Ime Dževdeta Tuzlića često se pominje u intervjuima sa Vesnom Radusinović, što je i logično, jer ne samo da su pre trideset godina bili u braku, već imaju i sina Vedrana. U bosanskim medijima Dževdet, koji je nedavno proslavio 66. rođendan, prisutan je kao cenjeni novinar i filmski kritičar, ali i kao autor knjige „Život na stiku“, u kojoj se, maksimalno sažeto, prisetio blistavih trenutaka svoje četrdesetogodišnje karijere.
Vesninom i Dževdetovom susretu „kumovalo“ je upravo novinarstvo, koje je njega dovelo na „Fest“. Kad su se, igrom slučaja, našli za istim stolom u „Klubu književnika“, već pri upoznavanju oboma je bilo jasno da počinje „hemijska reakcija“. Godinu dana kasnije bili su u braku, a Vesna je beogradske ulice zamenila sarajevskim. Za razliku od nje, koja je tek otkrivala kako izgleda bračni život, Dževdet je mnoge lekcije već savladao. Mnogo godina kasnije Vesna je o prvoj ženi bivšeg supuga ovako govorila:
‒ Spomenka Brašić, profesor slavistike, sjajna je osoba sa kojom se vrlo rado družim, a to sam činila i dok sam bila u braku sa Džerijem i živela u Sarajevu. Kako nas dve nikada nismo napravile nijednu neprijatnost jedna drugoj, danas se moj sin i njegova polusestra Sanda, Džerijeva i Spomenkina ćerka, vole, druže i poštuju, zbog čega sam veoma srećna.
Vesna i Dževdet bili su par za kojim su se, zbog atraktivnosti, Sarajlije okretale kada bi prošli ulicom. Međutim, vremenom njih dvoje su sve manje bili „par“, što nije mogla da promeni ni činjenica da su postali roditelji sina Vedrana.
Prvi muž Vesne Radusinović nije mogao da se nosi sa njenim gordim karakterom...
O tim danima Vesna je jednom prilikom rekla:
‒ Nismo bili ludi od sreće što se razvodimo, ali drugačije nije moglo. Jednostavno, nije nam išlo. Naš brak bi se raspao i da nije bilo rata, a rat je ubrzao razvod. Ljudi se ne menjaju preko noći iako ih ljubav učini mnogo boljim i kvalitetnijim osobama. Moj bivši muž nije mogao da se nosi sa mojim gorštačkim karakterom koji, osim ponosa, gordosti, lojalnosti i još nekih osobina na koje sam ponosna, ne isključuje tvrdoglavost, rešenost da se nešto završi sad ili nikad, a nije se nešto preterano ni trudio. Mada mu odavno ništa ne zameram, sada mi je jasno da je zaista najvažnija stvar u svakoj vezi, a i u braku, lična sloboda, i da jedino ako niste sebični, ako ste potpuno operisani od sujete, nešto može i da uspe na duge staze. Doduše, ja sam od onih koji veruju u usud, fatum, sudbinu i mislim da je sve što se desi trebalo da se desi baš tako i tada, i nikako drugačije.
Dževdeta je, tih ratnih godina, usud, fatum ili sudbina odvela prvo u Prag, pa u Nemačku, a u Sarajevo se vratio s prvim nagoveštajem normalizacije života. Kada se govori o njemu, svakako se mora pomenuti impresivan broj cenjenih ličnosti, sa kojima je radio intervjue, a među kojima su Ranko Marinković, Miloš Forman, Jirži Mencl, Zuko Džumhur, Predrag Matvejević, Mersad Berber, Danilo Kiš, Živojin Pavlović, Desanka Maksimović, Ljuba Tadić, Almodovar, Anđelina Džoli, Godar…
Pre deset godina, na pitanje u kakvim je odnosima bila sa Dževdetom posle razvoda, Vesna je odgovorila:
‒ U najnormalnijim. Radila sam po ceo dan pa nisam imala ni vremena, ni želje da se bavim psihologiziranjem i krivicama. Danas je Vedranov tata u trećem, nadam se srećnom braku, ima i preslatku ćerku Emu, tako da je sve nekako došlo na svoje. Znate, svoj krst svako nosi na svojim leđima i od svega, sem od toga, možete da pobegnete.
Jednom drugom prilikom taj period života ovako je opisala:
‒ Prvi brak trajao je nekoliko godina, bilo je to prilično davno. No, sećanje često oboji patinom u najlepše boje ono što vam se nikada nije dopadalo. Tada sam bila veoma zaljubljena, ali sve je bilo pogrešno. I on i ja. I zemlja koja se raspadala, i beg u nepoznato, i rat. Naučila sam, naravno, da je samo razvod rešenje za loš brak, prosto odete iz života sa nekim ko vas jednostavno ne razume. A jedna u nizu ženskih zabluda, rekla bih i najveća, jeste ona da će partnera vaša ljubav promeniti. Neće. Lepota ovog drugog braka je baš u tome što nemam potrebu da bilo šta učim. Ja ne verujem u kompromise. To je ničija zemlja. Uvek je tu neko za nešto uskraćen. I ne volim žrtve. U ljubav svakako verujem, ali najviše mi se dopada vlastita sloboda, kao i sloboda otkrivanja sve veće bliskosti koju imam sa čovekom sa kojim sam 25 godina.
