- Geološkinja Nensi Rajns tvrdi da je tokom operacije, posle teške biciklističke nesreće, doživela kliničku smrt i iskustvo blisko smrti.
- Kaže da joj je tada promenjeno shvatanje života: zemaljska stvarnost joj je delovala kao fatamorgana, a dobila je poruku da smo ovde da učimo ljubav i saosećanje.
- Prema njenom svedočenju, prikazana joj je i mapa života, uz poruku da za to iskustvo i promenu nema mnogo vremena.
Postoje životni trenuci koji čoveka nateraju da iz temelja preispita sve ono što je godinama smatrao istinitim. Za neke je to veliki gubitak, za druge susret koji promeni čitav tok života, a ponekad se granica između poznatog i nepoznatog pojavi u trenutku kada se čini da nema povratka.
Geološkinja Nensi Rajns godinama je pripadala svetu nauke i racionalnog razmišljanja. Još kao tinejdžerka okrenula je leđa religiji i duhovnosti, uverena da za veru više nema mesta u njenom životu. Međutim, kada je imala 46 godina, nakon teške biciklističke nesreće, doživela je iskustvo koje je potpuno promenilo njena uverenja.
"Okrenula sam leđa religiji i duhovnosti kada sam imala sedamnaest godina, ali sve mi se vratilo kada mi je, sa 46 godina, srce stalo na dva minuta tokom operacije. Sve što mi se dogodilo u tom trenutku pomoglo mi je da shvatim ne samo da živimo u iluziji, već i zašto živimo u njoj", kaže Nensi Rajns o prekretnici koja je obeležila njen život.
Od deteta koje je svuda videlo božansko do uverenog ateiste
Nensi kaže da je odrasla na selu i da je kao dete bila veoma duhovna. Svet oko sebe doživljavala je drugačije od ljudi iz svog okruženja i verovala da se u prirodi može osetiti nešto veće od čoveka.
"Odrasla sam na selu i bila sam prilično duhovno dete. Ogledala sam se oko sebe i videla božansko prisustvo u svemu. Rekla sam roditeljima: 'Pogledajte, čak je i drveće živo; duh je svuda oko nas.' Čudno su me gledali. Moja porodica je bila katolička. Ali moji roditelji su postajali katolici samo vikendom. Njihova vera nije bila jaka", kaže Nensi Rajns.
Međutim, kako je odrastala, njeno poverenje u religiju počelo je da slabi. Kada je imala petnaest godina, u vestima su se sve češće pojavljivale priče o seksualnom zlostavljanju dece od strane katoličkih sveštenika. Prema njenim rečima, takve priče bile su naročito prisutne u Čikagu, gde je tada živela.
Sve to počelo je da menja način na koji je posmatrala svet. Pitanje koje joj se sve češće nametalo bilo je jednostavno, ali za nju veoma teško: "Možda ovo umišljam?"
Sa sedamnaest godina već je bila potpuno uverena da Bog ne postoji. Ako postoji viša sila, pitala se, kako je onda moguće da se događaju stvari koje je gledala oko sebe?
Religija i duhovnost tada su za Nensi postale nešto čemu više nije želela da pripada.
Postala je naučnica i potpuno se okrenula racionalnom svetu
Nensi je kasnije stekla diplomu iz geologije i izgradila karijeru u naučnom svetu. Postala je racionalna naučnica, usmerena na materijalni svet, činjenice i ono što je moguće dokazati.
Gotovo dve decenije radila je za Ministarstvo energetike, gde se bavila naučnim istraživanjima. Život joj je bio zasnovan na sasvim drugačijim principima od onih u koje je verovala kao dete.
A onda je, kada je imala 46 godina, njen život iznenada krenuo potpuno drugim tokom.
Nakon razvoda od supruga odlučila je da se preseli u drugi grad. Nedugo zatim poželela je da napravi kratku pauzu od svega i otišla je na vožnju biciklom van grada.
Nije ni slutila da će joj upravo taj izlazak promeniti život.
Biciklistička nesreća koja je sve promenila
"Bilo je jutro. Vozila sam se nepoznatom rutom. U jednom trenutku, biciklistička staza se završila i našla sam se na kolovozu. Džip iza mene, umesto da uspori, ubrzao je. Instinktivno sam ispružila ruku da se zaštitim. Videla sam devojku kako vozi džip i šalje poruku. Nije me videla. Onda se moj ranac zakačio za nešto i i ja i ranac smo vukli po klizavom putu. To se nastavilo nekoliko minuta dok vozač kamiona nije blokirao put džipu", seća se Nensi Rajns.
Posle nesreće hitno je prevezena u bolnicu, gde je saznala da je teško povredila vrat i leđa. Lekari su joj zakazali složenu operaciju tri dana nakon nesreće.
Nensi je bila prestravljena. Verovala je da postoji mogućnost da neće preživeti operaciju.
Upravo tada dogodilo se iskustvo koje će kasnije opisivati kao najvažniji trenutak svog života.
"Shvatila sam da se sa mnom dešava nešto čudno"
"Tokom uobičajenih operacija koje sam ranije imala, osećala sam samo sivu prazninu, a onda bih se budila u sobi za oporavak. Ali ovog puta sam zaspala, a moja svest je bila još intenzivnija nego pre operacije. I u tom trenutku sam shvatila da se sa mnom dešava nešto čudno."
Nensi tvrdi da je tokom operacije doživela iskustvo nalik onome što se obično opisuje kao iskustvo blisko smrti.
"Probudila sam se i našla se kako stojim na padini brda. U početku sam pogledala oko sebe ovaj prelepi valoviti predeo. Moja prva pomisao je bila: 'Ovo je veoma prijatna halucinacija.' Osetila sam toplinu i mir. Bilo je kao da sedim pored kamina ili vatre, a njena toplina vas greje. Osećala sam se kao da me neko grli. Bio je to veoma snažan trenutak, o kome ne mogu da pričam bez suza. A onda sam ponovo shvatila da nešto nije u redu. Iznenadna svest me je pogodila: 'Mora da sam umrla na operacionom stolu.'"
U tom trenutku, kaže, pokušala je da pronađe racionalno objašnjenje za ono što joj se događa.
"Dovodimo se ovde da bismo stekli iskustvo koje ne možemo steći nigde drugde"
"Onda se moj analitički um uključio i pomislila sam: 'Ako sam mrtva, šta sve ovo znači?' Prvo, ne verujem ni u šta od toga. Drugo, roditelji su mi rekli da ću, kada umrem, otići u pakao jer sam ateista. Ali sam takođe shvatila da nisam na gorem mestu. Pitala sam se šta se dešava, zašto sam ovde. Odgovor na ova pitanja mi je došao spolja, iz atmosfere", kaže Nensi Rajns.
Tada je, prema njenom svedočenju, čula reči:
"Ovo je tvoj dom, ti si deo mene."
Nensi kaže da je nakon tih reči doživela trenutak potpunog razumevanja. Ono što je do tada smatrala stvarnim odjednom joj je izgledalo samo kao površinski sloj postojanja.
Zemaljski život, kako ga je tada doživela, bio je poput fatamorgane, dok je ono što se nalazilo oko nje delovalo kao prava stvarnost.
Figura iz magle pokazala joj je da se nalazi na "mestu učenja"
Nakon toga je, prema njenom opisu, ugledala figuru koja se pojavila iz magle. Imala je oblik koji je nejasno podsećao na ljudsko biće, ali njeno lice nije mogla da razazna.
Ipak, kaže da joj identitet te figure u tom trenutku nije bio važan.
Figura joj je saopštila da je došlo vreme da nauči nešto što će joj pomoći da svoj život nastavi drugačije i dostojanstvenije.
Nensi je, kako opisuje, saznala da mesto na kojem se nalazi nije konačna stvarnost i da će ono što vidi moći u potpunosti da razume tek kada njen zemaljski život zaista bude završen. Prostor u kojem se našla opisala je kao svojevrsno "mesto učenja".
Tamo je, prema njenom iskustvu, naučila da svet nije zasnovan samo na fizičkoj strukturi, već da iza svega postoji energetska dimenzija. Ono što ljudi doživljavaju kao materijalnu stvarnost, tvrdila je, samo je jedan nivo postojanja.
Pokazana joj je mapa života
"To je značilo da ću morati da se vratim. Ali rekla sam figuri da ne želim. Odgovorila je rekavši da sam napravila ovaj izbor pre nego što sam se rodila, tako da ću morati da se vratim. Onda se nešto poput filmskog platna materijalizovalo ispred mene i pokazano mi je kako sam planirala svoj život čak i pre nego što sam se rodila", objašnjava Nensi Rajns.
Ubrzo joj je, prema njenim rečima, prikazana svojevrsna mapa njenog života.
Podsećala je na geografsku kartu raširenu oko nje. Na njoj su se nalazile brojne tačke, a iz njih su se širile različite linije. Nensi je znala da one predstavljaju puteve kojima je mogla da krene tokom života.
Neki putevi su se razdvajali, drugi ponovo spajali, ali su se na kraju svi susretali u istoj tački — onoj u kojoj se tada nalazila.
Iz te tačke ponovo su se granali novi putevi.
"Suština obuke je bila da, prvo, možemo da izaberemo jedan od mnogih puteva u životu, ali će nas oni na kraju dovesti do istog mesta. To znači da ne postoji određeni pravi put koji treba slediti. Drugo, mi biramo svoje odredište čak i pre rođenja. Dok sam prolazila obuku, takođe sam primetila da se vreme ovde kreće drugačije. Srce mi je stalo na dva minuta. Ali ono što sam doživela u tom trenutku bi u našem svetu trajalo najmanje dva meseca. Vreme ovde je izgledalo kao večnost."
Ponovo je proživela sopstveni život, ali kroz tuđe emocije
Nensi se potom našla pored jezera. Na njegovoj površini videla je mala ostrva, a svako od njih predstavljalo je jedan događaj iz njenog života.
Prema njenom svedočenju, nije ih posmatrala samo kao uspomene. Ponovo ih je proživljavala, ali na potpuno drugačiji način — kroz osećanja drugih ljudi koji su bili deo tih događaja.
Istovremeno je videla i posledice svojih postupaka.
To iskustvo joj je, kako kaže, pomoglo da shvati da na druge ljude ne utičemo samo onim što im fizički uradimo ili kažemo, već i načinom na koji svojim postupcima oblikujemo njihova osećanja i iskustva.
Kao posebno snažan primer navodi odnos sa mlađom sestrom.
Nensi kaže da su se često svađale i da njena sestra ponekad nije pokazivala nikakvu reakciju. Međutim, kada je ponovo proživela te događaje, osetila je bol koji je, kako veruje, njena sestra tada doživljavala.
Za Nensi je upravo to bila jedna od najvažnijih lekcija koje je ponela iz tog iskustva.
"Nemamo mnogo vremena"
Nakon toga, kaže, počela je drugačije da posmatra sopstvene reči i postupke. Postala je mnogo opreznija u odnosu prema ljudima i trudila se da svojim ponašanjem ne povredi druge.
Ipak, kada se probudila u bolničkoj sobi, njena prva reakcija bila je panika.
Vrisnula je toliko glasno da je uplašila medicinsku sestru. Neprestano je ponavljala:
"Gde je ona? Dovedite je ovamo."
Želela je da ponovo vidi figuru koja joj je, prema njenom doživljaju, pokazala i objasnila ono što je upravo proživela. Međutim, niko u bolnici nije razumeo o kome govori.
Njena prijateljica, koja je čekala u hodniku, ušla je u sobu. Nensi je pogledala i doživela novi talas emocija.
"To nije ona", viknula je.
Tek kasnije, kaže, shvatila je da drugima ne može lako da objasni ono što je doživela.
"Ali onda sam shvatila da mi je bolje da ćutim. Postepeno se u meni dogodila potpuna promena u onome što sam smatrala istinitim i stvarnim. Shvatila sam da dolazimo ovde da bismo imali iskustvo koje ne možemo steći nigde drugde. Dolazimo ovde da bismo naučili ljubav i saosećanje. A za to nemamo mnogo vremena", kaže Nensi Rajns.
Njeno iskustvo ostalo je duboko lično i deo je šireg fenomena iskustava bliskih smrti, koja ljudi opisuju na različite načine. Nensi ga, međutim, ne posmatra samo kao neobičan događaj tokom operacije, već kao trenutak koji je potpuno promenio način na koji razume život, odnose sa drugim ljudima i sopstveno postojanje.