Manekenka, Kristina Mekginis (38) deli troje dece sa svojim bivšim mužem, Padijem Mekginis, uključujući jedanaestogodišnje bliznakinje Penelopu i Lea i osmogodišnju Felisiti – svi imaju autizam. Znali su da nešto nije u redu kada su sva deca dobila istu dijagnozu i to je majku navelo da se i sama sa 33 godine testira.
Iako Kristina i Padi više nisu u braku, par i dalje živi zajedno u porodičnoj kući zbog dece. Govoreći u petak u epizodi emisije „Parent Unplugged“, Kristin je priznala da je najteži deo roditeljstva pripremiti ih da žive bez nje kada ona ne može da živi bez njih. Sem toga, svakodnevni život donosi svoj niz poteškoća, koje navodi u nastavku teksta.
Priprema za samostalni život
Suzdržavajući suze, rekla je voditeljki Šeris Halsal: „Oh, ovo je prilično duboko za početak. To je shvatanje da pripremam svoje troje dece da žive bez mene kada ja ne mogu da živim bez njih.“
„A zašto osećate da ih pripremate za to?“, upitala je Šeris.
„To je u svakom slučaju posao roditelja ili negovatelja.“ Znate, naravno da želimo da budu srećni, da budu uspešni i sve to. Ali zapravo, želimo da znamo da kada zaspimo za stalno, da će moći da se nose sa tim".
„Dakle, mislim da je to bilo najveće saznanje da ne mogu da živim bez ovo troje dece i da će jednog dana morati da žive bez mene. Zato moram da ih pripremim da budu što samostalniji, posebno sa njihovim dodatnim potrebama.“
Kristin je ranije pričala o autizmu svoje dece dok je govorila o izazovima sa kojima se roditelji neurodiverzne dece često suočavaju u radio emisiji „Ženski sat“ na BBC-ju prošle godine.
Razgovarajući o svojoj deci i kako se njihov autizam manifestuje, rekla je: „Različito je za sva troje njih kao što je i za svu autističnu decu. Nastavila je: „Uvek kažem, ako ste sreli jednu autističnu osobu, sreli ste jednu, nismo svi isti. A moje tri su dokaz toga. Sve njihove ličnosti, način na koji se igraju, način na koji se druže, način na koji komuniciraju, sve je potpuno drugačije.“
Zajednička stvar za svu decu sa autizmom
Tokom emisije, Kristin je razgovarala sa Krupom Padi o tome kako je većina igrališta u Velikoj Britaniji nepristupačna za decu sa invaliditetom.
„Ali jedna stvar koju imamo zajedničko sa svima njima jeste pronalaženje mesta za igru, posebno napolju, koja su pogodna za njih, što je pravi izazov. Veoma je ograničen broj mesta na koja možemo da idemo, i nije postalo ništa lakše otkako su odrasli.“
Kada je zamoljena da detaljnije objasni specifične izazove, Kristin je objasnila: „Pronalaženje mesta koja su prilagođena njima gde se osećaju kao da su uključeni sa drugom decom, nema mnogo parkova ili igrališta na otvorenom koja će imati senzornu opremu.“
Nastavila je: „Ili koja će imati mirnu zonu, ili koja su ograđena, znate, da bi bila bezbedna. A još više za decu sa dodatnim potrebama, posebno neurodiverzitetnu, kada nemaju tu svest o opasnosti. Veoma je važno imati park koji ima ogradu oko sebe gde mogu da zatvorim kapiju. Jer ako se preopterete, ili čak i ako su zaista uzbuđeni, to bi za njih mogao biti pozitivan osećaj, i trče okolo ili su prestimulisani na pozitivan način, mogu trčati i mogu se penjati".
„I možda tamo nema kapije koju mogu da zatvorim kada nisu svesni svega ostalog što se dešava van parkinga i svega ostalog, i trčaće, uzbuđeni, i nema mesta da ih zaštitim. Kao što sam rekla sa senzornim područjima, da pokušam da im pomognem da se smire ili da im pružim nešto u čemu će zaista uživati, nema baš mnogo toga.“
Dodala je: „Mislim, istraživanje pokazuje da zaista nema dovoljno, i porodice putuju i do 13 kilometara, ako ne i više, da bi pokušale da pronađu mesto koje je pogodno za njihovu decu, što nije u redu.“
„Igra na otvorenom treba da bude dostupna svima. To je pravo svih, ne bi trebalo da bude toliko ograničena koliko jeste.“
Deca su bila ista majka po ponašanju
Kristin je takođe govorila o svojoj dijagnozi autizma i ADHD-a, koja joj je postavljena u 33. godini.
Kada je pitana kako je shvatila da bi mogla biti autistična, otkrila je da je to saznala nakon što je njenoj deci dijagnostikovan autizam.
Rekla je: „Nakon što je mojoj deci postavljena dijagnoza, nisam razumela zašto se smatraju drugačijima jer su baš kao ja.
Nastavila je: „I tako, kada su dobili dijagnozu, onda sam morala da kažem, pa, imamo slično, uobičajeni smo u tom području.
- Mislila sam da je to samo zato što su moje bebe. Dakle, naravno, biće kao ja, ali bilo je područja sa prilično teškim vremenima i izazovima. Kao kada je u pitanju druženje, problemi sa senzornom hranom, senzorno samo izlazak napolje, znate, na prometnijim mestima sa kojima sam se uvek borila.
- Jednostavno sam mislila da sam to ja i deo moje ličnosti. U nekim aspektima, pretpostavljam da jeste, to nas ne definiše u potpunosti. Da, mi smo autisti, ja sam autistična i imam ADHD, ali ja sam i dalje ja, i to je samo deo mene, i to sam prihvatila, i to sam prihvatila sa svojom decom.
- Dakle, kada sam shvatila da je to zbog autizma i ADHD-a, onda je to odgovorilo na mnoga pitanja, ali je takođe otvorilo mnogo više (promenilo moj pogled). Mnogo mi je pomoglo. Uvek sam razumela svoju decu, ali mi je pomoglo da održim tu jaku vezu koju smo uvek imali.
Zaključila je: „I pomoglo mi je da ih uverim da će sve biti u redu i da je mama sposobna da radi stvari i da ćete i vi biti sposobni da radite stvari.“