Živela je kada je ženama bilo zabranjeno da rade u novinama. Ali se pretvarala da je luda kako bi razotkrila pakao mentalne bolnice. A onda, obučena samo u haljinu i noseći samo kofer, obišla je svet, oborivši rekord izmišljenog junaka Žila Verna.
Evo njene priče.
Elizabet Kokran je rođena u Pensilvaniji 1864. godine. U porodici je bilo desetoro dece, a svi su je zvali Pinki - zbog njene ljubavi prema ružičastoj odeći.
Kada je imala šest godina, njen otac je umro bez testamenta. Porodica je ostala bez prebijene pare. Njena majka se udala za pijanca koji je tukao nju i decu. Posle pet godina patnje, odlučila je da se razvede - što je u to vreme bilo nezamislivo.
Elizabet je napustila školu: nije bilo dovoljno novca za njene studije, a obrazovanje se nije smatralo vrednim za žene. Ali čekala ju je drugačija sudbina.
Kako je krhka devojka postala "damska senzacija"
Sa 18 godina, živeći u Pitsburgu, naišla je na novinski članak pod naslovom „Za šta su devojke dobre?“. Autorka je tvrdila da je sudbina žene da rađa decu i brine o domaćinstvu. Elizabet je bila besna. Sela je i napisala ljut odgovor. Uredniku se toliko dopao stil da je objavio oglas za posao nepoznatog gospodina. A kada je krhka mlada žena stigla u redakciju, nije bilo povratka. Dobila je pseudonim Neli Blaj.
Preuzimala je svaku istragu — o životima žena u fabrikama, o korupciji u Meksiku (zbog čega je proterana iz zemlje). Ali kada je premeštena u žensku sekciju da bi pratila modu i baštovanstvo, Neli je dala otkaz i preselila se u Njujork.
Četiri meseca bez posla, bez prijatelja, bez novca.
Konačno, došla je u redakciju časopisa „Njujork vorld“, koji je izdavao sam Džozef Pulicer.
„Izvući ću se sama“
Pulicer je ponudio izazov koji bi svima digao kosu na glavi:
„Možeš li se pretvarati da si luda i ući u azil na Blekvelovom ostrvu? Ne znamo kako da te izvučemo odatle.“
„Znam“, odgovorila je Neli. „Izvući ću se sama.“
Vrativši se u pansion, stala je ispred ogledala. Širom otvorenih očiju, nepovezan govor, čudan smeh. Setila se svega što je pročitala o mentalno obolelima: pogled je bio sve. Zurila je u svoj odraz, ne trepćući.
„Uveravam vas“, napisala je kasnije, „čak je i meni moj pogled bio jeziv, posebno kasno noću.“
Prestala je da se pere, prestala je da pere zube i nosila je svoju najstariju odeću. Satima je vežbala nepovezan govor, lutajući pogledom i imala napade panike. Do kraja trećeg dana, već nije bila sigurna gde se igra završava, a stvarnost počinje.
Pakao na Blekvelovom ostrvu
Neli se u početku preselila u sklonište za beskućnice. Glumila je ludilo. Izmislila je priču: poludela je od tuge nakon majčine smrti.
Psihijatri su je pregledali. Četvoro od petoro je zaključilo da je neuravnotežena.
Završila je u bolnici.
Ono što je videla nadmašilo je najstrašnije glasine:
- Hrana: pokvarena govedina, buđav hleb, tečna kaša sa crvima. Prljava voda iz slavine.
- Higijena: Pacijenti nisu prani. Kante ledene vode su im sipane po glavama i ostavljani su mokri u neogrejanim odeljenjima.
- Spavanje: Žene su spavale na golim daskama, pokrivene tankim, od moljaca izjedenim ćebadima.
- Pacovi: trčali su po odeljenjima, glodajući ostatke hrane, a ponekad i prste onih koji su spavali.
- Batine: bolničari tuku ljude zbog bilo kakvog lošeg ponašanja - glasnog razgovora, odbijanja jela, nečišćenja kante za smeće.
- Kaznena ćelija: mračna, vlažna ćelija bez klupe, gde su ljudi držani satima, ili čak danima, bez hrane ili vode.
Neli je napisala:
„Zubi su mi cvokotali, udovi su mi se naježili i bili su plavi od hladnoće. Odjednom su mi tri kante ledene vode izlivene po glavi — ušla mi je u oči, uši, nos i usta.“
Ko je ovde lud?
Najstrašnije otkriće: većina pacijenata je bila zdrava.
Upoznala je Nemicu koja je došla na posao — nije govorila engleski, i proglašena je ludom. Upoznala je ženu koja nije imala novca, nije imala kuću, nije imala posao. Dijagnoza: „skitništvo, upadanje u manično stanje“.
Neli je u svom dnevniku napisala:
„Šta je, osim mučenja, moglo da izazove ludilo brže od lečenja? Iskusni lekari bi mogli da uzmu potpuno zdravu ženu, zaključaju je, nateraju je da sedi na klupama sa pravim naslonima od šest ujutru do osam uveče, zabrane joj da govori ili se kreće, spreče je da čita ili uči bilo šta o spoljašnjem svetu, loše je hrane — samo da vide koliko će vremena trebati da je izlude. Dva takva meseca bi je slomila mentalno i duhovno.“
Jedan ljubazan čovek
Usred ovog užasa, bio je jedan lekar. Stariji, tih. Svakog jutra je obilazio odeljenja, razgovarao sa ženama, slušao.
Jednog dana se zadržao pored njenog kreveta:
„Nisi kao ostali. Znam ko si. Čitao sam tvoje članke. Ne boj se, pomoći ću ti. Ali dok si ovde, ne ističi se.“
Održao je reč. Kasnije će Neli pisati o njemu: „Čija će mi ljubaznost i nežan tretman ostati u sećanju zauvek.“
Oslobođenje
Provela je deset dana u bolnici. Prestala je da se pravi luda: govorila je mirno, odgovarala na pitanja i pokušavala da objasni da je zdrava. Ali što se racionalnije ponašala, to su je luđom smatrali.
Glavno pravilo ovog mesta: kada jednom završite ovde, nikada ne možete dokazati da ste zdravorazumni. Jer dokaz zdravorazumnosti ovde je simptom ludila.
Desetog dana, advokat koga su poslale novine došao je u bolnicu.
— Tražim Neli Braun.
— Imamo pacijentkinju sa tim imenom, ali je izuzetno nestabilna.
- Insistiram.
Kada je Neli dovedena u ordinaciju, nosila je pocepanu odeću, kosa joj je bila neoprana, a ruke su joj bile u modricama. Ali je gledala lekare jasnim očima.
„Zovem se Neli Blaj. Ja sam novinarka, radim za Njujork Vorld. Pravila sam se da sam luda da bih napisala istinu o ovom mestu.“
Lekari su prebledeli.
- I sutra će cela Amerika znati šta se ovde dešava.
Kasnije će pisati:
„Kada sam napustio to strašno mesto, bolelo me je što sam ih ostavila. Deset dana sam bila jedna od njih. I činilo se nepodnošljivo sebičnim otići, ostavljajući ih da pate. Ali rešetke su pale, i sloboda je bila slađa nego ikad.“
Rezultat: milion dolara i skandal
Članak „Deset dana u ludnici“ objavljen je dva dana kasnije. Primerci su rasprodati u roku od nekoliko sati.
Neli je pisala bez ulepšavanja - o sistemu koji je dozvoljavao bilo kome da proglasi drugog ludim bez dokaza, o lekarima koji su postavljali dijagnoze bez gledanja, o sudijama koje su potpisivale naloge za obavezno lečenje bez gledanja.
Skandal je bio toliko poznat da vlasti nisu mogle da ga ignorišu. Velika porota je sprovela istragu. Neli je pozvana da svedoči. Osoblje je otpušteno, a milion dolara je izdvojeno za poboljšanje uslova.
Neli Blaj je izumela žanr „tajnog novinarstva“.
Psihijatar koji joj je pomogao bio je impresioniran njenom hrabrošću. Zaprosio ju je — pod uslovom da napusti svoj opasan posao. Neli je odbila.
Oko sveta za 72 dana
Godine 1889, pala joj je na pamet nova ideja. Kao devojčica je pročitala roman Žila Verna „Put oko sveta za 80 dana“. I pitala se: zašto izmišljeni muškarac to može, a prava žena ne može?
Pulicer se složio.
Imala je jedan dan da se spremi. Naručila je jednu haljinu od krojača, kupila kaput i putnu torbu. To je sve.
Dana 14. novembra 1889. godine, parobrod „Augusta Viktorija“ je napustio pristanište. Nelin prtljag je uključivao haljinu, kaput, nekoliko presvlaka donjeg veša i mali kofer. Čak je i kišobran ostavila kod kuće. Ušila je 200 funti zlata u kesicu i okačila je oko vrata ispod odeće.
Ruta: London - Pariz - Suecki kanal - Kolombo - Singapur - Hong Kong - Jokohama - San Francisko - Njujork.
U Amijenu ju je čekao sam Žil Vern:
- Pratim tvoje putovanje.
U Italiji je bilo jako hladno. Vagon je imao samo jedan grejač za dve osobe. Neli ga je delila sa Francuzom, koji ju je gledao iza novina. U Singapuru je kupila majmuna i ponela ga sve do Njujorka. U Kini je posetila koloniju leproznih.
Tihi okean se pokazao daleko od mirnog: oluja je zadržala brod na ceo dan. Neli je stajala na palubi, brojeći sate — kašnjenje bi je moglo koštati rekorda.
21. januara 1890. godine, parobrod je ušao u zaliv San Franciska. Do Njujorka je ostalo 2.577 milja železničke pruge.
Pulicer je iznajmio poseban voz, „Mis Neli Blaj specijal“. Prešao je 4.147 kilometara za 69 sati. Na svakoj stanici, ljudi su se slivali na perone, bacajući cveće i vičući: „Hajde, Neli!“
Voz je stigao u Njujork 25. januara 1890. godine.
Neli je obletela svet za 72 dana, 6 sati, 11 minuta i 14 sekundi.
Žil Vern je poslao telegram:
„Nisam sumnjala u uspeh Neli Blaj. Pokazala je svoju upornost i hrabrost. Ura za nju!“
Život posle slave
Neli je postala najpoznatija žena na Zemlji. Njena knjiga „Put oko sveta za 72 dana“ prodata je u milionima primeraka.
Sa 31 godinom udala se za milionera Roberta Simena. On je imao 73 godine. Brak je bio srećan, a ona je napustila novinarstvo. Nakon smrti svog muža, preuzela je njegovu kompaniju i uvela zdravstveno osiguranje i teretane u fabrici – pogodnosti koje su u to vreme bile nečuvene. Ali nije imala mnogo razumevanja u finansije, pa je kompanija bankrotirala.
Sa 57 godina, Neli se vratila novinarstvu. Pisala je o sufražetkinjama i politici, i prisustvovala je pogubljenju na električnoj stolici.
Umrla je od upale pluća 1922. godine. Sve američke novine su izašle sa naslovom: „Najbolji američki reporter je otišao“.