Pre svega, ljudi ne žele da starost shvate kao krhkost, niti kao odjek loših sećanja i gubitka života. I bukvalno i figurativno, to je trenutak kada mnogi više ne žive svoje snove i težnje, već su obavijeni bolom i razočaranjem prošlosti.
Starija generacija često primećuje da im je najveće žaljenje to što nisu živeli onako kako su im srca želela, što nisu uložili svoju dušu, sebe i sve što su imali u sopstvene živote.
Starost ne žali za krajem puta – već za samim životom
Na prvi pogled, argumenti koji se fokusiraju na propuštene prilike deluju razumljivo – i jesu opravdani. Ljudi su mogli da usreće sebe, ali to nisu iskoristili.
Iako su to želeli svim srcem, činili su ustupke da bi udovoljili nekome koga vole, ili čak da bi svima prkosili. Tako su propuštali ono što su stvarno želeli.
Ove muke često postaju uzrok strahova u starosti. Većina ljudi osvrće se na svoj život iz uzvišenije perspektive i shvata da su mnoge stvari mogli da urade potpuno drugačije. Nedostajalo im je ono što su sami u sebi držali i nisu uspeli da postignu ono što im je bilo najvažnije. Uspeh i dostignuća, ma koliko dobri, tada deluju kao da nemaju veze s njima – i to ostavlja gorak ukus.
Najveća žaljenja
Nisu pokušavali – sledili su ustaljeni scenario, često nametnut društvom. Nisu koristili ono što su želeli i nisu se usuđivali da preduzmu odgovorne korake ili rizikuju. Možda bi kroz to njihovi životi izgledali potpuno drugačije. Čak i da nije uspelo, bar bi znali da su učinili sve što su mogli.
Neuživanje u životu – znači shvatiti da nikada nisi zaista okusio pravu slatkoću koju život nudi. Nisi uživao u dobrim danima, svetlim događajima, stvarima koje te čine srećnim. Umesto toga, stalno žuriš negde ka budućnosti koja je neizvesna. Ali život postoji ovde i sada.
Izgubljeno vreme – vreme koje je moglo biti iskorišćeno produktivnije i zanimljivije, potrošeno je na druge, nepotrebne brige i sumnje. Ne shvataju svi vrednost vremena. Radi se o stvaranju onoga što želiš, a ne samo o slepom nastavku nečeg uobičajenog ili tradicionalnog. Ponekad, ići sa tokom bez izazova znači promašiti sopstveni put i završiti na pogrešnom mestu. To je najdublje samosažaljenje – kada shvatiš da veći deo tvog života nije bio tvoje delo.
"Samosažaljenje je najdestruktivnija droga; izaziva zavisnost, pruža trenutni osećaj zadovoljstva i odvaja žrtvu od stvarnosti." – Dž. Gardner
Veliki strahovi od kraja puta – da li je to stvarno?
Svi žele da prožive što više godina i da urade više. Niko ne želi da shvati da je kraj blizu i da neće uspeti da ostvari svoje snove. Suočavaju se sa izazovnim razumevanjem ishoda svojih života – uspomenama, razočaranjima i starošću. To ih navodi da sve više razmišljaju o bolesti, umoru i gubitku interesovanja za život.
Kraj života često toliko zamagli sam život da ljudi čak ni ne žele da ga vide. Nije retko da neko godinama ostane nesvestan toga. U međuvremenu, kraj se može dogoditi u bilo kom trenutku i ljudi nemaju kontrolu nad tim.
"Plašimo se smrti, ali ono čega se zaista treba plašiti jeste neproživljen život. Pravi strah je shvatiti na kraju putovanja da nikada nisi ni počeo da živiš."
– Henri Dejvid Toro
Ljudi često odustaju od sreće misleći da je sve prošlo, ali na kraju shvate da zapravo nikada nisu ni živeli.
За чим ће многи жалити у старости? - Размислите о овим речима Хенрија Тороа.
Пре свега, људи не желе да схвате старост као крхкост, као одјек лоших сећања и губитка живота. И буквално и фигуративно, када људи више не живе по сновима и тежњама, већ су обавијени болом и разочарањем прошлости.
Али старија генерација примећује да им је највеће жаљење што нису живели онако како су им срца желела, што нису уложили своју душу, себе и оно што су имали у своје животе.
Старост не жали за крајем пута, већ за самим животом
На први поглед, аргументи који се често фокусирају на пропуштене прилике су разумљиви. И то је сасвим оправдано. Када су људи могли да усреће себе, али то нису искористили.
Иако су то желели свим срцем, учинили су то да би удовољили некоме ко им је драг, или чак да би свима инатили. И тиме су пропустили оно што су желели.
И ове муке су често узрок страхова у старости. Већина људи се осврће на свој живот из узвишеније перспективе и схвата да су многе ствари могли да ураде сасвим другачије.
Штавише, недостајало им је оно што су сами држали у себи. И тако, нису успели да постигну ништа што им је било важно. Дакле, сви успеси и достигнућа, иако добри, немају никакве везе са њима. То оставља горак укус.
Највећа жаљења:
· Нису покушавали — покушавали су да у свему прате устаљени сценарио. А често и оно што се усталило у друштву. Нису користили оно што су желели. Нису се усуђивали да предузму одговорне кораке и ризикују. Можда би, кроз њих, њихови животи били потпуно другачији. Чак и да није успело, знали би да су учинили све што су могли.
Не уживати у животу значи схватити да никада ниси заиста окусио праву слаткоћу коју живот нуди. Ниси уживао у добром дану, светлим догађајима или стварима које те чине срећним. Ниси проживео те дане у себи. Уместо тога, увек негде журиш, из неког непознатог разлога. Ка будућности која је неизвесна. Али живот постоји овде и сада.
· Изгубљено време – губљење времена које је могло бити искоришћено продуктивније и занимљивије, губљење времена на друге, непотребне бриге и сумње.
Не разумеју сви вредност живота у времену. Ради се о стварању онога што желе, а не само о наставку нечег уобичајеног или традиционалног. Понекад, ићи са током, без изазова, значи промашити свој пут. И завршити на погрешном месту. То је највеће самосажаљење. Када људи схвате да велики део њиховог живота није био њихово дело.
Велики страхови од краја пута: Да ли је то стварно?
Сви желе да проживе што више година. Да ураде више. Нико не жели да схвати да је крај близу и да неће моћи да остваре своје снове.
И суочавају се са изазовним разумевањем исхода својих живота: сећања, разочарања и старост. То их наводи да све више размишљају о болести, умору и губитку интересовања за живот.
Међутим, крај живота често толико замагљује сам живот да људи чак ни не желе да га виде. Није неуобичајено да неко годинама остане несвестан тога. У међувремену, крај се може догодити у било ком тренутку, и људи немају контролу над њим. Хенри Дејвид Торо је то мудро рекао овако:
Људи често одустају од среће, мислећи да је све прошло, али испостави се да заправо уопште нису живели...