"Postoje ljudi koji su, čak i posle posla, vikendom i na odmoru — generalno, uvek u stanju pripravnosti. Gotovo je kao da su opsednuti. Ne mogu, na primer, samo da leže na plaži, gledajući u horizont...
Imao sam profesora na univerzitetu koji je rekao za svog studenta postdiplomskih studija (inače odličnog studenta): "Plašim ga se, tako je neumorna! Ne daje ni sebi ni meni mira."
Postoje ljudi koji su, čak i posle posla, vikendom i na odmoru, uvek u stanju pripravnosti. Oni ne znaju kako jednostavno da leže na plaži i samo se sunčaju. Ne, oni iznajmljuju čamac u šest ujutru da ulove posebnu dubokomorsku ribu daleko od obale, a zatim je ispeku u hotelskoj kuhinji, na užas kuvara. A do ručka idu da istražuju neki zamak ili brdo, ili grob poznatog pesnika. Uveče se izlazi u diskoteku, a onda nervozno pitaju: "Šta možemo još da vidimo ovde? Nismo valjda došli za džabe?!"
Da li treba da kažem da uživaju u svojoj frenetičnoj aktivnosti? Najčešće, NE. Jednostavno ne mogu da stanu i smatraju to velikom vrlinom. Kao: "takva sam ja osoba - uvek zauzet, uvek zauzet!"
I ti ljudi ne daju nikome oko sebe mira. Njihova deca to posebno loše podnose.
- Ustani sa kreveta, šta se izležavaš?
- Jesi li sve uradio/uradila? Pismeni, domaći? Šta je sa usmenim domaćim?
- I jesi li spakovao/spakovala školsku torbu?
- Onda sredi svoju sobu! Čarape ti se valjaju okolo...
- Možda bi bar mogao/mogla da pročitaš knjigu?
- Onda prošetaj i udahni malo svežeg vazduha!
Dete ih posmatra sa strahom i ponekad zaista ode da uradi nešto što je, iz perspektive odraslog, korisno. Onda ponovo pokušava da legne.
Oni koji zagovaraju aktivan pristup životu ne mogu da podnesu kada deca "ništa ne rade". Iznova i iznova ih teraju ili odvode, ili im se pričaju priče o tužnim sudbinama neradnika koji završe kao čistači ulice.
Mislite li da je to način na koji možete da naučite dete da radi? A ono sluša prekore i odjednom shvati: stvarno, zašto sam lagao i kako me nije sramota?
Ne, misli on – dosta mi je svega ovoga!
Ali moramo shvatiti da se ljudi ponašaju ovako ne zato što su se takvi rodili, već zato što su ih maltretirali sopstveni roditelji, a kada su im roditelji bili deca, stariji su govorili još gore stvari. Na primer:
"Pogledajte ga, na odmoru je! Mi nikada nismo imali slobodnog vremena! Radili smo od 11. godine. Ustajali bismo u zoru da nahranimo kokoške, zatim u štalu, pa na polja... Tako smo odrastali jaki i vredni..."
Takođe su postavljali retorička pitanja:
"Kako čovek može nema nešto da radi?"
"Ili mislite da će neko raditi stvari umesto vas u životu?“
Nije iznenađujuće, i istorijski se razvilo da se stalna konvulzivna aktivnost smatra normalnom, dobrim znakom i da je društvo na svaki način odobrava.
Ali život se promenio, ponovo izgradio. I sada nije stvar samo u tome da su naši preci, preci naših predaka i preci njihovih predaka neumorno radili za život, i mi ne smemo zaostajati. Problem je što su mnogi od nas ispunjeni ANKSIOZNOŠĆU. Dubokom i često neobjašnjivom anksioznošću.
Ljudi se vrte bez ikakve vidljive potrebe ili rezultata, samo da bi ugušili ovu anksioznost. Osećaju se kao da ako stanu, nešto će se desiti, nešto će biti propušteno, katastrofa, kraj sveta. U stvarnosti, naravno, ništa slično se ne dešava, i oni to razumeju u svojoj glavi, ali njihova glava ne može da pomogne.
Nesposobni da se nose sa brigama svih vrsta i nesposobni da se sami suoče sa njima, „vrednice“ teže da pripišu značenje apsolutno svakoj akciji. A ako nešto rade, to je sa svrhom.
Hodanje, samo hodanje, ali nikako iz zadovoljstva! Šetamo jer idemo u kupovinu, bacamo smeće, kupujemo hleb ili uživanje u kulturnom životu — odlazak u bioskop ili pozorište. I opet se postavlja pitanje: da li uživaju u ostvarivanju svojih ciljeva, velikih ili malih? I opet, ne. Anksioznost ne popušta tako lako; oni moraju da nastave da trče. A trčanje je upravo simptom i posledica nemogućnosti uživanja u životu. Ideja da samo zadovoljstvo može biti cilj je nešto o čemu anksiozni ljudi obično ne žele ni da čuju.
Ljudi, dozvolite sebi da budete lenji! Nije sramotno, nije štetno, i niko vas neće grditi što ne radite domaći zadatak; odrasli ste, na kraju krajeva. Oslobodite se staromodnog načina života "uzmite torbe, voz polazi“. Hvalite sebe ne za naporan rad, već za to što ste u harmoniji sa sobom.
I molim vas, dajte svom detetu ta dva sata dnevno o kojima govorim na svakom predavanju "o deci". Za normalan mentalni i moždani razvoj, detetu je potrebno slobodno vreme, apsolutno slobodno vreme. Apsolutno.
Kao psiholog, ponovo bih rekao: pobednik nije onaj ko je stalno zabrinut i nervozan, već onaj ko je smiren, samouveren i sposoban da se koncentriše u pravom trenutku.
Naučite da jednostavno sedite, ležite i ne brinete ni o čemu, da ne razmišljate, da ne patite, da ne planirate, da ne vodite beskrajne dijaloge i monologe sa onima koji vas vređaju, da ne gledate TV ili seriju na računaru, da ne listate časopis. Mnoge stvari u životu zahtevaju da prvo ne radite ništa. Uđite u stanje nečinjenja, uhvatite ga i produžite... Ako ne možete sami da se nosite sa anksioznošću, potražite pomoć od stručnjaka - psihologa, psihoterapeuta ili psihijatra. Život se isplati.
Razumeti, tvoje prezime nije Strah, i ne treba ti petogodišnji plan koji ćeš ispuniti za 3 godine. Samo želiš da živiš i uživaš koliko god je to moguće."
Autor: Mihail Labkovski