ŽIVELA U ČARDAKU NI NA NEBU NI NA ZEMLJI, A SPAVALA U ZLATNOM KREVETU: Olja Ivanjicki je bila jedna jedina, neponovljiva

Olga Olja Ivanjicki rođena je u Pančevu, na današnji dan, 10. maja 1931. godine u ruskoj bolnici. Njeni roditelji, otac Vasilij Vasiljenko Ivanjicki i majka Veronika Mihajlovna Pjotrovska došli su u Srbiju kao prognanici iz Rusije, nakon Oktobarske revolucije. Živeli su u Kragujevcu, gde je Olja odrasla, a onda prešla u Beograd da studira vajarstvo na Akademiji za likovne umetnosti, iako se od samog početka uglavnom bavila slikarstvom.

Jedan je od osnivača Niš Art Fondacije i Salona Muzeja Mediale, a 2007. osnovala je i Fond Olge Olje Ivanjicki sa krajnjim ciljem da Fond radi na osnivanju Muzeja Olje Ivanjicki.

Olja je imala 99 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Šezdesetih godina prošlog veka je prva počela sa pop artom u Beogradu, a pripremala je i izvedbe koje se pamte. Njene slike se nalaze u mnogim muzejima i galerijama širom sveta: „Metropoliten“ i Muzej moderne umetnosti u Njujorku, „Santa Barbara“ u Kaliforniji, Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, Muzeju moderne umetnosti u Skoplju, Muzeju grada Beograda, Istorijskom arhivu u Beogradu, Gradskom muzeju u Rovinju, kolekciji „Filip Beman“ u Filadelfiji, fakultetu „Dobs Feri“ i kolekciji „Vitezovi Malte“ u Njujorku…

Godine 2003. je završila i nekoliko arhitektonskih projekata. Projekat za novi trgovinski centar u Njujorku, pod nazivom „Big Apple Twins – Ground and Sky Zero Memorial“ i projekat koji obuhvata dve građevine za Mars, mušku i žensku zgradu – „Matrimonial Buildings“. Godine 2004. je učestvovala na konkursu za memorijalni centar u Njujorku sa projektom „Memorijalna sfera“. Iste godine napravila je projekat mosta preko Dunava – „Belgrade Time Gate“, a učestvovala je i na trećem Pežoovom takmičenju za projekat automobila bliske budućnosti.

Godine 2005. oprobala se i kao kostimograf u Narodnom pozorištu u Beogradu, u opereti „Slepi miš“, Johana Štrausa, a sa modnom kućom „Mona“ je ostvarila modnu reviju „Tesla“, povodom 150 godina rođenja čuvenog naučnika. Dve godine kasnije, sa pomenutom modnom kućom uradila je kolekciju „Njegoš“ posvećenu jubileju -150 godina od štampanja „Gorskog vijenca“.

Dobitnik je gotovo svih nagrada na ovim prostorima i mnogih u inostranstvu. Svrstana je u izuzetne pojedince 20. veka i vodeće žive legende sveta za 2001. godinu (IBC Cambrige). Postala je zamenik guvernera Američkog biografskog instituta, a zatim zamenik direktora Međunarodnog biografskog centra u Kembridžu.

Prema rečima Suzane Spasić, direktorke Fonda Olge Olje Ivanjicki, kad biste ušli u Oljin atelje – kao da ulazite u čardak ni na nebu ni na zemlji. Prostor je bio osvetljen, a terasa je gledala na reku. Olja je govorila kako ne bi menjala pogled na zalazak sunca ni za šta na svetu. A unutra – čudo. Zamak! Zlatni krevet sa dvadesetak jastučića, crni rekamije na samom ulazu, veliki radni sto za čuvanje grafika i slikarskih drangulija, jastuci za sedenje na patosu, luster od štrasa, ogromna ogledala među kojima je i jedno venecijansko, bidermajer nameštaj, stilske stolice, kišobran koji visi na žici iznad kade, mašina za vežbanje koju je redovno koristila, srebrnina, antikviteti, more knjiga. Svuda njene autorske slike, ali i drugih kolega, uglavnom iz „Mediale“. Svaki predmet je s mnogo ljubavi bio donesen u atelje. Olja je bila esteta, ali je antikvitete čuvala i zbog toga što je njena porodica mnogo gubila u toku godina. Od porodičnog nasleđa joj je ostao samo srebrni ruski samovar. Ništa više. Imala je deo kolekcije Aleksandra Deroka kog je poznavala, pa, kad je preminuo, otkupljivala je njegove predmete kako bi ih sačuvala, plašeći se da se ne ospu (Faberžeovi svećnjaci, Pikasove grafike).

– Olja je volela da kaže da kad slike i predmeti dođu kod nje, nađu svoje mesto i ne žele više odatle da odu. I posle njene smrti, uspeli smo sve da sačuvamo – kaže Suzana Spasić, za portal kucastil.rs, u tekstu Dušana Veselinovića, u okviru projekta „Zaboravljeni srpski legati“.

Sve ovo što smo naveli nije bio ni delić zbirke iz zaostavštine Olje Ivanjicki koja je sve svoje stvari čuvala u prostoru od 38 kvadratnih metara (uz jedan prostor kao depo za velike slike). Trudila se da joj život bude ispunjen lepotom, radom, dragim ljudima. Bila je multitalentovana. Njeno stvaralaštvo broji oko 30.000 dela – slika, crteža, grafika, vajarskih dela, arhitektonskih projekata, portala. Bavila se i kostimom i pisanjem. Neprestano je tragala za novim načinima stvaranja.

Kada je Olja imala pet godina majka joj je umirala od tuberkuloze, a kako se ne bi zarazila, Olja je pamtila svoju majku tako što ju je posmatrala samo kroz staklena vrata spavaće sobe u kojoj je ležala. Veronika je išla na lečenje u sanatorijume u Sloveniju, Švajcarsku, odakle je, umesto razglednica, Olji slala crteže. Preminula je 1936. godine, a devojčica je ostala usmerena na oca koji ju je obožavao. Iako viđen i zgodan, do kraja života je ostao udovac. Posle Drugog svetskog rata je penzionisan, pa je davao privatne časove matematike u kojim mu je čak i Olja pomagala, jer je obožavala ovu prirodnu nauku.

Da bi joj stvorio ideju porodice i zajedništva, Vasilije je, posle Veronikine smrti, Olju okružio komšijama – uglavnom starijom ruskom gospodom. Olja već tad uveliko ispoljava ljubav prema crtanju, kojim se najčešće bavila kad bi joj jedan od “deduški” čitao priču. Od tada, pa do kraja života, do poslednjeg dana u bolnici na Dedinju, Olja Ivanjicki je volela da joj se čita naglas. Često je crtala svoju porodicu, a potom i bajke, novogodišnje jelke, ukrase. Volela je stvari koje sijaju i šljašte, kojim je kasnije i bila okružena. Veliki uticaj na njen budući enterijer imala je njena kuma Olga, po kojoj je dobila ime, čiji je dom krasilo mnogo slika i ogledala po zidovima, jastučića po krevetu, figura, “džidžabidža”. Olja je ubrzo krenula na časove crtanja kod Ljubice Filipović koja ju je i usmerila ka Likovnoj akademiji. Kad je imala 14 godina, izvajao ju je tadašnji student, budući profesor Koka Janković. Taj portret se i danas nalazi u njenoj zaostavštini, a original odlivak od gipsa se čuva na Likovnoj akademiji u Beogradu.

„Kad sam došla da polažem prijemni ispit na fakultetu, znala sam da ću da upišem vajarstvo i da ću da promenim svet jer, kako sam tamo ušla, svi su znali ko sam zbog mog portreta koji je stajao na stepeništu“, kroz osmeh bi se prisećala Olja.

Upisala je vajarstvo u klasi profesora Sretena Stojanovića i obožavala ga je kao svog mentora. Diplomirala je 1955, a magistrirala 1957. godine, dok je 1962. postala prvi jugoslovenski stipendista Fordove fondacije za odlazak na dalje školovanje u SAD, u Rhode Island School of Design. U vreme Hladnog rata to je bio presedan, UDBA je disala za vratom, a onaj jugoslovenski student srećnik, obično bi išao na dalje školovanje u Pariz. Oljin školski program je trajao šest meseci, a sledećih pola godine je bilo određeno za putovanje kroz Ameriku na kom je stekla veliki broj iskustava koja su uticala na njen budući umetnički izraz. Sa dvojicom kolega je otišla u Vašington gde ih je primio tadašnji predsednik Džon Kenedi, kog je Olja 1975. godine naslikala na svojoj slici „20. vek“ na kojoj je predstavila ljude koji su obeležili tu epohu. Drugi deo slike je nastao 1995. godine i posvećen je sfingi i ljudima koji su Olju na određeni način interesovali, a treći 1999. Među ljudima iz ’95. nalazi se i Donald Tramp koji je tad bio biznismen, kojeg je Olja naslikala sa crvenom kravatom koju i danas nosi. Kao da je znala da će nekad postati američki predsednik. Mnogi su govorili da je Olja naslikala Trampa pre Trampa.

Godine 1952. Grad Beograd raspisuje konkurs za uređenje Trga Nikole Pašića, tadašnjeg Marksa i Engelsa, preko kog su se upoznali Olja Ivanjicki i Leonid Šejka. Iako nisu dobili na konkursu koji kasnije nije ni realizovan, tako je počela njihova saradnja, drugarstvo, višegodišnja ljubavna priča. U knjizi “Ogledalo ljubavi” iz prepiske se može primetiti da je koren “Mediale” bio u odnosu Olje i Šejke. Nezvanična umetnička grupa se sastajala u “Ruskom caru”, a kasnije u “Klubu književnika”, a od 1960. godine i kod Olje u ateljeu na Kosančićevom vencu. „Mediala“ je do 2006, za sve godine, imala jedva 12 izložbi.

Kao trag jedne od najlepših beogradskih ljubavi na umetničkoj sceni ostala su pisma koja su Olja i Leonid razmenjivali. Te prepiske pune ljubavi, ljubomore, prebacivanja i sumnji trajale su od 1956. do 1961. godine.

Jednog dana čovek sav u crnom pokucao je na Oljina vrata. Kada mu je otvorila, predao joj je neuglednu kutiju za cipele. Dok se još iščuđavala, nepoznati čovek je nestao. U kutiji su bila pisma koja je Olja napisala Šejki, a koja je on čuvao kod druga. Upravo iz te kutije za cipele, koja je čuvala deo tajne o njihovoj ljubavi, ali i iz pisama Leonida Šejke, koje je u svom stanu sačuvala Olja, nastala je knjiga „Ogledalo ljubavi“, koju je priredila Silvija Monros – Stojaković.

Njihova ljubav se svodila na njihovo stvaralaštvo i zajedničku borbu za umetnost. Relacija Kragujevac – Beograd, koja ih je često razdvajala, naročito u vreme Oljinih odlazaka u porodični dom, premošćena je pismima koja su pisana na starim papirima, na listovima iz srednjoškolskih svezaka. Mukotrpna borba sa razdvojenošću, besparicom, preplitala se sa borbom za sopstvenu umetničku afirmaciju. Sve im je nedostajalo, nije bilo boja, nije bilo platna. Imali su samo ljubav i ljubomoru.

“Mnogo sam zaželeo da te vidim, postaješ u meni nekakva ‘apstrakcija’. Hoću da čujem tvoje disanje. Premda ljubeći ono mesto na hartiji mogu da zamislim tvoje usne, ipak to nije to”, piše Šejka, a u Oljinim pismima se čita:

“Plašim se tvog razmišljanja o ljubavi. Mili moj, divni, jedini… Noćas sam te sanjala, pokazuješ mi svoje nove slike… Tako sam tužna i uznemirena… Noćas sam te tražila cele noći i probudih se vrlo nesrećna. Kad će jednom sve proći…”

O nemoći da se ljubav održi svedoči i poslednje pismo koje je Šejka poslao Olji:

„Možda ti više priželjkuješ da ja budem kriv, nego što to stvarno jesam. Ipak molim za oproštaj. Dovoljno smo izmučili jedno drugo, i možemo i ovako, bez motivisanja krivicom, bez ljutnje i mržnje, da se definitivno raziđemo. Da li ćeš mi poverovati da zaista iskreno želim da se konsoliduješ, da nađeš Smisao i Ljubav, i da budeš srećna…”

Životni i umetnički putevi Olje Ivanjicki i Leonida Šejke prestali su da se ukrštaju još 1961. godine, ali legenda o tome kako su se voleli i danas je živa. Na dan kad je skoro tri veka ranije sahranjen njegov neprikosnoveni uzor Vermer iz Delfta, 15. decembra 1970, Šejka fizički napušta Đubrište, kako je zvao ovaj svet, a Olja svoj kosmos četiri decenije kasnije.

Pre nego što se uselila u stan-atelje na Kosančićevom vencu 19, Olja je živela kao podstanar, po sobama na više beogradskih lokacija. Svoj životni prostor je dobila 1960. godine i bila je “najsrećnija na svetu”. Kao i ostale njene kolege komšije, stan je dobila od ULUS-a čija je tadašnja praksa bila da umetnicima dodeljuje prostore za rad. Prvenstveno, Olja se smestila u jednu sobu koja je gledala na ulicu, a posle nekoliko godina je doneta odluka da se od te prostorije napravi kancelarija Prodajne galerije koja i danas postoji. Olja je potom dobila atelje koji gleda na reku. Čak je i od šupe u dvorištu dogradila depo za svoje velike slike. Stan je bio iz dva nivoa – u donjem je bio atelje u koji se stizalo stepenicama iz sobe. Kao što smo pomenuli, živela je u 38 kvadratnih metara. Kako je vreme prolazilo, stekla je finansijske mogućnosti da sebi kupi kuću, ali nije želela da se odrekne pogleda na reku, nebo, zalazak sunca, kao ni da menja mesto svojih šarolikih predmeta. Bila je vrlo ponosna na svoje stanište. Kad bi se ušlo u “Kuću slikara”, sve je mirisalo na boju i terpentin.

– Prema svima se odnosila isto, čak i u poslovnoj saradnji – nebitno da li je neko bio početnik, student, renomirani novinar. Na prvi pogled je bila misteriozna, nedodirljiva, a zapravo mila, nežna, iskrena, plemenita. Autentična duša sa čudesnom energijom – priseća se Suzana Spasić.

Olja je svog sagovornika umela da ubedi u šta god je htela. Nije se trudila u tome, već je to radila prirodno, istinski je verovala u to što govori, a kasnije bi se često ispostavilo da je bila u pravu. Takva osećanja i shvatanja u velikoj meri je prenosila i na svoja dela.

– Olja je bila vrsni megatalenat koji je s vremenom mnogo nepravedno osporavan. Ljudi su više isticali njenu estradnu delatnost, jer je umela sebi da napravi marketing, da se pojavi u emisiji koja nije deo strogih umetničkih krugova, ali sve što je radila činila je zato što je imala nešto da poruči svetu. Vrlo se zanimljivo izražavala. Čak i kad bi govorila o vanzemaljcima, ljudi su je pažljivo slušali. Danas shvatamo da nam nedostaju takve ličnosti – ističe Spasićeva.

Odevala se nesvakidašnje. Nosila je stvari od Galijana, do kineske odeće iz 70. bloka. Ljudi su se došaptavali kad bi se pojavila u Knez Mihailovoj u zlatnim čizmama, u krznu, sa šeširom. Volela je bunde, kojih je imala 32, jer su je podsećale na prohujala vremena, mamu, čarlston, glamur tridesetih. Izlazila bi svuda gde je bila pozvana, dok je sa svojim prijateljima najviše volela da posećuje Klub književnika čiji je redovni gost bila od 1961. godine. Imala je pristojnost da se odazove svakom ko joj se obrati. Pružala je podršku svakom plemenitom poduhvatu. Anegdote i romansirane biografije nije podnosila. Ako bi joj dan bio rezervisan za druženje i ulaske u atelje, ne bi imala potpunu koncentraciju za rad. Kad nije imala društvenih obaveza, stvarala bi danima u nizu.

– Kad je preminula, i dalje sam osećala da je sa nama. Kao da je njena duša ušla u svaki predmet u ateljeu. Čuvali smo stan, jer su nam mnogi njeni ‘prijatelji’ pretili kako će obiti atelje. Nakon njene sahrane, učinilo mi se kao da je Olja prošla kroz stan i iz svih predmeta pokupila čestice svoje energije. Nakon toga taj prostor više nije bio kao nekad. Sve je odnela sa sobom – zaključuje Suzana Spasić.

Olja Ivanjicki je bila mnogo više od slikarke i vajarke. Bila je istorijska ličnost koja je obeležila jednu epohu. Umrla je u Beogradu 24. juna 2009. godine, posle operacije srca. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Stil / 24sedam

Bonus video: