Neverovatan život glumice: Otac je ostavio pre rođenja, 2 puta bila na meti psihopata, a niko ne zna kome je rodila decu

Danas 62-godišnja filmska diva Džodi Foster svoje godine doživljava i kao prednost i kao manu, ali nije sklona da ih mistifikuje poput mnogih koleginica koje pažljivo osmišljenim izjavama pokušavaju da prikriju frustracije što više nisu u cvetu mladosti.

– Imperativ mladolikog izgleda poprimio je monstruozne razmere, ali ja ne nameravam da mu se pokorim. Ne zameram onima koji su tome skloni, ali ja se u svojoj koži, ovakva kakva jeste, osećam savršeno dobro.

Iako je snimila više od pedeset filmova i desetine epizoda televizijskih serijala, Džodi Foster je ipak najpoznatija po nezaboravnoj ulozi maloletne prostitutke Ajris u sjajnom filmu Martina Skorseza „Taksista” (1976), odlično odigranoj ulozi Sare Tobijas, žrtve silovanja u filmu „The Accused” („Optužena”, 1988) za koju je dobila prvog Oskara, i kao agent FBI Klarisa Sterling u antologijskom filmu Džonatana Demea „Kad jaganjci utihnu” (1991), za koju je ponovo dobila Oskara.

Uz sav taj angažman uspela je da diplomira književnost na prestižnom univerzitetu Jejl, te svlada francuski i italijanski jezik, koje govori toliko tečno da je bez teškoća sinhronizovala nekoliko uloga u francuskim filmovima.

– Mnogo godina mi je trebalo da spoznam kako najvažnija stvar na svetu nije da vas ljudi shvate. Najvažnije je da sami shvatite šta želite i delujete tako da ostvarite ono za čim težite. To što vas mnogi u tome neće razumeti, nije vaš problem i time se ne treba opterećivati – izjavila je 2007.

A Džodi Foster je, izgleda, mnogo toga rano shvatila. S tri godine, koliko joj je bilo kada je 1965. postala svetski poznato lice preko reklame za kremu za sunčanje „Coppertone”, u kojoj su marketinški stručnjaci po svaku cenu želeli da je odenu u dvodelni kupaći kostim, a ona to energično odbila, sve je radila tvrdoglavo uporno, upravo onako kako je sama htela. Nije se obazirala na pretnje majke koja je, kako tvrdi, oduvek bila „katastrofičarka”, sve videla crno i uvek predviđala najgori mogući ishod u svakoj situaciji.

Tome je, vrlo verovatno, uzrok bilo njeno životno iskustvo s kojim nije znala da se nosi, ali mu je i sama pridonela. Naime, Evelin Almond se 1953. udala za vazduoplovnog oficira Lušijusa Fišera Fostera i s njim dobila troje dece: Badija, Lusindu i Konstansu. Brak je od samog početka bio klimav jer je Evelin žarko želela da živi kao bogati i slavni, ima veliku kuću i poslugu, neograničeno troši. Iako je njen suprug solidno zarađivao, takvim prohtevima nije bilo lako udovoljiti, pa je Evelin često zapadala u depresije. Lušijusu Fosteru sve je to brzo dozlogrdilo pa se 1959. odselio.

Očajna i bez novca, Evelin je početkom 1962, dok su formalno još bili u braku, došla da ga potraži na radnom mestu i tom prilikom, prema navodima Badija Fostera, zahtevala od muža da se obaveže da plaća izdržavanje za troje dece.

Njihov tadašnji susret rezultirao je novom trudnoćom. Ališa Kristijan Foster, koju su svi u porodici zvali Džodi, rođena je 19. novembra 1962. u Los Anđelesu. Otac je priznao četvrto dete, ali više nije želeo da se susreće s Evelin i odmah je podneo zahtev za razvod. Ni s njom, a ni s decom, više nije bio u kontaktu pa Džodi za njega nije čula ništa sve dok 2011, kao osamdesetdevetogodišnjak, nije bio osuđen na pet godina zatvora zbog prevare – uzeo je od nekoliko ljudi novac za gradnju kuće i pobegao s njim.

U knjizi „Foster Child” koju je Badi Foster objavio 1997, blagonaklono je prikazao svoje sestre i njihovo zajedničko detinjstvo, ali je majku ocrnio koliko je mogao.

– Bila je nekritična, samoživa i nesposobna, a od nas je očekivala da joj čitamo misli i radimo ono što nije ni izgovorila. Džodi, iako najmlađa, jedina je znala kako da s njom izađe na kraj – napisao je.

Džodi je jako zamerila bratu zbog toga, te mu je prebacila da je „celog života bio uspešan samo u jednom: znao je da mami slomi srce”.

Njen brat je, naime, bio zavisnik od alkohola i droga, tri puta se ženio i razvodio, a 1988. čak pokušao samoubistvo. Na sestrin komentar se silno uvredio i s njom nekoliko godina nije razgovarao. U detinjstvu, međutim, njih dvoje su, silom prilika, bili najprisniji.

Naime, majka je po svaku cenu želela da barem jedno od njeno četvoro dece zablista na filmskom platnu, pa ih je često vodila na audicije. Na jednoj od njih, na kojoj su 1965. konkurisali i Badi i Džodi, Džodi je prošla i uskoro osvanula na reklamnim plakatima na kojima kuca skida gaćice devojčici pocrneloj od sunca. Bio je to trenutak u kojem je začeto seme ljubomore starijeg brata.

Džodi je svojom otvorenošću i neposrednošću, ali i upornošću i tvrdoglavošću, bez ikakvog napora osvajala producente, reditelje, snimatelje i druge članove filmske ekipe. Sa samo četiri godine sama je naučila da čita i piše i postala jedini član porodice do kojeg je majka držala.

Paradoksalno, već u tom uzrastu postala je i jedini član porodice koji je zarađivao: majka se prepustila sudbini i od dece je očekivala da sami stvore prihode. Sticajem okolnosti, to je uskoro postala stvarnost: Džodi i Badi dobili su 1968. uloge u sitkomu „Mayberry R.F.D.”, a njihova majka je najzad dočekala svojih pet minuta – i formalno im je postala menadžerka.

Džodi je već sledeće godine dobila ulogu u serijalu „Gunsmoke”, a potom u još desetak televizijskih produkcija. Pošto je bila bistra i znatno naprednija od vršnjaka, majka ju je umesto u redovnu školu, upisala u francuski licej u Los Anđelesu, pa je Džodi i maturirala na francuskom.

– Obožavam francuski jezik. Kad govorim francuski, kao da čujem nežniji, suptilniji deo sebe. Čak mi je i glas drugačiji, i to me još uvek iznenađuje, premda to nisam u stanju da objasnim.

Odrastajući u Kaliforniji, gde oduvek živi mnogo Latinoamerikanaca, bez teškoća je svladala i španski, a kako su im komšije bili druga generacija italijanskih doseljenika, usput i bez napora, onako kako to samo deca mogu, odlično je naučila i italijanski.

Tokom školovanja Džodi je snimala dečje filmove i postala miljenica uticajne korporacije „Disney” koja je s njom potpisivala ugovore od po nekoliko desetina hiljada dolara po filmu. Iz tog razdoblja glumica se s nostalgijom priseća snimanja filma „Napoleon i Samanta” (1972) u kojem je glumila uz prekrasnog mladog afričkog lava za kojeg se vezala.

Jednom prilikom, u pauzi snimanja, igrala se s lavom koji ju je u žaru zaigranosti uzeo u usta i poneo prema zaklonjenom delu njegovog ograđenog prostora na setu.

– Nastao je haos, svi su vrištali, zapomagali i dozivali pomoć, a meni ništa nije bilo jasno. Znala sam da me lav neće povrediti i bila sam savršeno mirna, samo me uzrujavalo što se svi oko mene toliko deru – objasnila je Džodi.

Kako je pohađala francusku školu, Džodi je svako leto kroz razmenu učenika provodila u Francuskoj, pa je tako 1977, gotovo slučajno, iskoristila priliku da snimi prvu (i jedinu ploču), na kojoj je otpevala jednu pesmu na engleskom, a jednu na francuskom jeziku.

U to doba, doduše, već je bila zvezda, zahvaljujući prvom ozbiljnom filmu u karijeri – Skorsezovom remek-delu „Taksista”, u kojem je glumila s Robertom de Nirom. Njena uloga Ajris podigla je javnost na noge: jedni su bili zgroženi i smatrali da je to indirektno seksualno iskorišćavanje dece, dok su drugi bili oduševljeni uverljivošću i ležernošću kojom je otelovila maloletnu prostitutku.

– Zbog Ajris sam sate i sate provela kod psihoterapeuta uveravajući ga da se psihički osećam sasvim normalno i da uloga nije poremetila moju duševnu stabilnost. Uostalom, glumila sam i do tada, a i odrasla sam u Los Anđelesu: maloletne prostitutke viđala sam češće nego poslastičarnice, i uopšte nisam shvatala zbog čega se odrasli toliko uzrujavaju – objasnila je.

Film je postigao neverovatan uspeh, a Džodi je već tada bila nominovana za Oskara i osvojila uglednu britansku nagradu BAFTA. Iako je nastavila da snima, i postigla zapažen uspeh u filmovima „Bugsy Malone”, „The Girl Who Lives Down the Lane” i „Freaky Friday”, još nije razmišljala o tome da joj gluma bude životna profesija.

Maštala je o studijama književnosti i o tome kako će i sama jednom pisati knjige. Međutim, neko je porodici ipak morao da obezbeđuje prihod. I, pošto njen brat Badi nije uspeo da se afirmiše kao glumac, a starije sestre još nisu počele da zarađuju, Džodi je nastavila da prihvata ponude koje su i dalje pljuštale sa svih strana.

A kad je 1980. maturirala, odlučila je da nastavi školovanje i, posle rigoroznih selekcija, uspela je da upiše književnost na univerzitetu Jejl. U tom trenutku, naravno, nije ni slutiti da je pred njom jedno od najtraumatičnijih iskustava u životu. Naime, ona je već godinama bila predmet opsesivnih maštarija dvadesetpetogodišnjeg Džona Hinklija, koji je od trenutka kad je prvi put video film „Taksista” osetio neobuzdan nagon da nekako impresionira Džodi.

Najpre se preselio u neposrednu blizinu univerziteta, potom joj pisao desetine pisama i pesama, a kad sve to nije urodilo plodom, odlučio se na korak koji će mu, smatrao je, zauvek obezbediti mesto u istoriji i – najvažnije – skrenuti pažnju Džodi Foster. Po uzoru na Lija Harvija Osvalda, koji je ubio predsednika Džona Kenedija, odlučio je da izvrši atentat na američkog predsednika Ronalda Regana. Temeljno se pripremio i 30. marta 1981. u 14.25, kad je Regan izlazio iz hotela „Hilton” u Vašingtonu, ispalio šest hitaca kalibra 0.22 iz revolvera Röhm RG-1, pogodio troje ljudi, a Ronald Regan je zadobio tešku povredu pluća od metka koji se odbio od neprobojnih vrata predsedničke limuzine.

Hinkli je imao pravo: zaista je ušao u istoriju, i to odmah. Nije ni pokušao da beži, a na njega se sručila sva sila agenata koji su obezbeđivali predsednika. Već na prvom saslušanju Hinkli je priznao delo, objasnio motiv i potvrdio fanatičnu opčinjenost mladom glumicom. Posle psihijatrijskog veštačenja utvrđeno je da je Džon Hinkli mentalno bolestan, pa nije mogao biti osuđen na zatvorsku kaznu već na doživotno lečenje u psihijatrijskoj bolnici.

Džodi Foster je bila šokirana: nedugo posle atentata dala je izjavu za medije u kojoj je priznala da je od Hinklija zaista dobila desetine pisama, te da je većinu prosledila dekanu, ali je kategorično tvrdila da ga nikada nije upoznala, a još manje podsticala njegovu opsesiju. Iako je u kriminalističkoj obradi ubrzo potvrđeno da glumica zaista nije imala nikakve veze s tim činom i da je pravosudni sistem neće teretiti, to iskustvo je ostavilo duboke tragove na Džodi.

Čak i decenijama kasnije, kad su mnogi zaboravili na taj događaj, svaki intervju dogovarala je pod uslovom da se ne spominje Hinklijevo ime niti bilo šta u vezi s atentatom. A kad je ugledna TV mreža NBC 1991. ugovorila razgovor s njom uživo i samo kao činjenicu u uvodnom delu naznačila šta se dogodilo 30. marta 1981, smesta je ustala i izašla iz studija. Očajnički pokušaji producenata da je vrate pred kamere ostali su uzaludni.

Pošto je diplomirala na Jejlu, Džodi Foster se vratila filmskoj karijeri. Prvih nekoliko filmova bilo je relativno loše primljeno, ali nakon što je 1988. snimila „The Accused” (Optužena), za koji je dobila gotovo sve nagrade koje je bilo moguće osvojiti, opet se vinula među najbolje holivudske glumice. Jedan od najvećih uspeha iz tog razdoblja svakako je „The Silence of the Lambs” (Kad jaganjci utihnu, 1991), u kojem je reditelj Džonatan Dem po svaku cenu želeo Mišel Fajfer, ali nije mogao da je nagovori. Džodi je upala kao rezerva s kojom u početku ni reditelj ni producenti nisu bili naročito zadovoljni. Ipak, već posle prvog dana snimanja bilo im je jasno da je Džodi savršena za tu ulogu.

Film je dobio pet Oskara: kao najbolji film 1991, za režiju, scenario, najbolju glavnu glumicu i najboljeg glavnog glumca (Entoni Hopkins), a opšta ocena kritike i publike obezbedila mu je mesto u Američkoj kongresnoj biblioteci, kao umetničkom delu od posebne važnosti za nacionalnu kulturnu baštinu.

– Ne može se opisati uzbuđenje koje osećate dok u publici čekate ko će biti prozvan kao dobitnik. Ali, želim da budem poštena i priznam da je taj osećaj vrlo prizeman, nipošto spiritualno fin. Naprosto ste pohlepni, želite da se dočepate te statue i to je sve – objasnila je u jednom intervjuu.

Posle velikih uspeha Fosterova se osmelila da se oproba i kao rediteljka, pa je 1991. snimila film „Little Man Tate”, ali kritika je nije obasula hvalospevima. To je nije obeshrabrilo, naprotiv. Nastavila je da snima i kao rediteljka i kao glumica, a 1993. na snimanju filma „Sommersby” upoznala se s deset godina starijom producentkinjom Sidni Bernard, s kojom je postala vrlo bliska.

Vrlo brzo počela su šuškanja kako su njih dve ljubavnice, ali Džodi nikada nije želela da progovori ni reči o svojoj seksualnoj orijentaciji. S vremenom je, ipak, postalo jasno da nisu samo dobre prijateljice. Od 1994. živele su u istoj kući na Beverli Hilsu, vozile isti tip BMW-a, ali su se retko u javnosti pojavljivale zajedno. Kako bi suzbila priče kojima se Holivud nezasito hrani, Džodi nikada nije imala poslugu u kući, a bezbednosni sistem na njenom imanju može da se meri s onima koje ugrađuju velike banke.

I već kad su dežurne čuvare morala prestale da muče brige „da li je glumica lezbijka ili ne“, ona im je priredila nov šok: 20. juna 1998. rodila je sina Čarlsa, ali o načinu na koji je ostala trudna i o tome ko je otac deteta nije rekla ni reči. Nagađalo se da je to možda njen prijatelj s Jejla, dizajner nameštaja Marko Pasanela, ili takođe dugogodišnji prijatelj, glumac i producent Rendi Stoun.

Ali ni oni, kao ni Džodi Foster, nisu hteli da kažu ni reč o tome, a svi su primetili da su Sidni i Džodi posle porođaja počele da nose iste prstenove – Tifanijev model „Eternity” (večnost). Prsten se sastoji od niza istih dragulja, po pravilu briljanata, i predstavlja simbol večne ljubavi. Porodica se 2001. uvećala za još jednog dečaka, Kristofera, a glumica ni ovaj put nije želela ni da zucne o ocu – osim što je jednom rekla da je on visoki tamnokosi naučnik s koeficijentom inteligencije 160.

Idiličan, premda netipičan porodični život Džodi Foster ipak nije bio večan, kao što su to sugerisali prstenovi. Zbog razloga o kojima nikad nije progovorila, Sidni i Džodi su se 2008. razišle, a Holivud je dobio novu vruću temu za ogovaranje: hoće li Sidni tražiti alimentaciju, poput Džudi Nelson, partnerke slavne teniserke Martine Navratilove, koja je posle raskida podnela zahtev za izdržavanje.

Kako se ništa od toga nije dogodilo, znatiželja je splasla, ali je Džodi ponovo osvanula na naslovnim stranama.

Naime, bostonska policija je 2008. uhapsila četrdesetdvogodišnjeg Majkla Smigala, muškarca koji je – baš kao nekad Džon Hinkli – bio opsednut lepom glumicom i spremao se na sličan poduhvat. Srećom, njegovi suludi planovi su sprečeni, a Džodi Foster je zbog toga postala još opreznija. Sinovi imaju telohranitelje bez kojih nikuda ne idu, a o svom privatnom životu ne dopušta nikakva pitanja.

Pa ipak, paparaci su uspeli da je snime u društvu scenaristkinje Sintije Mort, koja prema medijima nije bila tako zatvorena i nije krila svoje ranije lezbijske veze. Ljubav je, navodno, planula 2007, na snimanju filma „The Brave One”, u vreme kad je Džodi još živela sa Sidni, pa mnogi pretpostavljaju da je Sintija bila razlog zbog kojeg je petnaestogodišnja veza pukla.

Naravno, Džodi Foster ni rečju nije želela ni da potvrdi niti da demantuje takva nagađanja, ali spremno je odgovarala na sva pitanja koja se tiču posla i projekata koje priprema.

Veza sa Sintijom nije potrajala, a Džodi je 2013. započela romansu, a potom se godinu dana kasnije venčala, sa glumicom i fotografkinjom Aleksandrom Hedison.

A zbog dece je smanjila i tempo rada. Kako je objasnila jednom prilikom „ako prosečno snimanje filma traje četiri meseca, pa na to dodate pripreme, premijere, intervjue, promocije… to na kraju izađe na osam meseci. A ako snimate dva filma, jedan za drugim, onda uopšte ne viđate decu“.

Na taj način Džodi i uspeva da ostvari svoj životni kredo kako „nije najvažnije da vas ljudi razumeju, već da ostvarite ono za čim težite” – između ta dva stava postigla je gotovo savršen znak jednakosti.

Stil / zenskatv.rs

Bonus video: