Užasna istina o leševima s Titanika, pravi razlog smrti frapira: Evo zašto ljudski ostaci nikad nisu nađeni kod olupine
Borodolom "Titanika" 1912..odneo je sa sobom i više od 1.500 života, najbogatiji imali su najveće šasne da prežive, čak 63 posto spašenih osoba je boravilo u prvoj klasi. "Videli smo telo ženu u spavaćici s bebom čvrsto prislonjenom na njena prsa"
Izvor: Ivana Bogićević
Titanik je bio britanski putnički brod, u to vreme jedno od najfascinantnijih zdanja, odisao je luksuzom i glamurom, a karte za prvu providbu od Sautemptona ka Njujorku, ispostaviće se i jedinu, su planule. Niko nije mogao ni da nasluti da će njegovo ime postati sinonim za nezapamćenu pomorsku nesreću.
Naime, dizajniran je da bude najraskošniji i najsigurniji brod svog vremena, sa modernim pogodnostima i inovacijama.
Plovilo je bilo dugačko čak 269 metara, širina je iznosila 28 metara, dok je bruto tonaža bila neevrovatnih 46,328 tona.
Imao devet paluba za putnike i posadu, sa brojnim luksuznim sadržajima poput bazena, teretane, turskih kupatila, biblioteke i elegantnih restorana. Mogao je da primi oko 2,435 putnika i 892 člana posade, ukupno 3,327 ljudi.
Prvo i jedino putovanje
Svoje prvo putovanje započeo je 10. aprila 1912. godine iz Sautemptona. Nakon zaustavljanja u Šerburgu i Kvinstaunu (sadašnji Kobh), krenuo je preko Atlantika ka Njujorku.
U noći 14. aprila 1912. godine, oko 23:40 sati, Titanik je udario u ledeni breg. Sudar je prouzrokovao velika oštećenja, brod se munjevitom brzinom napunio vodom.
Skorz je potonuo dva sata i četrdeset minuta nakon udara.
Uzroci tragedije
Nedostatak čamaca za spasavanje: Titanik je imao samo 20 čamaca za spasavanje, što je bilo dovoljno za manje od polovine putnika i posade.
Visoka brzina: Brod je plovio velikom brzinom uprkos upozorenjima o ledenim bregovima u toj oblasti.
Nepotpune procedure evakuacije: Mnogo čamaca za spasavanje nije bilo popunjeno do maksimalnog kapaciteta zbog neadekvatne evakuacije i panike.
Naime, temperatura vode iznosila je 2,2 Celzijusa, pri kojoj ljudsko telo može da preživi samo 15-ak minuta. Živote je izgubilo 1517 ljudi, a najviše šanse za preživljavanje imali su putnici prvog razreda: spasilo ih se 63 posto.
Šta se dogodilo sa telima nastradalih?
Istinu o tome skrivaju tajni telegrami, čiji su autori verovali kako nikad neće izaći u javnost. U tim telegramima je jasno kako je kapetan jednog od spasilačkih brodova, Mackay-Bennet, želeo da izvuče sva tela iz mora. Ali, ubrzo je shvatio kako je njegov brod premali za 334 tela koliko su ih našli. Tada su doneli kontroverznu odluku - izbaciće leševe od putnika iz najsiromašnije, treće klase, kako bi im ostalo dovoljno mesta za one iz prve i druge klase.
Naime, mišljenje posade je bilo kako oni imaju veća prava na dostojanstvenu sahranu. Od 334 pronađena tela, iz broda ih je izbačeno čak više od sto, a ona nikad više nisu pronađena u prostranstvima Atlantskog okeana. Istinu o tome šta se dogodilo skrivali su dugo poverljivi telegrami, koje su naknadno istoričali pronašli u tajnim arhivima.
Sirotinja ostala da pluta
U prvom telegramu kapetan je napisao "Apsolutno morate dovesti sva tela koja stanu na spasilački brod". Ali, s broda Mackay-Bennet ubrzo je odgovoreno "Detaljno smo popisali sav novac i vrednu imovinu nađenu kod tela. Zar ne bi bilo bolje da se sva tela sahrane na moru, osim ako ne postoji posebna želja porodice da ih zadržimo?". Nakon kraćeg dopisivanja dogovoreno je kako će se izbaciti tela žrtava siromašnijih putnika, dok će ostaci onih bogatijih biti vraćeni njihovim porodicama.
More se pretvorilo u groblje
Kad se SS Bremen, brod koji je plovio iz Nemačke u Ameriku pet dana kasnije približio mestu tragedije, putnici koji su bili na njemu počeli su da vrište. Bremen se pridružio brodu Carpathia, a njihova misija je bila da sakupe ostatke tela koji se mogu pronaći. U daljini su mogli videti bele mrlje, koje su zapravo bile smrznuta tela mrtvih koji su na sebi još uvek imali spasilačke prsluke.
Danima iza potonuća, celo se mesto pretvorilo u ogromnu vodenu grobnicu, s gustom maglom, zvukom zapljuskivanja talasa, zaleđenim telima i sveštenikovima rečima koji ih je ispraćao.
"Videli smo ženu u spavaćici s bebom čvrsto prislonjenom na njena prsa", svedočila je Džoana Stunke, putnica Bremena. "Bilo je tamo i telo žene koja je čvrsto grlila čupavog psa koji je izgledao kao bernardinac. Neki su bili odeveni za ples i večeru, neki u spavaćicama i pidžamama. Jedna žena je imala pojas za spašavanje i dvoje dece u rukama."
Posada je sve zajedno opisala kao "hladno, mokro, jadno i neutešno". Do kraja aprila, kombinacija soli i sunca počela je uništavati pojaseve i tela su počela nestajati u dubinama okeana. U junu iste godine ipak su pronađena dva tela kako plutaju okeanom. Bila su to tela brodskog konobara i kuhinjskog radnika.
Nesreća Titanika dovela je do brojnih promena u međunarodnim pomorskim propisima, uključujući povećanje broja čamaca za spasavanje na brodovima i uspostavljanje Međunarodnog sporazuma za zaštitu ljudskog života na moru (SOLAS) 1914. godine.
Otkrivanje olupine
Olupina Titanika pronađena je 1985. godine na dnu severnog Atlantika, na dubini od oko 3,800 metara.
Zašti ostataka ljudskih tela nema oko olupine?
Reditelj filma "Titanik" Džejms Kamerun do olupine se spuštao 33 puta. Kaže da je video svašta - cipele, odeću i lične stvari, ali ni jedan deo ljudskog tela. Isto kažu i drugi ljudi koji su se spuštali do potopljenog broda.
Naučnici kažu da je većina ljudi koji su umrli verovatno bili u prslucima za spašavanje i da su ih vetar i talasi odneli daleko u more. Nakon potonuća digla se oluja koja je, kako se smatra, rasula leševe u nizu dugom 50 milja.
Ipak, neki istoričari tvrde da su stotine ljudi bili zarobljeni unutar broda koji je tonuo. U dubokom moru glavni faktor koji upravlja razgradnjom je količina kiseonika otopljenog u okolnoj morskoj vodi. Kada ga ima u izobilju, kseonik ubrzava raspadanje tela.
Struje neprestano "isporučuju" svež kiseonik koji daje energiju crvima, ribama i drugim organizmima koji imaju proždrljiv apetit.
Ali, razgradnja se usporava ako je telo zaklonjeno od otvorenog mora, smanjujući nivo kiseonika i mogućnost patogenih organizama da dođu do njih. U unutrašnjosti mnogih starih olupina tako su pronađene kosti, zubi, a ponekad i cela tela.
- To u potpunosti zavisi od toga gde su bili - rekao je jednom prilikom Tom Ditviler, iskusni istraživač mora koji je imao veliku ulogu u pronalaženju Titanikovih ostataka.
- Za Titanik faktor kiseonika znači da su se strvinari davno gostili obližnjim leševima. Ali - barem u teoriji - tela u neoštećenim delovima trupa mogla su biti zaštićena od morskih struja i kiseonika - dodaje.
Drugi stručnjaci za Titanik - uključujući Roberta D. Balarda, pronalazača olupine koji se dugi zalagao za njenu zaštitu - smatraju mogućim i možda verovatnim da ljudski ostaci leže netaknuti u neistraženim delovima.
- Ne bih se iznenadio da se oko motora i glavnih kabina za upravljanje, nalaze vrlo očuvana tela. To je duboko unutar broda i taj deo je jako težak za istraživenje, tu može stati, decetine, možda i stotine nastradalih. Znam da je puno leševa palo na dno, jer ima mnogo cipela svuda unaokolo - zaključio je.