
Lovac na talente produkcijeske kuće RKO, Liland Hejvord, zapazio je Ketrin, i predložio joj da se prijavi na audiciju za ulogu Sidni Ferfild u novoj drami “A Bill of Divorcement”. Ona nije bila zadovoljna materijalom koji je izabran iz predstave “Suprug ratnice”, te je za predstavljanje režiseru i ekipi filma odabrala insert iz “Praznika”. Režiser filma, Džordž Kjukor, bio je zapanjen: “Nikada nikoga nisam video poput tog čudnog stvorenja.” Bio je oduševljen svakim njenim pokretom, dopalo mu se čak i kako podiže čašu sa stola: “Mislim da se toliko talenta vidi u tom pokretu.”
Dobivši ulogu, glumica je zatražila honorar od hiljadu i petsto dolara nedeljno, što je u Holivudu za potpuno nepoznatu osobu bilo previše.Na Kjukorov nagovor, producent Dejvid O. Selznik je prihvatio zahtev, i sa glumicom potpisao privremeni ugovor. Kasnije je rekao da je to bio jedan od najvećih rizika u njegovoj karijeri.
Njen partner u filmu je bio Džon Barimor, glumac proslavljen ulogom u drami “Grand hotel”. Ketrin je uporno izbegavala svako intimiziranje sa njim, jednostavno bi uvek želela da radi, iako je otvoreno pokazivao da želi da spava sa njom.
– Nikada nisam sumnjala u svoje odluke. Radeći sa Džonom, i posmatrajući ga, samo bih pomislila: Ma izboriću se ja sa njim – napisala je u svojoj biografiji. U jednom od mnogobrojnih Barimorovih pokušaja da je odvede u krevet, štipnuo je za zadnjicu na setu. Rekla je: “Ako to još jednom napraviš, prestaću da glumim.” Barimor je odgovorio: “Nisam ni znao da si počela, draga.”
Film je ostvario ogroman komercijalni uspeh, a dvadesetpetogodišnja glumica je dobila pohvale holivudskih filmskih kritičara. Njujork tajms je objavio da je njeno izvođenje bilo neverovatno lepo, jedno od najsavršenijih koje je ikada viđeno, dok je Varajeti pohvalio njenu snažnu glumu i napisao da u njoj ima toliko vitalnosti, da je glumica gotovo realna, van filma. RKO je odlučio da glumicu zaposli za stalno, a ona i Kjukor su ostali prijatelji do kraja života.
Ketrin je već sa trećim filmom, “Ladolež”, postigla ono o čemu mnoge glumice sanjaju tokom čitave svoje karijere – dobila je Oskara za najbolju glavnu glumicu. Nije čak bilo ni ideje da ona dobije bilo kakav angažman u tom filmu, a kamoli da glumi glavnu ulogu Iv Lavlejs, slavoljubivu i ekscentričnu mladu glumicu. Naime, videvši scenario na stolu u producentovoj kancelariji, molila ga je da joj dodeli glavnu ulogu i govorila da je rođena da igra taj lik. Ceremoniji dodele Oskara nije prisustvovala (taj stav je zadržala do kraja svoje karijere), a bez sumnje je bila presrećna kada je čula da je nagrađena.
Nagli uspeh mlade glumice se nastavlja najvećim bioskopskim hitom produkcijske kuće RKO, filmom “Male žene”. Ketrin je za svoje izvođenje nagrađena Volpi peharom na Venecijanskom filmskom festivalu, i uvek je isticala da joj je taj film jedan od njenih najomiljenijih. “Čikam nekoga da bude jednako dobar kao što sam ja bila u ulozi Džo”, sa ponosom se šalila Ketrin.
Nakon ogromnog uspeha na filmu, postignutog za veoma kratko vreme, Ketrin je poželela da se vrati pozorištu. Prihvatila je ponudu brodvejskog producenta Džeda Harisa da za jako male pare igra u predstavi “Jezero”. Studio je međutim insistirao da u međuvremenu snima film “Prznica”, gde će biti u ulozi neuke seljančice Triger Hiks. Ispostavilo se da su oba projekta bila potpuni promašaji. Kasnije je priznala da je ceo život na zidu, kao kaznu, držala poster Prznice, da je drži na zemlji, postiđenu.
Nakon nekoliko potpunih promašaja, Ketrin je nominovana za Oskara za najbolju glavnu glumicu za ulogu u filmu “Alisa Adams”, takođe iz 1935. godine. Alisa Adams je prvi posle niza loših filmova ostvario znatniji komercijalni uspeh u bioskopima, a Ketrin ga je uvek svrstavala među svoje omiljene. Studio je potom dozvolio glumici da sama odabere projekat na kome će raditi, i Hepbernova je izabrala dramu “Silvija Skarlet”, gde joj je partner bio Keri Grant. Ispostavilo se da je i ovo bio pogrešan izbor, te se gorka priča iz prethodne godine ponovila. Za tu ulogu je odsekla kosu jer je često morala da glumi mladića. Film “Marija od Škotske”, gde glumi Mariju Stjuart, prošao je isto kao i prethodni – izgledalo je kao da narod više ne voli filmove u kojima glumi Ketrin Hepbern.
Za nagli pad u njenoj karijeri, odgovorna je i sama Ketrin i njen odnos prema Holivudu. Hepbernova još uvek nije bila zvezda kakve su u to vreme bile Greta Garbo i Marlen Ditrih, ali je već imala Oskara iza sebe. Publika je očekivala autograme koje ova nikada nije davala, novinari su očekivali intervjue, koje je izbegavala ili u njima pak bila nepristojna i ćutljiva. U jednom intervjuu je na pitanje da li je zaista u braku sa Ladlouom, rekla da se ne seća, dok je na pitanje ima li dece, odgovorila: “Da, imam ih petoro – dva belca i tri crnca.”
Godine 1936. stekla je neslavni nadimak “Ketrin od Arogancije”, iako u pozadini svega toga nije bilo ni traga od slavoljubivosti i negovanja sopstvenog kulta. Hepbernova je gajila antiholivudski stav, nije želela da je doživljavaju kao filmsku zvezdu ili nedodirljivu femme fatale, nije se šminkala, oblačila se kao muškarac, a ponašala se nimalo ženstveno. Tolika nekonvencionalnost dovela je do toga da u narodu postane veoma nepopularna i nevoljena, kod filmskih kritičara i producenata gotovo prezrena. Glumičina zarada spala na deset hiljada dolara – isti iznos koji je dobijala za svoje prve uloge. Jedan od njenih biografa napisao je da nijedna filmska zvezda nije napredovala većom brzinom i uz veću podršku kritike, ali ni brže izgubila na popularnosti.
Filadelfijska priča
Napustivši Holivud, Ketrin se okreće pozorištu i prihvata ponudu Filipa Barija, da glumi u njegovoj predstavi “Filadelfijska priča”. To je priča o mladoj bogatašici Trejsi Lord, i njenim ljubavnim problemima sa bivšim i budućim mužem.
Shvativši da komična predstava obećava, Hauard Hjuz, tadašnji ljubavnik Hepbernove, otkupio je prava na film i poklonio ih Ketrin pre nego što je predstava premijerno prikazana. Par je takođe prihvatio da plati četvrtinu troškova produkcije. Sudeći po premijeri, glumci su znali da su uradili pravu stvar. Nakon uspešne turneje po Americi, “Filadelfijska priča” je premijerno prikazana u Njujorku, u pozorištu Šubert, na opšte oduševljenje publike. Potom je počela i druga turneja, podjednako popularna kao i prva. Bila je to kritički i komercijalno najuspešnija predstava 1939. godine, koja je samo tokom prve turneje odigrana 417 puta.
Posle nekoliko godina konstantnih neuspeha i gubitaka, Ketrin je postala meta svakog holivudskog studija — svi su želeli da dobiju prava na film. Hepbernova ih je pak prodala Metro-Goldvin-Mejeru, najmoćnijem filmskom studiju u Sjedinjenim Državama, pod uslovom da ona bude u glavnoj ulozi.
Da se mnogo očekivalo od filma, svedoči i to što je ugovor podrazumevao da Ketrin izabere reditelja i ostale glumce. Njen izbor je pao na Džordža Kjukora, koji se rado prihvatio da režira film, ali dva glumca koja je htela — Klark Gejbl i Spenser Trejsi, bili su zauzeti. Producent joj je obećao veliku zvezdu Džejmsa Stjuarta i još 150.000 dolara, za svakog koga bi želela da vidi u filmu. Ketrin je angažovala svog prijatelja i višestrukog partnera u filmovima, Kerija Granta. Pre nego što je počelo snimanje, Hepbernova se obratila kolegama: “Ne nameravam da se ovim filmom vratim na velika vrata. Filmofili… Misle da sam ja tako malo tra–la–la ili šta već. Toliko ljudi želi da vidi kako se patosiram na nos.”
Glumica je kasnije rekla da je ovo bio film koji je stvorio novu Ketrin Hepbern — “ja sam Trejsi Lord udahnula život, a ona mi je vratila moju karijeru.” Magazin Tajm (en – Time) je napisao: “Vrati se Keti, sve je zaboravljeno.” Filadelfijska priča je bio komercijalno najuspešniji film 1940. godine, a nekoliko decenija kasnije proglašen je za jedan od sto najvećih ljubavnih klasika. Ketrin je treći put bila nominovana za Oskara za najbolju glavnu glumicu.
Afrička kraljica
Ketrin Hepbern je možda najviše ostala zapamćena po ulozi Rouz u filmskom klasiku “Afrička kraljica” iz 1951. godine. Uloga je najpre bila ponuđena Bet Dejvis 1938. godine, kada ju je glatko odbila.
Snimanje filma je glumcima kasnije budilo i lepe i ružne uspomene. Uslovi u kojima su živeli, bili su u najmanju ruku spartanski, o čemu je Ketrin pričala u svojoj knjizi “Nastanak Afričke kraljice” ili “Kako sam putovala u Afriku sa Bogijem, Bekol i Hjustonom, i umalo poludela”. Najveći problem im je svakako bio nedostatak pijaće vode. Ketrin se zgražavala gledajući Bogarta i Hjustona kako kao jedino piće koriste viski. Njima u inat, pila je vodu sa lokalnih izvora, i žestoko obolela od dizenterije. Ostatak ekipe (osim Bogarta i Hjustona), imao je ili dizenteriju, ili malariju.
Od Dejvisove je preuzela titulu najveće filmske zvezde na svetu. Od tog trenutka, njena karijera nije zabeležila padove. Nekoliko decenija kasnije, Američki filmski institut je ovaj film proglasio za jedan od dvadeset najboljih filmova ikad snimljenih i za jednu od najlepših ljubavnih priča svih vremena.
– Kada sam igrala Lizi, Džejn Hadson i Rouz, ja sam zapravo igrala samu sebe. Nije mi bilo teško da tumačim te uloge jer sam i ja jedna babadevojka! – izjavila je Hepbernova kada je upitana zašto bira takve uloge.
Ketrin se prvi put u karijeri pojavila na dodeli Oskara 1974, i to da bi Počasnu nagradu Irvinga Talberga dodelila Lorensu Vajngartenu. Njena pojava na sceni, ali i duhovite opaske bili su propraćeni ovacijama.
Godine 1976. vratila se na Brodvej, gde je tri meseca igrala ekscentričnu gospođu Bejsil, u predstavi “Stvar gravitacije”. Na premijeri u Los Anđelesu, uganula je kuk, ali ipak nastavila da glumi – u kolicima. Tolika predanost poslu i ljubav prema glumi, rezultovala je time da te godine bude proglašena za najomiljeniju glumicu nacije. Godine 1994. je snimila svoja poslednja tri filma – “Jedan Božić”, temeljen na kratkoj priči Trumana Kapotea, kao Džini u remakeu “Ljubavne afere”, i “Ovo ne može biti ljubav”, koji je režirao jedan od njenih najboljih prijatelja, Entoni Harvi.
Privatni život
Ketrin je ostala upamćena po žučnoj borbi za svoju privatnost. Hepbernova je jednostavno mislila da ima potpuno pravo na svoju privatnost, i da je njen život samo njena stvar. Pozanata je po svojoj rečenici da će smrt biti takvo olakšanje – neće biti intervjua. Izbegavala je holivudske žurke, večere u otmenim restoranima, i uopšte nije vodila nikakav društveni život – mrzela je status zvezde.
Jednom je čak izbila foto-aparat iz ruku novinara koji je krišom fotografisao, i mislio da ga nije primetila. Zbog takvog ponašanja, Ketrin je sve do 1940. i filma “Filadelfijska priča” nosila reputaciju površne, dosadne, uobražene i iskompleksirane glumice. Malo po malo, mediji i javnost su se navikavili na Ketrin, i sve je više voleli.
Hepbern je bila deveruša na venčanju Vivijen Li i Lorensa Olivijea 1940. godine. Njih dve su ostale prijateljice sve do Vivijenine smrti, 1967. godine.
Do kraja svog života, Ketrin je ostala pri odluci da se ne udaje i da ne rađa. Smatrala je da je za materinstvo potrebna velika odgovornost, i potpuna posvećenost, na šta ona nikako nije bila spremna.
– Mislim da bih bila užasna majka, jer sam, u suštini, jedno veoma sebično ljudsko biće.
Govorila je da je na neki način, zahvaljujući svojim bratancima, osetila čari roditeljstva, i da su oni nadoknadili nedostatak vlastitih potomaka. Tridesetih godina prošlog veka kružile su priče da je poznata glumica zapravo lezbijka ili biseksualka, čime se bavi jedna od njenih kasnijih biografija. Njena nećaka, glumica Ketrin Hoton, izričito tvrdi da njena tetka nije imala sklonosti prema istom polu.
Poslednje godine
Budući da su devedesetih kolale priče da Ketrin boluje od Parkinsonove bolesti, glumica je 1993. odlučila da govori o tome u dokumentarcu o svom životu:
– E, sad da opovrgnem glasinu… Nemam Parkinsona. Tresuću glavu sam nasledila od svoje bake. Otkrila sam da prestaje da se trese kada uzmem malo viskija. Problem je u tome što, ako ne pazite te uzmete malo više, sve može da prestane. Ona se samo trese, ali obećavam vam, neće otpasti.
Pred kraj svog života, tada već legendarna glumica izjavila je da se ne boji smrti, već da joj ona izgleda čarobno – kao jedan veoma dugačak san. Bile su naznake da će “Ljubavna afera” biti njen poslednji film, jer je već godinu dana posle njega smeštena u bolnicu zbog upale pluća. Već početkom 1997. postala je toliko slaba da je jedva govorila i uzimala hranu, međutim, njeno stanje se ubrzo stabilizovalo. Početkom 2003. pojavili su se simptomi demencije, i otkriven je opasan tumor na njenom vratu. Odluka lekara je bila da bi bilo kobno izvršiti operaciju, te je glumica dobila još nekoliko meseci života – umrla je 29. juna 2003. godine, u kući njenih roditelja, u Konektikatu. Imala je 96 godina. Pokopana je na lokalnom groblju, a medijima je bio zabranjen pristup pogrebu.
Glumica je testamentom izrazila želju da sve što je posedovala bude rasprodato na aukciji u Njujorku, što je i učinjeno 2004. godine. Brižno je čuvala veliku količinu materijala vezanog za svoju karijeru u Holivudu, bistu Spensera Trejsija koju je sama napravila, i vlastita ulja na platnu. Aukcijom je skupljeno oko šest miliona dolara, koje je Hepbernova ostavila rođacima i bliskim prijateljima, poput televizijske novinarke Sintije Makfejden.
Anegdote
Uvek naprasita i direktna, Ketrin je otvoreno pričala o svemu, pa i kolegama koje voli i ne voli. Za svoju poslednju biografiju priznala je da ne ceni rad Lorensa Olivijea, kao i da joj nikada neće biti jasno kako su jedan Silvester Stalone i Arnold Švarceneger postali zvezde. Međutim, za Džuliju Roberts je rekla da će biti ogromna zvezda – zvezda kakve nije bilo godinama, i da je prava milina gledati i slušati Vanesu Redgrejv. Priznala je da je Glen Klouz veoma talentovana glumica, ali su njena stopala toliko velika da je niko nikada neće uzimati za ozbiljnu glumicu.
Postoji dosta anegdota i legendi vezanih za veliku glumicu. Poznato je da je imala strah od vatre, da je praktikovala tuširanje hladnom vodom, da je na snimanju filma “Afrička kraljica” dobila menstruaciju, te je cela ekipa mislila da je sa njom nemoguće sarađivati… Odbivši da zatvori oči pre nego što uskoči u venecijanski kanal, na snimanju drame “Letnje doba” dobila je bolnu očnu infekciju. Na snimanju “Afričke kraljice”, u sceni gde svira klavir, nedaleko od nje se nalazila kanta u koju je povremeno povraćala.
U filmu “Zima jednog lava” igrala je majku lika kog je tumačio Entoni Hopkins. Hopkins je kasnije priznao da mu je glas Hepbernove poslužio kao osnova za glas Hanibala Lektora.
Ketrin Hepbern o …
Marlonu Brandu: “Ne mislim da je on ograničen glumac. Zapravo, mislim da je jako talentovan. Bojim se doduše da je ograničen kao osoba.”
Meril Strip: “Klik, klik, klik! Točkovi u njenoj glavi!” (dok glumi)
O braku i muškarcima:
“Ako želiš da žrtvuješ obožavanje mnogih muškaraca zbog kritike jednog, samo napred – udaj se”
“Ponekad se pitam koliko su žene i muškarci odgovarajući jedni drugima. Možda bi bilo najbolje da žive u susednim kućama i posećuju se s vremena na vreme.”
“San svake holivudske zvezde je da je poštuje Amerikanac, da joj se udvara Italijan, da bude udata za Britanca, a da joj ljubavnik bude Francuz.”
O Hemfriju Bogartu: “Bio je kao i Henri Fonda – ponosan i srećan što je glumac. Takođe je bio pravi muškarac – ničega feminiziranog nije bilo u njemu. Znao je da je pravi aristokrata – veći nego mnogi koji su to bili rođenjem.”
O Bet Dejvis: “Volim Bet Dejvis. Mislim da je neverovatna glumica!” (i brzo promenila temu).
