Kajanje može ozbiljno da pomuti sreću – a najgore je ono kajanje zbog stvari koje nikada niste probali.
Momo Kapor je početkom sedamdesetih pisao knjigu Beleške jedne Ane, čiji su delovi izlazili u jednom od najpoznatijih ženskih časopisa tog vremena. U njoj je, kroz priču o svojoj ćerki tinejdžerki u Beogradu, iznosio i sopstvena razmišljanja.
Jedno od njih je o čekanju:
“Čemu uopšte život treba da vodi? Ako baš hoćeš da čuješ moje mišljenje, reći ću ti – samo bez aplauza, molim! Neću da protraćim ovaj svoj život na neprestano čekanje. Šta radiš celog dana? Samo nešto čekaš. Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, fakultet, muža, decu, unuke, kišu, sunce, da prestane vetar, da otplatiš kredit, da odu dosadni gosti, da počne predstava ili emisija… I na kraju shvatiš – nisi radio ništa, samo si čekao. I taj đavo koga si čekao jednog dana stvarno stigne, ali tada je već kasno.
Hoću da mi se stvari dešavaju odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada, da ne čekam ništa, nego da postojim. Da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu – jednom rečju: da živim sada. Ako razumeš šta hoću da kažem.”