Zorana Pavić šarmirala bi i bandere, a trenutno je gledamo i slušamo u najboljem izdanju. Pleni i izgledom i pesmama. Duhovita šmekerka iza sebe ima devet albuma i brojne hitove, njene pesme žive novim životom, a Zorana samo sledi svoje instinkte i živi po svome.
*Više meseci slušamo vašu divnu baladu "Čekaću te gore". Otkud da tako vedra žena napiše tako tužne stihove?
"Neko je napisao da se najlepše smeju tužni ljudi, i to me je pogodilo. Jesu moji zaštitni znaci duh i osmeh, ali sam veoma emotivna i sebe umem da nazovem emotivnom ludom. Neumerena sam u ljubavi generalno, pa samim tim i osetljiva. Važim za jaku ženu, ali su mi emocije prenaglašene čak i za moj ukus. Rođena sam u znaku Blizanaca, ili smo najsrećniji, ili najtužniji. "Čekaću te gore" izašla mi je iz duše, objavila sam je u teško vreme, pa su mi mnogi rekli da zvuči kao predskazanje. Odlaze mnogi divni ljudi "tamo gore, tamo gde je more"... Svi smo mi samo prolaznici u ovom životu. Ne znamo da li će neko sa kim pričamo sutra biti tu, a ni mi. Na nama je odgovornost kako ćemo ove dane provesti. Dok smo tu, neka to bude ljudski."
*Imate li nekoga u porodici sa kime možete da razgovarate o ovako delikatnim stvarima?
"Moja sestra Tamara već pet godina živi u Kaliforniji sa svojim suprugom, prošli su golgotu i znam da joj je jako teško. Srećna sam kad mi kaže da je odgledala neku emisiju i da se smejala. Moja majka, žena borac, već u godinama, em ima jednu ćerku koja je tamo daleko, em ja stalno negde zujim, kritikuje me da joj ne posvećujem dovoljno vremena. Ali vreme koje provedem s njom je kvalitetno i od toga se živi. Često idem kod moje snaje Sanje, nekad i prespavam. Ona je žena od stila, njen dom je čarolija. Ujutru me budi šoljom kafe i pusti spot sa ambijentalnom muzikom i slikom konja koji trči plažom... Otvaram oči i pomislim: "Bože, da nisam umrla?" (smeh)
*Da li ste tužnjikavi za praznike?
"Divna su ta porodična okupljanja, recimo za Božić ili Uskrs. U mom slučaju svi smo raštrkani, a nekih nažalost više i nema. Zbog toga ti praznici i mogu da budu tužni. Ali ja ih volim. Koliko smo se nekad familijarno okupljali za 29. novembar i Prvi maj! To mi je ostalo u srcu. Već četiri godine Božić provodim na TV SRT u Banjaluci. To je sedam sati živog programa sa Srđanom Radanovićem, uključuju se gledaoci iz celog sveta i postali smo kao porodica."
*Šta ste se igrali s braćom od tetke Bjelogrlić?
"Dragan je bio jako nestašan, a Goran više kul. Igrali smo se jedne igre, bože dragi, za koju mislim da nije normalna i da nas je samo bog sačuvao. Naslonili bismo se na zid, udahnuli deset puta, a ostali bi nam pritiskali pluća dok ne izgubimo svest. Onda se osvestimo, presrećni. Verujete li da smo se toga igrali? Bili smo luda deca. Kad sam kasnije to ispričala majci, otišla je da popije "bensedin". Bilo je i lepih igara, imali smo i bend Kalimero, gde smo Tamara, sestra od ujaka Ljubinka i ja pevale, Bjela svirao bubnjeve, a naša drugarica gitaru."
*Šta je na vas ostavilo trag iz detinjstva?
- Rođena sam u Beogradu, ali vreme do polaska u školu provela sam u selu Orahovo, na pravom vojvođanskom salašu. Baka i deda su bili kolonisti iz Crne Gore, baka od Jokanovića, a deda Milan Bjelogrlić iz Hercegovine. Nažalost, više ih nema. Kod njih smo se za praznike svi okupljali ispod oraha, uz bakin divni ručak. Dođu mama i tata, moji ujaci, braća i sestre, cela porodica na okupu. Onda oni svi odlaze u nedelju, a ja ostajem. Spavala sam sa macom da pokrijem tugu. Ti rastanci su za ceo život ostali moja rana na duši. U jednom trenutku su se mama i tata razveli, pa su dolazili odvojeno. Pamtim kad mama odlazi na autobus, a mi je ispraćamo na onom putiću kakav samo ima salaš. Ona odlazi, a ja plačem. Tada mi baka kaže: "Nemoj da plačeš, mama će biti jako tužna." I ja gutam suze. Od tada mi rastanci teško padaju, iako mi je detinjstvo na selu bilo prelepo. Od kukuruznih lutki pravila sam lutkarsko pozorište, a mace, kuce, konji i krave bili su mi publika. Ljuljala sam se na ljuljašci koju mi je deda napravio..."
NE PROPUSTITE
I eto, od te devojčice sa salaša postala je jedna opasna gradska ženska...
"Bila sam mangup od samog početka. Imitirala sam profesore, pa smo često gubili čas da bih izvodila imitacije. Prednjačila sam u bežanju s časova - ozbiljna avantura. Majci hvala što mi je pravila rođendane na koje je dolazilo celo odeljenje. U srednjoj školi već sam imala prvi bend Bejbi blu, a na koncertu mi je gost bio Gaga Nikolić. Iako rođena Beograđanka, znam da biti Beograđanin ne znači mesto rođenja već stanje duha."
*Trenutno ste u centru pažnje zbog gubitka kilograma i sjajnog fizičkog izgleda. Kada ste se bolje osećali, mršavi ili puniji?
"Naravno da se sada bolje osećam. Hedonista sam i nisam se ugojila od vazduha. Godinama sam se nosila s jednom zdravstvenom nevoljom koju samo moja duša zna. A nisam žena koja može da ponudi samo izgled. Ko me voli, voli me suštinski. Danas izgledam kao nekad, neki kažu i bolje. Možda zrelost nešto donese. Dobro mi je, pa i ono što radim više dolazi do izražaja. Moje pesme kao da imaju novi život. Ako je za to zaslužan moj fizički izgled - srećna sam. Ipak, mislim da je to dva u jedan: nova Zorana u svojoj koži."
NE PROPUSTITE
*Znamo šta je fizička glad. A šta kad je srce gladno?
"Jedini spas je ljubav u nama. Čak i ako niste s nekim koga volite, sačuvajte tu ljubav u sebi."
*Šta vas je motivisalo da smršate?
"Radeći projekat "Vreme je za muziku sa Balkana" s mojim bendom Balkan soul snimali smo u Švedskoj. Naši saradnici u čijem studiju smo snimali i koji su producirali pesmu došli su u Beograd, kupili karte, iznajmili hotel... Kad sam to videla, rekla sam sebi: "Zorana, budi najbolje izdanje sebe!" Gladovala sam, završavala na infuziji, padala u nesvest i nikome to ne bih savetovala. Čak sam i koronu dobila zbog pada imuniteta. Na sreću, kockice su se složile kada mi je jedan laserski centar na Novom Beogradu, videvši moj trud, pomogao da se zategnem i zasijam. Zahvaljujući njima, promenila sam i režim ishrane, fizički sam aktivna i - upornost se isplatila. Međutim, nikada nisam ljude ocenjivala po fizičkom izgledu. Ne znate s čim se neko nosi. Ne sudite da vam ne bi sudili."
*Gledali smo vas u emisiji RTS "Na večeri kod...". Kuvate li privatno?
"Ne. Živim sama, sa svojim mačorom. Ja sam domaćica za 15 minuta, uzimam smrznuto gotovo. Ali kad nekog pozovem na večeru, uradiću to sa puno ljubavi. Mojoj bratanici Miji spremila sam za ručak konzervu tunjevine, ali sam je tako ukrasila da je tražila još. Brat i snaja su mi rekli: "Sestro, ti kao da si lovila tunu, a ne samo otvorila konzervu!" Kako god okrenete, sve je ljubav."
*Čime biste sebe počastili za Uskrs? Za telo i za dušu?
"Najpre bih volela da svi bolesni koji su mi bliski, a i svi drugi ozdrave. Onda, volela bih da ta ljubav koja je u meni bude i realizovana. Mislim da sam sve rekla. Što se jela tiče, u bajkovito uskršnji uređenoj kući moje majke želim najviše to njeno prelepo ofarbano jaje koje će meni biti čuvarkuća, najdraže što imam."
