- Porodična istorija može nesvesno da oblikuje izbore, strahove i odnose.
- Ljudi često ponavljaju obrasce svojih predaka. Psihologija to objašnjava transgeneracijskim prenosom trauma i porodičnih uverenja.
- Kada prepoznate poreklo obrazaca, možete da ih prihvatite bez lojalnosti koja vas tera da živite tuđi scenario.
Juče mi je došao jedan tridesetsedmogodišnji muškarac, treći brak mu se raspada, prateći potpuno isti obrazac kao i prethodna dva. A znate li šta mi je rekao? „Moj deda se ženio tri puta. Otac dvaput. Valjda nam to jednostavno nije suđeno...” Rekao je to tako mirno, kao da govori o boji svojih očiju ili svojoj visini. Pogledala sam ga i pomislila: "Bože dragi, koliko duboko ovo ide!" Kako se samo čvrsto držimo scenarija koje su za nas ispisali naši preci, a da toga nismo ni svesni, priča psiholog sa višegodišnjim iskustvom.
Postoje te nevidljive niti koje nas vezuju za naše dedove i pradedove. Videla sam žene koje iznova biraju alkoholičare za partnere, samo zato što je njihova baka živela sa čovekom koji je pio. Videla sam muškarce koji ne mogu da ostvare uspeh u poslu jer je njihov pradeda ostao bez imovine, zbog čega je porodica generacijama živela sa duboko ukorenjenim uverenjem da je „bogatstvo greh”. Videla sam ljude koji se plaše sreće jer je u njihovoj porodičnoj lozi svaki radostan događaj na kraju bio praćen tragedijom. To je naučno objašnjiv fenomen poznat kao "transgeneracijski prenos".
Francuski psihoanalitičar Nikolas Abraham i mađarska psihološkinja Marija Terek razvili su koncept transgeneracijskog prenosa traume, teoriju koju su kasnije proširili ruski stručnjaci, među kojima su Ana Varga i Ejdemiler. Suština je u tome da se traumatska iskustva, ona koja jedna generacija nije u potpunosti preradila ili odbolovala, prenose na sledeću, poput duga, zadatka ili nedovršenog posla. Možda je vaša baka prošla kroz rat, glad i gubitak voljenih, a nikada o tome nije govorila, nije plakala, nije tugovala, već se jednostavno „držala”. A sada vi, njeno unuče, osećate neobjašnjivu uznemirenost, strah od nemaštine i stalno iščekivanje katastrofe. Odakle to dolazi? Od nje, od užasa koji je proživela, a koji nije mogla da preradi.
Sećam se slučaja jedne klijentkinje po imenu Elena. Imala je trideset dve godine, nikada se nije udavala i osećala je parališući strah od trudnoće i porođaja, iako je očajnički želela decu. Kada smo počeli da istražujemo njenu porodičnu istoriju, ispostavilo se da joj je prababa umrla na porođaju, što je bio traumatičan događaj o kojem je porodica govorila samo uplašenim šapatom. Elenina baka se rodila upravo u tom trenutku i provela je ceo život noseći „krivicu preživelog”. Ona je tu toksičnu mešavinu straha i krivice prenela na Eleninu majku, koja ju je, zauzvrat, prenela na Elenu. Tri generacije žena živele su u senci jedne smrti koja se dogodila čitav vek ranije.
Međutim, transgeneracijski prenos se ne odnosi samo na traume. On obuhvata i porodične mitove, legende, kao i duboko ukorenjena shvatanja o tome „kako stvari treba da stoje”. Svaka porodica ima nepisana pravila koja se prenose s generacije na generaciju: „Naši muškarci su uvek u vojsci”, „Naše žene su snažne, one se same snalaze”, „Mi smo obični ljudi, ne pokušavamo da se uzdignemo više” ili „U našoj porodici se slabost ne pokazuje”.
Ovi obrasci razmišljanja oblikuju se tokom decenija, ponekad čak i vekova, i postaju sastavni deo porodičnog identiteta.
Psiholog Marej Bouen čije su ideje ključne za praksu sistemske porodične terapije, smatrao je da je porodica emocionalni sistem koji funkcioniše prema određenim zakonitostima. U okviru tog sistema, svaki član ima određenu ulogu, često i ne znajući za to. Tu su „žrtveno jagnje”, „heroj”, „izgubljeno dete” i „klovn”. I te uloge se nasleđuju. Ako je vaš otac bio „crna ovca” u svojoj porodici, velika je verovatnoća da ćete vi preuzeti tu istu ulogu u svojoj.
Jedan od mojih klijenata, Mihail, celog života je važio za „neuspešnog” ili je bar tako smatrala njegova porodica, a i on sam. Šta god da je postigao, uvek se nalazilo nešto što se moglo kritikovati, neki aspekt u kojem nije bio dovoljno dobar ili u kojem je mogao bolje. Kada smo dublje zašli u stvar, ispostavilo se da je i njegov deda bio „neuspešan” u svojoj porodici, jedini koji se nije školovao, već je radio kao običan radnik, dok su sva njegova braća postala inženjeri. Mihail je nesvesno nastavio da igra tu ulogu, jer bi „uspeh” za njega značio izdaju dede, kršenje lojalnosti porodičnom sistemu.
Postoji nešto posebno podmuklo u vezi sa lojalnošću sopstvenom porodičnom sistemu. Nemački psihoterapeut Bert Helinger, tvorac metode „porodičnih konstelacija”, opširno je pisao o ovoj temi, a njegove ideje naišle su na veliki odziv među terapeutima. U nama postoji nesvesni poriv da ostanemo lojalni svom porodičnom sistemu, svom poreklu. Ako naša porodična istorija sadrži neuspehe, bolesti, prerane smrti ili nesrećne brakove, možemo nesvesno ponavljati te obrasce, postupiti drugačije doživljavalo bi se kao čin izdaje. Da li je to apsurdno? Sa racionalne tačke gledišta, jeste, ali nesvesni deo uma ne funkcioniše prema logici. On prepoznaje samo povezanost, pripadnost i lojalnost.
Jednom prilikom sam radila sa klijentkinjom po imenu Irina, koja je u četrdesetoj godini života obolela od iste bolesti od koje je njena majka patila upravo u tim godinama. Slučajnost? Možda. Ali kako smo započele rad, postalo je jasno da se ona toga plašila, da je to očekivala, pa čak i da se celog života za to pripremala. Toliko se duboko poistovetila sa svojom majkom da je, zapravo, ponovila njenu sudbinu. „Ako je moja majka bila bolesna, kako bih ja uopšte mogla biti zdrava? Kako bih mogla sebi da dozvolim da budem srećnija, uspešnija ili zdravija od nje?” To je ono što nazivamo patološkim oblikom lojalnosti.
Porodične istorije oblikuju naša osnovna uverenja o svetu, o nama samima i o tome šta je moguće. Ako su tri generacije vaše porodice živele u siromaštvu, možda iskreno verujete da bogatstvo nije za vas, da je ono nešto nedostižno, strano, pa čak i opasno. Ako u vašoj porodici nije bilo srećnih brakova, možda vam je teško da poverujete u ljubav, odbacujući je kao bajku, nešto što jednostavno „ne postoji”.
Ako su vaši preci prošli kroz političku represiju, rat ili progone, možda u sebi nosite duboko ukorenjen, gotovo na ćelijskom nivou prisutan strah od isticanja, privlačenja pažnje ili bivanja primećenim.
Ali, evo ključne stvari: ovo nije doživotna kazna. To ne znači da ste osuđeni da do kraja života živite po tuđem scenariju. Svesnost je prvi korak ka oslobođenju. Kada razumete poreklo svojih strahova, ograničenja i obrazaca ponašanja koji vam se ponavljaju, stičete moć izbora. Možete reći: „Da, to je bila sudbina mog dede, ali ne mora biti i moja. Poštujem njegovo iskustvo, ali biram da sam iskrčim svoj put.”
Rad sa obrascima nasleđenim od predaka umnogome podseća na detektivsku istragu. Morate prikupiti informacije o svojoj porodici, ko su ti ljudi bili, kako su živeli, kakve su tragedije ili trijumfe doživeli i kakve su tajne čuvali. Često su najznačajnije upravo one informacije koje ostaju neizrečene ili skrivene. Prekidi trudnoće, vanbračne veze, samoubistva ili događaji koji se smatraju sramotnim, sve to biva potisnuto, ali ne nestaje tek tako. Umesto toga, te stvari ostaju prisutne u porodičnom sistemu poput nezaceljene rane.
Oslobađanje od obrazaca predaka je proces koji podrazumeva i prihvatanje i otpuštanje. Prvo morate da priznate: „Da, ovo se dogodilo. Da, imalo je uticaja. Da, to je deo moje priče.” Zatim morate da otpustite: „Ovo ne mora da definiše moju budućnost. Mogu da izaberem drugačije. Mogu da ispišem sopstvenu priču.” Time ne izdajete svoje pretke, naprotiv, to je poklon njima, jer činite ono što oni možda nisu mogli, živite život koji je slobodan, srećan i ispunjen.
Psiholog Fransoaz Dolto jednom je rekla da je najbolja stvar koju možemo da učinimo za svoju decu, da živimo sopstvene živote, umesto života svojih roditelja. Oslobađajući se obrazaca predaka, ne samo da isceljujete sebe, već i prekidate taj ciklus za buduće generacije. Vaša deca će biti slobodnija zato što ste vi obavili taj posao. To je pravi poklon budućnosti.