Tokom doručka, tiho je objavio da je više ne voli i da je njihova veza gotova. Bez objašnjenja, samo nagli zaključak koji ju je potpuno šokirao. Bez vrištanja, bez razbijenih tanjira, bez dramatičnog holivudskog završetka. Samo sterilna tišina kuhinje, miris sveže kafe i pogled Dejvida Linča, precizan i jeziv kao njegova kamera, koji je okončao pet godina strastvene ljubavi sa Izabelom Roselini.
Pa ipak, sve je počelo paradoksom dostojnim komedije, u jednom njujorškom restoranu 1985. godine. Naime Linč je tražio glavnu glumicu za svoj do sada najambiciozniji i najmračniji projekat, Plavi somot. Kada je upoznao Izabelu, bio je impresioniran njenom bezvremenskom lepotom, ali sa tipičnom lakomislenošću umetnika, izgovorio je bizaran kompliment: „Znaš, mogla bi biti ćerka Ingrid Bergman!“
Roselini, koja je tu sličnost učinila kamenom temeljcem svog identiteta i karijere, nije hteo da ga ostavi neoštećenim. Pogledala ga je pravo u oči i odsečno odgovorila: „Idiote, ja jesam njena ćerka.“
Linč se, umesto da se uvredi, glasno nasmejao. Nešto električno je zaiskrilo u tom bljesku iskrenosti i ironije. Video je ne samo naslednika filmske dinastije, već i sirovu ranjivost savršenu za Doroti Valens. Ona je s druge strane videla dete genija, koji je svet video sa svežim, uznemirujućim čudom.
Ta večera postala je početna scena partnerstva u kojem su se umetnost i život isprepleli toliko da ih je bilo nemoguće razdvojiti. Međutim, ono što je za svet bilo najglamuroznije i najavangardnije umetničko partnerstvo osamdesetih, za Izabelu se šest godina kasnije transformisalo u trenutak neispunjive praznine.
Bili su muza i stvaralac. Zajedno su stvorili zavodljivu tamu Plavog somota i ludilo Divljeg u srcu, zamagljujući granice stvarnosti dok nisu postale nerazlučive. Pa ipak, Linč je odlučio da mu je oduzme. Bez upozorenja, bez nežnog uvoda.
Tog jutra 1991. godine, reditelj koji je otkrio užase iza američkih belih ograda od letvica okrenuo je svoj neumoljivi nadrealizam stvarnom životu: isekao je ljubav kao da montira nepotrebnu scenu.
Izabeline reči, izgovorene u kasnijim intervjuima i u njenoj autobiografiji, prenose viziju ogoljenog i razoružavajućeg bola:
„To je bio najveći bol mog života“, priznala je godinama kasnije. „Znala sam da je Dejvid ljubav mog života i mislila sam da on oseća isto prema meni, ali očigledno sam pogrešila. Nije mogao da objasni. Jednostavno je bilo gotovo.“
Izabel je često opisivala taj period kao neku vrstu emocionalnog izgnanstva:
„Išla sam na terapiju. Bila sam slomljena. Kada vam roditelji umru, to je strašno, ali je prirodno. Ali kada osoba koju volite nestane iz vašeg života bez razloga, osećate se kao da ste izbrisani.“
Za nju, raskid nije bio samo raskid, već amputacija duše izvedena bez anestezije. Bila je to jasnoća lišena empatije, ista jeziva distanca koja se nalazi u njenim najnemirnijim ulogama: metafizička distanca koja nije dozvoljavala nikakav odgovor. Prava muka bila je u odsustvu sukoba. Njena unutrašnja snaga i potpuna distanca bolele su više nego što bi mogla oštra reč ili besan izliv. Njena jasnoća nije bila jasnoća nekoga ko objašnjava, već nekoga ko posmatra katastrofu odozgo, odbijajući da dodirne blato tuđeg bola.
Povrediti ženu sa takvom svešću, uskratiti joj šansu da odgovori, znači oduzeti joj dostojanstvo kao sagovornika, pretvarajući je od partnera u odbačeni rekvizit. Ta nevidljiva barijera je rana koja gori više od bilo kakve rasprave.
Kada se njihova zajednička priča završila, on je jednostavno sve zaustavio, ostavljajući je samu u mraku, pitajući se gde je svetlost nestala.