12 jezivih pravila Severne Koreje: Intimni odnosi su ženama dozvoljeni po strogoj proceduri, a ulošci strogo zabranjeni

Dok svaka zemlja na svetu ima nekoliko neobičnih pravila ili regulativa, godinama je globalna pažnja usmerena na Severnu Koreju osvetlila je neka od najbizarnijih zakona u ovom regionu. Najčudniji zakoni u Severnoj Koreji postavljeni su iz samo jednog razloga: da kontrolišu stanovništvo. Građani čiji su životi regulisani do najsitnijih detalja osiguravaju da "vrhovni vođa", Kim Džong Un, ostane na vlasti i zadrži čvrstu kontrolu nad srcima i mislima miliona Severnih Korejaca.

Pravila koja se moraju poštovati u Severnoj Koreji fokusirana su na to da uzdignu Kim Džong Una do božanskog statusa, dok istovremeno drže građane izolovanim i odsečenim od ostatka sveta. Činjenica da zemlja ima ovakve sulude zakone sama po sebi nije šokantna, ono što iznenađuje je stepen u kojem ovi zakoni uspevaju da drže Severne Korejce u redu. Takva ekstremna pravila mogu nam se činiti apsurdnim, ali kršenje istih nosi ozbiljne, pa čak i smrtonosne posledice. Vlast zasnovana na strahu bila je modus operandi Kima, kao i njegovog oca i deda pre njega.

U nastavku saznajte više o nekim od najbizarnijih zakona u Severnoj Koreji.

1. Možete nositi samo frizure odobrene od države

Od 2013. godine, Severna Koreja je pokazala poseban interes za frizure svojih građana kao način implementacije uniformnosti i održavanja čvrste kontrole čak i nad najličnijim aspektima života ljudi. Postoji 18 frizura koje država odobrava za žene i 10 opcija za muškarce.

Muškarci moraju da drže kosu kraćom od pet centimetara, starijim muškarcima je dozvoljeno da imaju kosu do sedam centimetara.

Vlada je naredila da se udate žene drže kratko ošišanih frizura, dok su neudate žene slobodne da nose dužu kosu. I dok je frizura Kim Džong Una, naravno, svetski poznata, ona nije dozvoljena ni za koga osim njega.

2. Moraju da plaču na godišnjicu smrti Kima Il-sunga

Kim Il-Sung, deda Kim Džong-Una, predstavlja se kao dobri otac nacije. Iako je umro 1994. godine, datum njegove smrti, 8. jul, je dan nacionalnog žalosti (dok je njegov rođendan u aprilu dan nacionalnog slavlja). Očekuje se da se Severni Korejci osećaju tužno i da to jasno pokažu. Zakon zabranjuje osmeh ili čak glasno razgovaranje 8. jula. A bilo bi poželjno da tog datuma svi plaču.

Severna Koreja ozbiljno shvata žalost, kada je umro otac Kim Džong Una, Kim Džong Il, građani su slati u radne logore zbog nedovoljnog izražavanja bola. Ova pravila primenjuju se na sve aktivnosti u čast i poštovanje prema Kimu Il-sungu i Kimu Džong-ilu. Žvakanje žvakaće gume, glasno razgovaranje ili bučno ponašanje nisu dozvoljeni u blizini njihovih statua ili tokom vremena posvećenog odavanju počasti.

3. Morate imati dozvolu vlasti da se preselite u glavni grad

Život u Pjongjangu, glavnom gradu Severne Koreje, smatra se lakšim i savremenijim od života na selu. Međutim, oni koji žele da žive u velikom gradu ne mogu samo tako da se presele u glavni grad. Zakon zabranjuje građanima da se preseljavaju u Pjongjang bez izričite dozvole vlade. Grad je uglavnom naseljen tvrdokornim članovima vladajuće partije i onima koji su viši u društvenoj kasti.

Pored toga, širom Severne Koreje postoje kontrolne tačke koje sprečavaju građane da se slobodno kreću bez dozvole.

4. Pravno su obavezni da glasaju na svim izborima

Nakon velikih izbora, Amerikanci često razmišljaju o tome kako bi bilo da više ljudi aktivno učestvuje u našoj demokratiji i glasa. Međutim, u Severnoj Koreji, zemlji koja odbacuje demokratske ideale, građanima nije data mogućnost da biraju da li će ići na izbore ili ne. Moraju. Svaki građanin stariji od 17 godina je po zakonu obavezan da glasa. To je manje vežba demokratije, a više način da vlada nadzire stanovništvo.

Ne samo da nema izbora u vezi sa tim za koga glasate, već, prema rečima jednog dezertora, "vlada proverava spisak birača, i ako vaše ime nije na spisku, pokrenuće istragu. Često tokom izbora vlada sazna o dezertorima."

5. Vlada kontroliše sve kanale na televiziji

U Severnoj Koreji nećete pronaći nijednu međunarodnu televizijsku stanicu. Svi televizijski programi su strogo kontrolisani od strane vlade, koja dozvoljava emitovanje samo četiri zvanična kanala. To su Korejska centralna televizija, koja je glavni medijski centar i prenosi sve državne vesti, i poseduje najsavremeniju opremu među ova četiri kanala; dva obrazovna kanala i sportski kanal. Vlada proizvodi svaku reč koja se izgovara na ovim stanicama.

Hoteli u Pjongjangu koji ugledaju strane putnike i diplomate povremeno emitiraju kineske državne kanale. Prikazivanje programa često je praćeno doslovnim vikanjem i velikim entuzijazmom i radošću.

6. Ako jedna osoba počini zločin, cela porodica mora da bude kažnjena

Jedno od najstrašnijih kršenja ljudskih prava i brutalnih diktatorskih ograničenja koja Severnokorejci svakodnevno proživljavaju je pravilo "tri generacije". Ovo pravilo propisuje da nakon što vlada osudi nekoga za zločin i pošalje ga u radni logor, cela porodica počinioca biće zaplenjena i takođe poslata u radne logore. Pored toga, dve naredne generacije te porodice koje su rođene i odgajane u logoru moraju tamo ostati tokom celog života.

Članovi porodice i potomci tehnički nisu počinili zločin, ali njihova krivica dolazi iz njihove povezanosti i odnosa sa osuđenim rođakom. Ovaj sistem služi kao način da se kriminal svede na minimum i obezbedi da svi Severnokorejci ostanu u skladu sa režimom.

7. Higijenski ulošci

Ulošci i tamponi za jednokratnu upotrebu uopšte se ne prodaju u Severnoj Koreji. Žene koriste uloške za višekratnu upotrebu.

8. Samo na ovaj način mogu da vode ljubav

U Severnoj Koreji su zabranjene sve vrste kontracepcije. Zato je pronaći prezervativ vrlo težak zadatak. Mnogi odrasli Severnokorejci veoma će se obradovati ako dobiju kontraceptivno sredstvo na poklon. Tako da u Severnoj Koreji postoji određeni način kako ljudi mogu da vode ljubav. Diktator im je zabranio da se "čuvaju".

9. Oni koji pokušaju da pobegnu iz zemlje šalju se u radne logore – ili bivaju pogubljeni

Kim Jong-un zna da, da bi zadržao svoju moć, treba da ima zemlju punu ljudi koji će redovno pokazivati svoju lojalnost i poštovati ga. Možda je najteži prestup u Severnoj Koreji pokušaj bekstva iz zemlje. Oni koji budu uhvaćeni u pokušaju dezertiranja obično se šalju u radne logore, a često bivaju i pogubljeni.

Tokom godina, pojavilo se mnogo strašnih priča o ljudima koji su pokušali da pobegnu iz Severne Koreje, ali su uhvaćeni i kažnjeni na brutalne načine. Kao što je to slučaj sa mnogim zakonima u Severnoj Koreji, kazne ne pogađaju samo one uhvaćene, već i njihove porodice i rodbinu, koji se suočavaju sa teškim posledicama.

10. Samo odabrani mogu da koriste internet

Jedna od najvećih pretnji koja bi mogla da sruši režim Kim Jong-una je informacija. Ako informacije iz spoljnog sveta dospeju u ruke običnih Severnih Korejaca, to bi moglo da izazove revoluciju koja bi dovela u pitanje Kimovu vladavinu i promenila živote svih ljudi u zemlji.

Kim je toga očigledno svestan. Kao rezultat toga, korišćenje interneta je strogo regulisano i kontrolisano. Jedini ljudi kojima je dozvoljen pristup internetu obično su vladini zvaničnici i oni koji su dobili posebnu dozvolu. Međutim, nije da u Severnoj Koreji ima mnogo sadržaja na internetu; prema izveštaju iz 2016. godine, trenutno je dozvoljeno samo 28 aktivnih veb sajtova.

11. Samo muški vladini zvaničnici smeju da voze

Kao i svaki drugi aspekt života u Severnoj Koreji, vožnja i posedovanje automobila takođe su pod kontrolom vlade. Zbog toga, zemlja nije preplavljena motorima. U stvari, tokom špica u Severnoj Koreji, jedan automobil može imati čitavu deset traka na autoputu za sebe. Samo muški vladini zvaničnici mogu da poseduju automobil i dobiju dozvolu za vožnju.

Međutim, privatne kupovine automobila su u porastu. Vlasnici automobila registruju svoje automobile kao pripadajuće vladinim agencijama kako bi zaobišli zakon.

12. Posedovanje Biblije je zabranjeno

U Severnoj Koreji ne postoji dozvoljena religija. Jedina teologija kojom se njeni građani mogu baviti je obožavanje Kim Jong-una kao božanske ličnosti. Iako u Severnoj Koreji postoje neki crkveni objekti odobreni od strane države, opšti konsenzus je da se ovi domovi vere zapravo ne koriste u religiozne svrhe. Oni služe samo kao izlog, kako bi se pokazala "sloboda" koju Severni Korejci imaju.

Ako građani budu uhvaćeni s Biblijom, mogu biti poslati u radne logore ili pogubljeni.