Dogodilo se krajem devedesetih godina prošlog veka na železničkoj stanici Kijevski. Trogodišnja crvenokosa devojčica iz sela Čerevki u Kijevskoj oblasti otišla je sa ocem u posetu baki. Na stanici, čovek je na trenutak otišao u toalet, ostavivši ćerku da sedi u čekaonici. Kada se vratio, devojčice nigde nije bilo. Otac je jurio po stanici, pozivajući policiju u pomoć, ali bezuspešno. Dete je nestalo kao da je u zemlju propalo.
Život u zatočeništvu
Devojčicu je odvela starica u podrum stambene zgrade. Tamo je dovukla gomile smeća sa ulice i u njima sakrila dete. Kada bi izlazila iz podruma, uvek je ostavljala Olju samu, proveravajući situaciju napolju. Kada bi dete izlazilo sa njom napolje, ona bi joj zamaskirala izgled sa kapom koja je prekrivala vatreno crvenu kosu i pege na licu.
Jednog dana, jedna od stanarki zgrade zavirila je u prljavi podrum i ugledala devojčicu kako leži na gomili krpe. Žena je brzo prebacila ćebe preko nje, ali glasine su se ipak širile. Komšije su počele da sumnjaju da nešto nije u redu, a jedna od žena je kontaktirala policiju. Međutim, organi reda su odbacili njene tvrdnje, verujući da je devojčici verovatno bolje sa bakom.
Pokušaj bekstva
Kako je Olja odrastala, sve više je počela da sanja o normalnom životu. Jednog dana, njena otmičarka ju je odvela kod poznanika, koji ju je brutalno pretukao samo zato što je pila vodu iz njegove čaše. Žena je nije branila.
Ubrzo nakon toga, Olja je pobegla. Prenoćila je ispod auta. Sledećeg jutra, srela je Romkinju koja je odvela Olju u njihovo naselje. Ali tamo je provela samo kratko vreme. Policija je primetila devojčicu koja je više ličila na belkinju nego na Romkinju. Olja je odvedena od Roma i prebačena u sirotište, gde je ostala oko godinu dana. Ali čak ni tamo, čudna žena koja ju je otela nije je ostavljala na miru. Stalno je dolazila u sirotište prerušena u monahinju, donosila poklone i pokušavala da namami Olju do ograde. Ali devojčica je bežala od nje kao od vatre. Previše dobro se sećala mračnog podruma i nije želela da se tamo vrati.
Zatim je u sklonište stigla filmska ekipa jednog kijevskog televizijskog kanala, a Olja je prikazana na televiziji. Prijatelj devojčicine majke je video emisiju i sve joj ispričao. Iako je prošlo devet godina, majka je odmah prepoznala svoju nestalu ćerku. Međutim, trebalo je još godinu dana da se obnove porodične veze — morali su da prođu kroz sve birokratske formalnosti i da se podvrgnu DNK testu.
Prošlost, prateći me za petama
Vrativši se u svoje rodno selo, Olja je krenula u školu i brzo se prilagodila novoj sredini, uprkos činjenici da je sa 12 godina znala samo da piše, čita i broji. Devojčica nikada nije išla ni u vrtić ni u školu — njena otmičarka ju je učila osnovnom. Jednog dana, učiteljica je upozorila Olju da se žena ponovo mota po školi. Ona je postala toliko drska da je prišla Oljinom ocu na ulici, ponovo se predstavivši kao monahinja. Kod kuće mu je devojčica rekla ko je ta žena zapravo.
Prošla je još jedna godina, ali žena nije odustala. Jednog dana, pozvala je Olju da pođe sa njom, ali devojčica je sve ispričala majci. Njena majka je otišla na dogovoreno mesto da vidi ženu koja joj je otela ćerku. Žena je sedela u nekom raspalom automobilu. Ugledavši Oljinu majku, naglo je ubrzala. Niko je više nije video.
Olga je odrasla, udala se, odgaja decu i nada se da im se nikada ništa slično neće desiti.
(TV kanal Iver, dzen.ru)