Suština hrišćanskog života jeste ljubav prema Bogu. Prva i najvažnija Božja zapovest jeste da čovek ljubi Boga svom dušom, svim umom, svom snagom i celim svojim bićem. Ipak, ljudi često više strahuju od gubitka svojih bližnjih nego od udaljenosti od Boga. Plačemo kada izgubimo roditelje, decu ili druge drage osobe, ali se mnogo ređe pitamo u kakvom je stanju naša sopstvena duša i koliko smo zaista blizu Bogu.
Prva i najvažnija Božja zapovest glasi:
"Ljubi Boga svoga svom dušom svojom, i svim umom svojim, i svom snagom svojom, i svim bićem svojim."
Tako bi svi trebalo da težimo Bogu. Ali osećamo ravnodušnost prema Bogu. Kada nam umre majka, plačemo; kada nam umre otac, plačemo; kada nam umre sin, tugujemo... Činjenica da su nam duše u paklu, da ne poznajemo Boga, da ne proučavamo Sveto pismo, ne uznemirava nas posebno. Ne plačemo niti tugujemo zbog svega toga.
Generalno, nije prikladno plakati za mrtvima. Iz pravoslavne perspektive, ovo je pogrešan pristup. Štaviše, plač za mrtvima je težak greh. Postoje ljudi koji glasno jecaju na sahranama, ponekad čak i napolju. Da bi ljudi pomislili: "Koliko je volela svoju majku."
Ali to nije ljubav. Šta je to? Poštovati roditelje i pomagati im dok su živi. Ponekad je tvoja majka živela negde, niko se zapravo nije brinuo za nju, a onda je umrla — i suze su počele da teku.
Tuga za mrtvima je težak greh, takođe i zato što sam Bog zna ko i kada umire. Nekima je potrebno da žive devedeset šest godina da bi potpuno razumeli svoj život, dok je drugima dovoljno dve godine.
Samo Bog odlučuje kada neko umre. Neki su poginuli u Avganistanu, dok su drugi prošli kroz Avganistan, vratili se kući i umrli mesec dana kasnije. Neko je prošao kroz ceo rat, samo da bi pronašao smrt blizu sopstvenih vrata. I ovo se dešava. Jer nije na vama da odlučujete koliko dugo ćete živeti i kada ćete umreti.
A kada oplakujemo mrtve, to znači da se ne slažemo sa Božjom voljom. Kako? Zašto se to dogodilo? Mogao je duže da živi. Zašto ga lekari nisu spasili? Nije na lekarima da odlučuju koliko će neko živeti. Oni leče po potrebi: daju lekove, propisuju procedure, izvode operacije... Ali da li će se osoba oporaviti ili ne — to nije odluka lekara.
Samo Bog odlučuje ko treba da pati i koliko dugo, ko treba da umre i kada. Stoga je plakanje i tugovanje za mrtvima pogrešno. To vređa Boga. A najteža šteta se nanosi duši koja je oplakivana i tugovana.
Ne volim da obavljam sahrane. Kada ih obavljamo, trudimo se da u svaku reč unesemo srce i dušu. Ali šta je sa rođacima? Oni stavljaju marame, pale sveće, stoje tamo, ne razumeju ništa od molitve i ne krste se...
Razmišljaju koja jela da spreme za pogrebnu gozbu, koje vence da kupe, ko će prvi ići, ko će šta nositi... Dakle, ljudi stoje tamo, a niko se ne moli. I ispada da je ovaj pokojnik zainteresovan samo za jednog sveštenika.
Ujak koji ne poznaje pokojnika moli se za njega. Ali možeš se moliti od srca samo za nekoga koga poznaješ, nekoga ko ti je drag. Pokojniku će biti potrebna molitva, ali ona neće doći.
I kada čovek bude sahranjen, duša će proći kroz iskušenja. Biće joj preko potrebne molitve onih koji ostanu na zemlji. A ti ljudi troše novac na beskorisne vence, kupujući svakakvu hranu i votku. A demoni koji su nastanjivali ovu dušu tokom života pokušaće da je povuku u podzemni svet...
Dobro je što volimo svoje rođake. Ali moramo voleti i Boga. Jer nemamo čemu da se nadamo: neće biti nikoga da se moli za nas. Mislim da smo poslednja generacija Crkve. Želim da svi razmisle: ko će se moliti za mene kada umrem?
Kada umremo, još uvek imamo vremena pre Strašnog suda. I ako se neko moli za nas, onda se kroz te molitve naša sudbina može promeniti. Ali šta ako nema nikoga da se moli za nas?
Zato moramo da se trudimo da činimo dobra dela. I da ih činimo što je više moguće. Da bi nas, kada umremo, što više ljudi pamtilo: "Kakav je dobar čovek bio!"
Sećaće nas se lepim rečima i moliće se za nas. Možete li da zamislite šta ako se deset ljudi moli? Šta ako sto? Šta ako hiljadu? Hajde da se trudimo da činimo dobro, kako bismo kroz to mogli da privučemo molitvu. U suprotnom, čeka nas strašna sudbina...
Moramo ozbiljno razmisliti o smrti. I upravo zato moramo ozbiljno shvatiti život. Ali mi i dalje gledamo TV, peremo veš, čistimo i kupujemo. Kao da je to najvažnija stvar u životu.
Ali zaista bi trebalo da razmislimo o tome: danas sam živ, ali šta ako sutra umrem? Na šta sam potrošio život? Šta ću poneti Bogu? Koliko sam zla učinio? Činio sam i dobro, naravno, ali zlo je bilo daleko veće.
Pre nego što bude prekasno, treba da naučimo pravoslavnu veru i češće idemo u crkvu. Ako smo živi, to znači da Gospod još uvek ima nade za nas. Čovek umire u najpovoljnijem trenutku svog života, kada dostigne vrhunac blagodati. Ili ga Gospod zaustavlja jer zna da će stvari biti samo gore.
Ako smo još uvek živi, to znači da Gospod očekuje da se promenimo. On još uvek ima nade u nas. Zato moramo pokušati da ne gubimo vreme i da svu svoju energiju posvetimo brizi o svojim dušama. To je najvažnije.
Šta je svrha ako postanete akademik ili ministar i kupite svakom svom detetu automobil, ali niko ne veruje u vas? Šta je svrha ako najvažnija stvar nedostaje?
Automobil je svakako dobra stvar; možeš ići na pijacu. Ali kakva je korist od sve te opreme ako ne znaš Božje zapovesti? Automobil nije greh. Ali ako ide ispred Božjih zapovesti, onda je to pogrešno. To nije ono o čemu treba da razmišljaš.
Treba da razmišljamo o svojim dušama, o njihovom stanju — koliko su blizu Bogu? Ili su daleko od Njega? Ako razmišljamo o tome, naši životi će se postepeno menjati nabolje. I Gospod će nam u tome sigurno pomoći.
Stil/dzen.ru