"NE PRIČAJ OVU PRIČU NIKOME, NIJEDNOM ŽIVOM ČOVEKU - UMREĆEŠ!" I tako je LOBANJA postala trofej, a MOZAK poslastica

Drevno pleme Asmat je najveću pažnju javnosti dobilo kada ih je Karl Hofman u svom romanu Divlja žetva, optužio da su 1961. godine ubili i pojeli Majkla Rokfelera. Postoji mnogo teorija o nestanku sina poznatog bankara i guvernera Njujorka, Nelsona Rokfelera, ali nekako je ova, o kanibalskom plemenu sa Nove Gvineje - iako nikad dokazana - ostala najdominantnija.

Asmat je pleme koje živi na malim ostrvima u vegetaciji mangrova u blizini mora, na južnoj strani zapadnog dela ostrva Nova Gvineja. Oni su najpoznatije kanibalističko pleme na Papui, provinciji Indonezije. Ovaj primorski narod zauzima nisko ležeći močvarni region koji pokriva oko 9.652 kvadratnih milja (25.000 kvadratnih kilometara) u jugozapadnoj Irian Jaii. Populacija Asmata se procenjuje na oko 65.000 ljudi, koji žive u selima sa populacijom do 2.000.

Pripadnici plemena Asmat veruju da su nastali iz drveta. Dakle, drvo je za njih sveto. Čak iu drevnim vremenima izrezbarili su divne stvari od drveta. Asmati se smatraju najboljim drvorezbarima kamenog doba, a mnoge njihove gravirane rezbarije nalaze se u muzejima širom sveta.

Iako su nadaleko poznati po kvalitetu svojih drvenih skulptura, takođe su poznati po svojim tradicionalnim praksama lova na glave i kanibalizma. Asmati nisu samo lovili lobanje, već su ih obožavali. Lobanjama pokojnika je skinut mozak, a oči i delovi nosa su zatvoreni kako bi se sprečilo da zli duhovi uđu ili izađu iz tela. Ovako modifikovane i ukrašene lobanje Asmati su izložili na počasno mesto u svojim dugim domovima.

Pod glavu bi umesto jastuka stavljali ljudske lobanje. Jeli bi mozak svojih životinja pomešan sa sago crvima pravo iz njihovih prepolovljenih lobanja.

Osim što su Asmati bili lovci na glave, oni su takođe "lovili imena". Verovali su da kada ubiju čoveka i pojedu ga, oni uzimaju njegovu moć i postaju on. Svaka osoba je dobila ime po nekom preminulom ili po ubijenom neprijatelju.

Dete je ponekad dobilo ime samo deset godina nakon što se rodilo, i nakon što je njegovo selo krenulo da ubije čoveka iz obližnjeg neprijateljskog sela. Morali su da saznaju ime čoveka kojeg su ubili, a zatim da donesu njegovu lobanju u svoje selo. Samo na taj način čovek je mogao da dobije ime.

Srećom, zla reputacija Asmata je postala istorija. Misionari su uradili mnogo da se ovo promeni. Centralni Asmati sada čak imaju i pisani oblik svog govornog jezika.

Karl Hofman, američki novinar i pisac, napisao je nekoliko dela o tragičnoj sudbini mladog Rokfelera. On je u svojoj knjizi "Divlja žetva" detaljno opisao susret sa plemenom Asmat i sveštenikom koji mu je priznao da je američki turista ostavio život na njihovoj teritoriji.

"Ne pričaj ovu priču nikome, nijednoj živoj osobi"

"Bilo je kasno popodne. Psi su zavijali i tukli se, a deca su se igrala na trotoarima. Nije bilo odraslih. Muve su počele da me izluđuju. Saplemenik me je pitao da li se plašim. Nisam razumeo. , Pitao sam ga zašto da se plašim. A onda mi je odgovorio: Ovde je poginuo američki turista. Rekao je ime, ali je iskrivljeno, tako da nisam razumeo. On je ponovo rekao ime, onda je bilo jasno ‘Majkl Rokfeler." Glumio sam neznanje, a onda sam saznao. I ko ga je ubio, kako i zašto“, napisao je Hofman.

"Ne pričajte ovu priču nikome, nijednom čoveku. Nijednom selu. Ova priča je samo za nas. Ne pričajte o tome. Zapamtite ga, ali priču zadržite za sebe. Nadam se da je ovo samo za vas. Ako im kažeš, umrećeš, svi ćemo umreti, ljudi će biti mrtvi ako ispričaš ovu priču", rekao je jedan "ludi" rođeni Hofman.