Dramskog umetnika Andreja Šepetkovskog sreli smo na setu filma "Nasledstvo" u Pančevu. U ovom ostvarenju ima trostruku ulogu - producent je, reditelj i glumac. Publici, kako domaćoj, tako i stranoj, predstavio se davnih dana sa ostvarenjem "Belo odelo", koje je prikazano i u Kanu, nakon čega su se uloge samo nizale. Poslednjih godina odlučio je i da, kao pisac, nekim pričama udahne život. Napisao je seriju "Šetnja s lavom", filmove "Ala je lep ovaj svet" i kratkometražnu "Službu", koju je i režirao. Da vredno radi, svedoči i činjenica da je od premijere predstave "Više od igre", koja je održana pre manje od mesec dana, nastavio da radi punom parom.
Ceo april i maj ste proveli u pozorištu zbog predstave "Više od igre". Da li ste zadovoljni? Čini li vam se da ceo koncept "pozorišnog bindža" ima budućnost?
- Bio je to dug i iscrpljujući proces, ali bespoštedno su se svi davali, i to je urodilo plodom. Reakcije publike to potvrđuju. Predstava je topla, razigrana, duhovita, potresna. Prvi deo je vedar, drugi je dramski nabijen i jezgrovit, najbolje napisan, a treći, koji niste gledali u seriji, jer nije ni smeo u to vreme da bude snimljen, pokazuje surovo naličje bezbožnog posleratnog sistema. No, ipak ostavlja nadu i veru da je preobražaj ka istinskom smislu i ljubavi moguć.
Igrate Mišu Šljivića posle Zorana Radmilovića. Kako se niste prepali i da li je to bila najveća odgovornost?
- Ne prepadam se tako lako... Radmilović je bio divan, jedan od naših najvećih glumaca, baš ga volim. Ali mi stvaramo novi, originalni svet koji ne imitira seriju. Osim toga, lik poručnika Šljivića mi je blizak, razumem ga i osećam. Delimo slične stavove.
Za vas nema odmora i trenutno snimate novi film "Nasledstvo". Šta je okosnica te priče?
- To je priča o srpskim dobrovoljcima koji su iz Amerike došli na Solunski front. Film obuhvata tri epohe i stradanja u sve tri, ukazujući da je ova savremena možda i najopasnija, jer za cilj ima otupelost duha i tela. Žrtva koju su dobrovoljci sa svih krajeva sveta podneli, ostavivši dobro plaćene poslove, dolazeći sporim brodom preko okeana i ulazeći u rov na frontu, današnjem čoveku je teško shvatljiva. Sama reč žrtva asocira na muku i moranje, a zapravo je težak, ali radostan podvig i darivanje.
Kroz priču o precima koji su nas zadužili otvaraju se mnoga pitanja koja su i sada aktuelna. Gde smo danas u odnosu na njih? Šta je čast? Nametnuti imperativ okoline, izlizani termin koji se upotrebljava umesto reči sujeta ili duboki iskonski poriv da se rođenjem usađeni moralni kod, odnosno Božji priziv, posluša? Kako se u egzistencijalno graničnim situacijama ponašamo? Tada nema neutralnosti. U brodolomu, ratu, poplavi ili samo u prostom odabiru da li ćemo zarad male koristi slagati i prevariti ili ostati verni istini po ma koju cenu, postajemo kukavice ili heroji. Sredina ne postoji.
Producent ste, reditelj, scenarista i glumac u ovom ostvarenju. Koja funkcija vam je bila najteža? Koliko vam režija i pisanje pomaže da budete bolji glumac?
- Definitivno funkcija producenta. Opet, da nije nje, ne bih imao završnu reč koja je bitna za puno ostvarenje ideje. Praštajte unapred zbog neprimerenog i nepristojnog samohvalisanja, ali odgovoriću na vaše pitanje najlepšim komplimentom koji me je ohrabrio da se upustim u sve odjednom, a dala mi ga je Vesna Trivalić dok smo snimali film "Služba", kada je rekla da se pisac, reditelj i glumac u meni nimalo ne sukobe, već jedan drugom drže "lopovske". Nadam se da će tako i ostati. U ovom projektu mi Gojko Despotović i Jelena Svetličić, koji čine izvršnu produkciju, mnogo pomažu i hvala im.
Vaši likovi često progovaraju iz složenih, unutrašnje ranjenih svetova. Kako birate uloge - instinktom, razumom ili nečim trećim?
- Biram ih po posledicama koje projekat ostavlja na gledaoce. Ako je ideja celokupnog projekta plemenita, nisu mi važni ni žanr ni uloga. Onda imam dodatni motiv da svoj lik produbim. No, bilo je i grešaka u toj proceni oplemenjujuće ideje, te sam učestvovao u ostvarenjima koja baš i ne čine ljude boljim.
U kojoj meri vam je tišina važna u životu, ali i u glumi?
- Čovek koji ne ume da bude sam, ne ume da bude ni s drugima. Tišina je potreba, pogotovo kad pišem. Osim toga, bez nje je teško analizirati i svet i sebe samog. A u glumi je važna zbog toga što je sastavni deo ritma uloge. Sve mora da bude u harmoniji u kojoj se brzi i sporiji, kao i glasni i tihi delovi smenjuju prirodnim, organskim ritmom. Što bi rekao Džon Vejn: "Sve je u tajmingu."
Kako se odnosite prema svakodnevici?
- Pokušavam da sve mirno prihvatim. Spremim se ujutru za nevolje. I trudim se da ih zavolim. One usmeravaju čoveka na poznanje sopstvene nemoći, ali i na Boga, te uteha brzo dolazi. Naizgled paradoksalno, ako težimo ka udobnostima, srljamo u propast i tugu, a ako smo zahvalni na svemu, pa i na nedaćama, neprestano smo radosni. Dakle, težim da budem stalno radostan i da ne mislim o ugađanju sebi, već drugome. To je sloboda. Nažalost, ne uspevam uvek u tome.
Verujete li da stil života može biti umetnost?
- Život je predivna bajka, samo ako progledamo i shvatimo da sve ima uzročno-posledične veze, kao i da postoji Neko ko nas usmerava... Ne znam šta znači "stil života kao umetnost". Umetnost bi trebalo da nastane iz autentične ličnosti i iskrenosti u poimanju sveta, bez imalo brige kako će drugi da nas dožive i da li će nas voleti i prihvatiti, ali da nastane uz ljubav stvaraoca prema publici koji daruje celog sebe. A osobeni stil je samo posledica tog unutrašnjeg doživljaja.
Mislite li da je bila prava odluka da napustite Beograd i odete u pravu prirodu?
- Da. Imali smo sreću da možemo tako da se organizujemo da živimo u prirodi. Mnogi zbog prirode posla nisu u toj poziciji, nažalost. Naravno, takav život zahteva i mnogo fizičkog rada, ali to je cena te vrste slobode. U prirodi vreme drugačije teče. I tišina je. Beton zaklanja vidik, u svakom smislu.
Danas se sve više govori o ranjivosti kao snazi. Kako vi doživljavate ranjivost - lično i profesionalno?
- Svi su ranjivi. Prema svakom treba da se ophodimo nežno kao prema bolesniku. Takođe, mislim da smo svi željni ljubavi poput dece, samo smo nabacili na sebe ozbiljne maske.
Kada biste mogli da ostavite samo jednu rečenicu kao trag o sebi za neki budući svet, šta biste zapisali?
- Molite se za mene grešnog.
Autor: Ljubomir Radanov