Te '88. rodila se devojčica sa 2 glave: Roditelji se kajali dok su živi zbog odluke da je operišu, evo kako je živela

Ajliš Holton ostala je upamćena kao jedina osoba u Irskoj koja je preživela operaciju razdvajanja sijamskih bliznakinja. Njeno rođenje bilo je izuzetno neobično, jer je na svet došla s dve glave i jednim telom, pri čemu je njena sestra Kejti bila sijamska bliznakinja čija se glava nalazila na Ajlišinom telu.

Meri Holton, njihova majka, 22. avgusta 1988. godine saznala je da nosi sijamske bliznakinje. Samo dva dana kasnije, nakon tog saznanja, u njenom naručju našle su se novorođene devojčice, Kejti i Ajliš. Iako su imale zasebne glave i vratove, njihove sudbine bile su neraskidivo povezane – od ramena nadole delile su jedno telo. Obe su imale pojedinačna srca i pluća, što im je davalo šansu za dug život. Njihovi unutrašnji organi bili su povezani u predelu karlice, ali zahvaljujući zajedničkoj jetri, koja je bila dovoljno velika, postojala je nada da bi obe mogle živeti zdravo.

Kao bebe, bile su izuzetno živahne i srećne. Ajliš je uvek bila tiša od njih dve, dok je njena sestra bila mnogo življa. Imala je veći apetit od Kejti, ali neobično je Kejti uvek bila krupnija od njih dve. Zajedno su koegzistirale u svom jedinstvenom svetu, ali što su bile starije, to je postajalo manje prijatno.

Kako su devojčice rasle iz nemoćnih beba u male osobe svesne sveta oko sebe, roditeljima je postajalo sve jasnije da će budućnost biti izazovna i neizvesna ako njihove ćerke ostanu spojene.

Njihova blizina nije im omogućila da nauče osnovnu veštinu hodanja zajedno, u paru. Učenje koraka nije bilo samo fizički problem, već i emocionalno iskustvo koje ih je suočavalo sa sopstvenim ograničenjima. Do treće godine, svaki njihov pokušaj prelaska od tačke A do tačke B podrazumevao je ne samo mehaničku borbu nego i guranje i povlačenje, gurale su se na podu i neretko su završavale na podu, zbog čega su se osećale nespretno i frustrirano.

Operacija razdvajanja

Kroz sve te godine agonije, roditelji Meri i Lijam su se suočavali s teškim odlukama i neizvesnostima. Konačno su doneli hrabru odluku da ih podvrgnu operaciji razdvajanja. Postojala je realna nada da će operacija biti uspešna, s procenom od čak 70%. Njihova porodica i medicinski tim u bolnici Grejt Ormond Strit, predvođeni pedijatrijskim hirurgom profesorom Luisom Špicom, gajili su nadu da će im ova operacija omogućiti zdrav, nezavisan život u budućnosti obema devojčicama.

Kako bi približili koncept razdvajanja svojim trogodišnjim devojčicama, koristili su dve čičak lutke koje su spojili i razdvojili, pokušavajući da im na što jednostavniji način objasne šta se operacijom planira postići. Kejti, starija i emotivno zrelija od Ajliš, bolje je razumela ovu ideju i često bi pričala priče o tome šta bi radila kad bi bile razdvojene. Nasuprot tome, Ajliš je retko pokazivala interesovanje za ovu temu i činilo se da se često povlačila u svoj svet maštarija.

A onda, 1992. godine, izvedena je operacija koja je obeležila prekretnicu u životu Ajliš. Operacija je trajala gotovo čitav dan i bila je proglašena za uspešnu. Međutim, četiri dana nakon tog odlučujućeg trenutka, desilo se nešto neočekivano. Monitori pričvršćeni za Ajlišino telo, dok je još bila pod uticajem snažnih sedativa, počeli su da se ponašaju nepravilno. Lekari su kasnije pripisali ovaj neobičan događaj tome da je Ajliš reagovala emocionalno burno zbog razdvajanja sa svojom sestrom, koja je tada ležala pored nje. Nažalost, ova reakcija je uzrokovala koronarni zastoj, to je ozbiljno zakomplikovalo njen oporavak.

Operacija je bila uspešna po Ajliš, ali Kejti, nažalost, nije preživela.

Narednih skoro četiri nedelje, roditelji Meri i Lijam su sa velikom brigom posmatrali svoju preživelu ćerku kako se bori za život na intenzivnoj nezi. Masivna rana na njenom krhkom telu, gde je nekada bila spojena sa sestrom, ostavila je ožiljak težine opekotine trećeg stepena. Osim fizičkog bola koji je bio neizbežan nakon tako složene operacije, Ajliš je takođe proživljavala emocionalnu agoniju. Dugo vremena nakon operacije, povukla se u sebe, odbijala da govori i retko pokazivala svoje emocije. Kada su joj roditelji konačno suptilno saopštili da je Kejti preminula, bilo je jasno da Ajliš već unapred osećala tu neopisivu bol.

Četiri meseca kasnije, Ajliš je konačno napustila bolnicu, fizički jača nego ikada pre, ali i emotivno izmrcvarena. Iako je povremeno pričala o svojoj sestri Kejti, činilo se da je Kejti postala kao zamišljena prijateljica s kojom bi razgovarala dok je sedela u kolima na putu kući iz škole.

Ajliš se posle operacije oporavljala, ali je ostala sa jednom zakržljalom rukom i bez noge.

Sa šest godina, Ajliš i njena porodica otputovali su u Oklahomu, gde su joj postavili veštačku nogu. U roku od šest nedelja, hodala je bez pratnje. Svoj novi ud nazvala je po svojoj sestri bliznakinji.

Roditelji kažu da će da se kaju dok su živi što su ćerku poslali na operaciju, plašeći se da neće biti sposobna da preva

Njen život danas je normalan kako svako dete treba da ima. Osam godina od operacije, Ajliš je pokazala borbeni duh i otpornost što je zadivilo njene roditelje i sve koji je poznaju.

"Ona je veoma svesna onoga što se dogodilo i to joj je pomoglo, ali je takođe veoma odlučna. Nikada joj nismo postavili nikakve barijere na putu jer bi ih samo ona srušila", rekla je njena majka.

Njeni roditelji su roditelji su posle nekoliko godina uložili žalbu na odluku Višeg suda koja je dozvolila bolnici da odvoji njihove bebe. Ova žalba nosi duboku moralnu i emotivnu težinu, jer se suočavaju s odlukom u kojoj se, s jedne strane, nalazi šansa za preživljavanje jednog deteta, dok sa druge strane stoji sudbina obe bliznakinje. Niko im nije rekao da će na operaciji da odstrane telo Kejti.

Roditelji, koji dolaze iz udaljenog dela južne Evrope, žive prema svojim duboko ukorenjenim religioznim ubeđenjima i verovanju da prirodi treba dozvoliti da teče svojim tokom. Njihova vera i moralna dilema su duboko povezani sa situacijom u kojoj se nalaze. Teško prihvataju činjenicu da bi jedna od njihovih beba morala da umre kako bi se spasao život drugoj. Ovo je izuzetno kompleksna situacija.

Lijam i Meri Holton su duboko zahvalni što se nisu našli u situaciji da donesu ovakvu strašnu odluku. U njihovom slučaju, operacija je nosila jednak rizik za oba njihova deteta.

Bez obzira na sve nedaće, njeni roditelji ne mogu da se pokaju zbog svoje odluke da pristanu na operaciju, jer ne mogu da prežale što su izgubili Kejti.

"Da smo tada znali da će neko dete umreti, ne bismo pristali na operaciju, ali u istim okolnostima bismo ponovo doneli istu odluku. Kejti nikada neće biti zaboravljena. Svake nedelje obilazimo njen grob i ponekad se zapitamo kako bi bilo da je živela. Ali nema smisla zadržavati se na prošlosti. Samo pokušavamo da živimo u sadašnjem trenutku i verujemo da će Ajliš ceniti odluku koju smo doneli u godinama koje dolaze."

Danas se ne zna sa sigurnošću šta se dešava sa Ajliš. Poslednji podaci o njoj su vezani za operaciju i pretpostavlja se da devojčicini roditelji žele da njen slučaj ostane anoniman.