- Viktorija Arlen je sa 11 godina obolela od dva retka neurološka poremećaja i skoro četiri godine bila zarobljena u sopstvenom telu, iako je sve vreme bila svesna.
- Čula je lekare i porodicu dok su joj prognozirali beznadežan ishod, a 2010. je promena terapije zaustavila napade i pokrenula oporavak.
- Vratila se plivanju, osvojila tri srebra i zlato na Paraolimpijskim igrama u Londonu 2012, uz svetski rekord na 100 metara slobodno.
Bila je zarobljena u sopstvenom telu skoro četiri godine. Potpuno svesna, potpuno prisebna, ali nesposobna da se pomeri, progovori ili da bilo kakav znak da je još uvek tu. A ona je zaista bila tu — slušala je sve, uključujući i lekare koji su tvrdili da se neće oporaviti.
Viktorija Arlen je imala jedanaest godina kada su je istovremeno pogodila dva retka oboljenja. Celog života se bavila sportom, bila je plivačica, energično dete iz Nju Hempšira, bez ikakvih naznaka da će je telo izdati.
Godine 2006. došlo je do preokreta. Simptomi su se pojavili brzo i bez jasnog objašnjenja. Prvo je izgubila sposobnost kretanja. Zatim sposobnost govora. Potom i sposobnost uzimanja hrane. Njen nervni sistem bio je napadnut sa dve strane istovremeno: poprečnim mijelitisom, koji izaziva upalu kičmene moždine, i akutnim diseminiranim encefalomijelitisom, koji napada mozak. Oba oboljenja, zajedno, kod jedanaestogodišnjakinje. Pala je u vegetativno stanje.
Ono što medicinski stručnjaci nisu znali, što niko nije znao, bilo je to da je Viktorija Arlen sve vreme bila potpuno prisutna unutar tog stanja. Mogla je da čuje. Mogla je da razmišlja. Razumela je reči koje su se izgovarale oko nje, razgovore u prostoriji, kao i procene koje su lekari iznosili pored njenog kreveta. Osećala je kako vreme prolazi. Skoro četiri godine postojala je u stanju potpune unutrašnje budnosti i potpune spoljašnje tišine, zarobljena u sopstvenom telu, bez ikakvog načina da stavi do znanja da je tu.
Čula je lekare kako govore da je njen slučaj beznadežan
Prepoznavala je glasove članova svoje porodice. Držala se zvukova, sećanja i misli, baš kao što se čovek u mračnoj vodi drži za uže. Više od dvadeset sati dnevno trpela je napade. I kroz sve to, ona je ostala tu.
Godine 2010. promena terapije dovela je do prestanka stalnih napada. Nešto se promenilo. Počela je, polako, da izranja na površinu. Imala je petnaest godina kada je počela da se vraća.
Morala je ponovo sve da uči — kako da govori, kako da guta, kako da pomera ruke. Telo u koje se vratila više nije bilo isto ono telo koje je nekada napustila. Ostala je paralizovana od struka nadole. Bila je živa, svesna i u invalidskim kolicima, a lekari su bili saglasni da će tako i ostati. Nju to mišljenje nije zanimalo.
U junu 2010. godine, prvi put posle mnogo godina, vratila se na bazen. Voda je bila njeno prirodno okruženje pre nego što ju je telo izdalo, pa joj se vratila onako kako se čovek vraća nečemu što mu otkriva ko je zapravo. Sa njom se vratio i takmičarski duh. Trenirala je. Kvalifikovala se.
Leta 2012. godine, šesnaestogodišnja Viktorija Arlen takmičila se na Paraolimpijskim igrama u Londonu u četiri discipline. Osvojila je tri srebrne medalje. Osvojila je i jednu zlatnu, postavivši svetski rekord u plivanju slobodnim stilom na 100 metara.
Vratila se kao svetska rekorderka
Ubrzo nakon Londona, angažovali su je kao jednu od najmlađih voditeljki u istoriji te medijske kuće. Izveštavala je sa „X” igara, dodele ESPY nagrada, „Igara nepobedivih” i Svetskih igara Specijalne olimpijade. Bila je prisutna u javnosti, radila je i gradila karijeru koja je zahtevala sve ono za šta je njen um oduvek bio sposoban. Ali i dalje nije mogla da hoda.
Započela je intenzivnu fizikalnu terapiju u San Dijegu — u ustanovi specijalizovanoj za oporavak osoba sa paralizom putem fizičke aktivnosti. Dve godine je naporno radila. Svaki mali pomak merio se milimetrima, delićima pokreta; napredak je bio toliko spor da se mogao samo osetiti, ali ne i videti. A onda, posle dve godine takvog rada, napravila je svoj prvi korak bez ičije pomoći.
Celu priču opisala je u svojim memoarima pod naslovom „Zarobljena u sebi” (Locked In).
Njen moto — četiri reči koje je nosi sa sobom kroz svaki govor, svaki intervju i svaki korak — glasi: Suoči se. Prihvati. Prkosi. Pobedi.
Skoro četiri godine bila je zarobljena unutar same sebe. Niko spolja nije znao da je ona i dalje tu. Ona je to uvek znala.